Аглутинативни језици

Из Википедије, слободне енциклопедије

Аглутинативни језици су језици у којима се речи формирају комбиновањем морфема. Овај израз је у науку увео Вилхлем фон Хумболт 1836. да би класификовао језике по морфологији. Назив је изведен од латинског глагола agglutinare, што значи „слепити“.

Аглутинативни језик је врста синтетичког језика где сваки додатак представља јединицу значења (као деминутив, прошло време, множину и слично), док се основа речи не мења. Ови додаци (афикси) се не спајају са другим афиксима, нити мењају њихово значење.

Синтетички језици који нису аглутинативни се називају фузиони језици. Код њих се афикси комбинују и носе више значења. Рецимо, у шпанској речи comí (јео сам), суфикс -í носи значења индикатива, прошлог времена и првог лица једнине.

Примери:

  • Финска реч taloissani »у мојим кућама« се анализира овако: talo (»кућа«) + i (множина) + ssa (инесивни падеж, »у«) + ni (означава припадност првом лицу једнине, »мој«)
  • Мађарски језик поштује исти принцип: ház (»кућа«) → házam (»моја кућа«) → házaim (»моје куће«) → házaimban (»у мојим кућама«)
  • Турски: ev (»кућа«) - evler (»куће«) - evlerim (»моје куће«) - evlerimde (»у мојим кућама«)
  • Јапански samukunakattadeshôka »не беше тако хладно као сада, зар не?« анализира се на овај начин: samui (»хладно«) + kunai (негација) + katta (прошло време) + deshô (кондиционал) + ka (означава питање)


Разлика између аглутинативних и фузионих језика обично није оштра. Веома мали број језика је „чист“ по овом критеријуму. Највећи број језика нагиње на једну или другу страну. По творби речи, немачки и холандски језик подсећају на аглутинативне језике, али не и по деклинацији.

Добри примери аглутинативних језика су баскијски, турски, чеченски, дравидски језици, уралски језици (фински, естонски, мађарски), јапански, корејски, инуктитут, свахили, есперанто, неки језици америчких домородаца, као и клингонски. Друге примере налазимо у раној историји Блиског истока: еламитски језик, урату језик, хетитски језик, сумерски језик.

Аглутинативни језици у принципу имају велики број афикса/морфема по речи и наглашено исказују правилност. На пример, јапански језик има само три неправилна глагола. Турски језик, само један.