Šiška svinja

Šiška kao primitivna autohtona rasa svinja, dobila je naziv najverovatnije po resama sa donje strane vrata koje je narod zvao šiškama, što je tipično za direktne potomke evropske divlje svinje. Danas se smatra da je nestala sa ovih prostora.

Istorija

Šiška je nekad imala ogroman značaj ne samo za naše već i za svinjarstvo okolnih zemalja. Još u 18. i početkom 19. veka, šiška je bila veoma rasprostranjena ne samo po celoj Hrvatskoj već i po Mađarskoj, uz ostale oblasti Balkanskog poluostrva: Bugarske, Rumunije, Bosne i Srbije. Šišku je u Mađarskoj sredinom prošlog veka potisla srpska svinja - šumadinka, od koje je postala mađarska mangulica. U severnom delu Hrvatske šišku je uglavnom zamenio njen proizvod ukrštanja sa belim engleskim svinjama, da bi kasnije taj predeo uglavnom bio zaposednut belim svinjama, dok je na jugu šišku zamenilo njeno ukrštanje sa mangulicom (kasnije je to postalo područje mangulice, a zatim crne slavonske svinje), tako da danas praktično nema šiške u Hrvatskoj. Slično se dešavalo i u ostalim našim krajevima, tako da danas šiška više ne postoji. Smatra se da je još početkom sedamdesetih bilo poslednjih primeraka ove rase u Bosni, ilustrujući nekadašnji stari način uzgoja svinja.

Građa tela

Šiška po izgledu podseća na divlju svinju. Glava je velika, uska i dugačka, ravne profilne linije. Uši su kratke i uzdignute, vrat pljosnat, leđa šaranasta, sapi strme. Prednji deo tela je znatno više razvijen.

Plodnost

Prasi od 4 do 6 prasadi u leglu.

Literatura

• Vidović, Vitomir; Šević, Radoslav (2015): Mangulica, Asocijacija proizvođača svinja i mesa APROSIM, Novi Sad. ISBN 978-86-7520-306-3
• Belić, dr Jovan; Gajić, dr Živorad; Isakov, dr Dragoslav; Ognjanović, dr Aleksandar; Šterk, dr Vladimir (1972): Savremeno svinjarstvo. Novinsko-izdavačko i štamparsko preduzeće "Privredni pregled", Beograd. str. 45.

Spoljašnje veze

• Centar za očuvanje autohtonih rasa