Евхаристијско општење

С Википедије, слободне енциклопедије

Евхаристијско општење, познато и као пуно сапричешће или литургијски општење, могућност је заједничког учешћа у евхаристији (литургији). У различитим хришћанским конфесијама овај израз се користи у различитим значењу. По значењу му је близак израз интеркомунион — могућност заједничког причешћа представника различитих конфесија.[1]

Православље[уреди | уреди извор]

Према Светом писму, Исус Христос је основа само једну Цркву:

…сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати.

— Мт. 16:18

Неколико мјеста у Светом писму, према православним богословима, указују на то да је Црква првобитно имала разгранато јерархијско устројство:

И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље, за усавршавање светих у дјелу служења, за сазидање тијела Христова; док не достигнемо сви у јединство вјере…

— Еф. 4:11—13

Врхунац хришћанског богослужења и главна везивна карика је евхаристија. Ко не учествује у „општој Чаши”, тај је „страни”, чак и ако себе назива хришћанином. Бити члан Цркве значи учествовати у евхаристији. Црква и јесте „стална, непрекидна евхаристијска коинонија [en] (заједнице)”.[2]

Већ у апостолско вријеме међу хришћанима су се јављале тешке несугласице (јереси), нарушавање правила (расколи) и изопштавање од причешћа за било какав гријех, а све то је захтијевало одређивање „границе цркве”.[3] До васељенских сабора, осим Јерусалима, подигли су се и други центри црквеног живота: Рим, Константинопољ, Александрија, Антиохија, Иберија, Јерменија, Етиопија и други. У том смислу, евхаристијско општење је почело означавати признавање истиности једне помјесне цркве другој.

У православној еклисиологији евхаристијско општење између аутокефалних православних цркава показује њихову припадност једној васељенској православној цркви. Пошто су аутокефална цркве (као и аутономне и оне са другим видовима самоуправе) административно, економски, правно независне, једини јасан знак јединства православних црква је присуство евхаристијског општења међу њима. Исто важи и за јединство између епархија и, на још нижем нивоу, између парохија.[3]

У световним изворима, израз „евхаристијско општење” често се односи на „признавање” једне цркве другој. Ипак, у овом случају не постоји евхаристијско, него „канонско општење”, међусобно признати свештених јерархија.[4] Једна црква може да не признаје другу (њену организацију, јерархију или остало) и да у исто вријеме буде у евхаристијско заједници с њом, признајући је као дио Васељенске цркве. На примјер, Константинопољска патријаршија не признаје аутокефалност Православне цркве у Америци (сматра је и даље самоуправном црквом Московске патријаршије), али је истовремено у евхаристијском општењу с њом.

Православне цркве изван општења са васељенским православљем, са становишта васељенског православља, сматрају се расколничким које су изван Православне цркве. Такве организације често образују удружења паралелна васељенском православљу, обично се удружују у групе које међусобно имају евхаристијско општење, међусобно се признају и мање-више блиско сарађују. Такве су на примјер старообредне и старокалендарске јурисдикције.

Православна цркве не признаје било какве међуоблике евхаристијског општења са другим заједница: оно или постоји или не.[1][5]

Католицизам[уреди | уреди извор]

Римокатоличка црква прави разлику између потпуно и дјелимичног евхаристијског општења. Она је у пуном евхаристијском општењу са источним католичким црквама.

Што се тиче осталих хришћанских цркава, укључујући и Православну, Римокатоличка црква је с њима у дјелимичном евхаристијском општењу. Катекизам Католичке цркве каже: „Црква зна да је из више разлога повезана с онима који су крштени те се диче хришћанским именом, али не исповиједају цјеловиту вјеру или не држе јединство заједништва под Петровим насљедником.” „Они наиме који вјерују у Христа и на прави су начин крштени, налазе се у неком, иако не савршеном, заједништву с Католичком црквом.” С Православним црквама то је заједништво тако дубоко „те му недостаје сасвим мало да досегне пунину која би омогућила заједничко славље Господње евхаристије.”[6]

При томе се православци посебно издвајају од Католичке цркве. Декретом о екуменизму Другог ватиканског сабора, православни се позивају да се причесте: „Будући пак да оне Цркве, мада растављене, имају праве сакраменте а углавном, и то снагом апостолског насљеђа, свештенство и евхаристију, којима су с нама још повезане најтјешњом везом, не само да је могућа него се и препоручује нека -communicatio in sacris-, ако су околности погодне и ако одобри црквена власт.”[7][1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Сперанская 2010, стр. 116—117.
  2. ^ Евдокимов 2012.
  3. ^ а б Зайцев 2006, стр. 265—283.
  4. ^ Булгаков 1989, стр. 207.
  5. ^ Каллист (Уэр) 2011, стр. 318—339.
  6. ^ „Tko pripada Katoličkoj Crkvi? // III. Crkva je katolička // Crkva je Jedna, Sveta, Katolička i Apostolska”. Katekizam Katoličke Crkve (PDF) (на језику: хрватски). Zagreb: Hrvatska biskupska konferencija. 2016. стр. 243. ISBN 978-953-241-383-0. Приступљено 29. 8. 2022. 
  7. ^ „Liturgijska i duhovna predanja Istočnjaka // III Crkve i crkvene zajednice rastavljene od Rimske apostolske stolice // Dekret o ekumenizmu”. Drugi vatikanski koncil. Dokumenti (PDF) (на језику: хрватски и латински) (IV изд.). Zagreb: Kršćanska sadašnjost. 1986. стр. 221. ISBN 978-953-11-0375-6. Приступљено 12. 12. 2022. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]