Бонифатије Тарски
 |
Овај чланак садржи списак литературе (папирне изворе и/или веб-сајтове), али они нису унети у сам текст, те би било добро да се то уради. Уколико је чланак кратак или је писан уз помоћ само једног извора, биће довољно да се унесе само списак коришћене литературе. |
| Бонифатије Тарски | |
|---|---|
|
|
|
| Свети мученик Бонифатије | |
| Рођен | 3. век, Рим |
| Умро | 290., Тарс |
| Поштује се у | Православна црква, Римокатоличка црква (до 1969) |
| Празник | 19. децембар (Православна црква), 14. мај (Римокатоличка црква) |
 Категорија:Светитељи |
|
Бонифатије Тарски је хришћански светитељ и мученик.
Бонифатије је најпре био слуга код богате и развратне жене Аглаиде у Риму, и имаше са њом је био у незаконитој вези. Обоје су били незнабошци. Једном је Аглаида пожелела да има у кући мошти као неку амајлију, која брани од зла. Па је послала свога слугу у Азију, да јој нађе и купи мошти. Бонифатије је узео са собом неколико робова и доста злата и при растанку је кроз шалу рекао:
„А шта ће бити, госпођо, ако ја не нађем никакво тело мученика, па теби донесу моје тело за Христа намучено, да ли ћеш га примити с чашћу?“
Аглаида се насмејала и назвала га пијаницом и грешником. Када је дошао у град Тарс Бонифатије је видео многе хришћане на мукама: једнима одсечене ноге, другима руке, трећима очи избодене, четврте на вешалима... Бонифатију се тада променио и покајао. Тада је међу хришћанским мученицима узвикнуо: „И ја сам хришћанин“. Судија га је осудио на муке, наредио да га шибају, а потом да му сипају врело олово у уста. Према хришћанској традицији олово му није наудило, тако да су му мачем одсекли главу. Робови су узели тело и пренели у Рим. Тада се према хришћанској традицији анђео Божји јавио Аглаиди и рекао:
„Прими онога који негда беше слуга твој, а сад је наш брат и саслужитељ; он је чувар душе твоје и заштитник живота твога“
. Аглаидаму је након тога саградила цркву и у њу сахранила мошти мученикове. Потом се и она покајала и раздала имање сиромашнима. Свети Бонифатије је убијен 290. године.
Српска православна црква слави га 19. децембра по црквеном, а 1. јануара по грегоријанском календару.
Римокатоличка црква га је у свој календар уврстила у 12. веку, али је 1969. године уклоњен из њега.
Литература[уреди]
- Охридски пролог, Владика Николај Велимировић
Спољашње везе[уреди]
