Свиња

Из Википедије, слободне енциклопедије

Свиња

Систематика
царство: Животиње (Animalia)
тип: Хордати (Chordata)
класа: Сисари (Mammalia)
ред: Artiodactyla
породица: Suidae
род: Sus (свиње)
Linnaeus, 1758
врсте

Sus barbatus (брадата свиња)
Sus bucculentus (изумрла)
Sus cebifrons
Sus celebensis
Sus falconeri
Sus heureni
Sus hysudricus (изумрла)
Sus philippensis[1]
Sus salvanius
Sus scrofa (дивља свиња)
Sus strozzi (изумрла)
Sus timoriensis
Sus verrucosus

Екологија таксона

Свиње (Sus) су род животиња из фамилије Suidae. Обухватају 10 савремених врста, као и једну доместификовану подврсту, домаћу свињу.

Садржај

[уреди] Физичке особине

Свиње имају издигнуту њушку, мале очи и мали реп, који је често уврнут, али понекад и прав. Имају велике наслаге сала и кратке ноге. Свака нога има по четири прста, од којих су по два значајно већа од друга два и користе се за ходање.

Имају 44 зуба. Очњаци им расту цео живот, те често трљају горње зубе од доње, да би их трошили.

Имају изузетно осетљиво чуло мириса. Због тога су се свиње у прошлости често користиле за проналажење тартуфа, а и данас се за то користе у неким европским земљама.

Немајући знојне жлезде, оне се лети кад су велике врућине расхлађују ваљајући се у води или блату. То им помаже и против опекотина, као и против мува и других паразита.

Свиње су врло интелигентне, и људи широм света их узимају за кућне љубимце.

[уреди] Исхрана

У исхрани су сваштоједи, што значи да једу храну и биљног и животињског порекла. Једу чак и посмртне остатке животиња, и уочено је да једу чак и мртве инсекте, црве, пиљевину, смеће, па чак и остатке других свиња. У дивљини углавном пасу, једу коријење, траву, воће, цвијеће и поврће. У заробљеништву, свиње понекад поједу и сопствене младе, обично кад су озбиљно фрустриране и под стресом.

[уреди] Размножавање

Женка свиње, крмача, се може парити са 8-18 месеци старости, а крмци са 8-10. Када се опраси, свиња рађа 6 до 12 младунчади, која се зову прасићи.

[уреди] Врсте свиња

[уреди] Референце

  1. ^ Zoological Journal of the Linnean Society (1997), 120: 163–191.
Направи књигу