Витези кнеза Лазара

С Википедије, слободне енциклопедије

Витези кнеза Лазара је историјски роман српског књижевника Славомира Настасијевића, објављен 1962. године. Догађаји описани у роману обухватају период српске историје од битке на Марици (1371) до боја на Косову (1389).

Ликови[уреди | уреди извор]

Поред историјских личности (кнеза Лазара, Николе Алтомановића, Вука Бранковића, Влатка Вуковића, Реље од Пазара) које су покретачи и носиоци крупних историјских збивања која су описана у роману - распад Српског царства и прве борбе са Турцима - писац је у своје дело унео већи број неисторијских, измишљених ликова - слугу, себара и простих ратника - помоћу којих је оживео дух времена и средњовековног српског друштва. Сви јунаци косовског боја који се помињу у народним песмама косовског циклуса описани су у роману као историјске личности, иако многе историја није забележила (Ивана Косанчића, Топлицу Милана, Павла Орловића), а има и више потпуно измишљених, али уметнички успелих ликова (Лазарев побратим Боровина Вукашиновић, себар-стрелац Митар Дангуба, путујући минстрел Онесикрит Византинац, тамничар Дебели Мршевић, витез Црни Гаврило, Тома и Достана Алтомановићи) чији међусобни односи, дијалози и доживљаји, иако неисторијски, веродостојно приказују друштвене односе, обичаје и начин живота у средњовековној Србији.[1]

Садржај[уреди | уреди извор]

УПОЗОРЕЊЕ:Следе детаљи заплета или комплетан опис књиге!

У лето 1371, цар Урош, владар велике побожности, али невичан државним пословима, долази из Скопља, царске престонице, у Крушевац са својим последњим присталицама, браћом Оливеровићима, пошто сумња да му његов изабрани савладар, новопостављени краљ Вукашин Мрњавчевић, ради о глави. По царевом налогу, кнез Лазар шаље своје сестриће, браћу Мусиће, и Оливеровиће као посланике двојици најмоћнијих српских великаша - краљу Вукашину, господару јужних српских области, и жупану Николи Алтомановићу, господару западне Србије, Рашке и Зете. Посланство упућено краљу Вукашину, које предводе Стефан Мусић и Крајмир Оливеровић, прати српску војску која је кренула у сусрет Турцима, са циљем да нападне турску престоницу, Једрене: на путу сусрећу преживеле бегунце од којих сазнају за катастрофалну српску погибију на Марици, и спасавају од турске потере смртно рањеног деспота Угљешу, који им умире на рукама. У деспотовој пратњи упознајемо и младог јунака Милана Топлицу, који се придружује витезима кнеза Лазара.[1]

За то време, посланици упућени у Ужице код Николе Алтомановића, под вођством Лазара Мусића и Дамјана Оливеровића, наилазе на непријатељски дочек: жупан их оптужује да су уходе и баца у тамницу, заједно са властелином Градимиром, Лазаревим пријатељем, и Огњеном Косанчићем, који је донео жупану откуп за сина Ивана, кога су отели разбојници у жупановој служби. Посланици успевају да провале из тамнице уз помоћ лукавог путујућег певача Византинца, који гостује на Алтомановићевом двору, али у борби гину Градимир и старији Косанчић. Витезима кнеза Лазара придружују се њихови синови, у намери да освете своје: Градимиров син Милош, чувен по својој снази и познат као Кобилић, и Огњенов син Иван Косанчић, и његов штитоноша, чувени самострелац Митар Дангуба.[1]

На вести о поразу главнине српске војске на Марици, кнез Лазар одлучује да прикупи сопствену војску: Мусићи, Оливеровићи, Иван Косанчић, Милан Топлица и Милош Обилић наоружавају своје кметове и слободне себре и обучавају их као ратнике. Пошто се преговори са Алтомановићем завршавају покушајем атентата на кнеза Лазара, међу њима избија отворен рат. Лазар склапа савез са угарским краљем и босанским баном Твртком, побеђује жупанову војску у бици код Ужица и дели његову област: сам Никола је ослепљен и затворен у манастир, док његов брат Тома и синовица Достана налазе уточиште у Угарској.[1]

Кнез Лазар упућује уходе у Једрене, на челу са певачем Византинцем, како би добио тачне вести о турској војној снази и плановима: после низа авантура, и нехотичног учешћа у неуспелој завери младих турских племића, под вођством младог престолонаследника Мустафе, против султана Мурата, уходе се једва живи враћају у Лазареву Србију, са вестима да је турска сила далеко већа него што се сумњало, и да је напад на Србију неминован. Како би ојачао одбрамбену снагу Србије, кнез Лазар тражи савезнике: признаје босанског бана Твртка за српског краља, и склапа савез са Угарском.[1]

Први турски напад витези кнеза Лазара дочекују спремно: турски извиђачки одреди су исечени, а главнина турске војске је нападима мањих српских одреда изазвана да опседне утврђени град Плочник, где је у току ноћи нападнута и разбијена. Браћа Мусићи и Оливеровићи се истичу у боју, Лазарева Србија је затим пуне три године поштеђена турских напада, док Османлије настављају да шире своје поседе у Византији, Тракији, Бугарској и Македонији. Упркос турским успесима, Србија и Босна поново показују своју снагу две године касније, када босански витез Влатко Вуковић разбија пљачкашки одред Лала Шахина, победника на Марици, у бици код Билеће. Следеће године, српска држава под кнезом Лазаром спремно дочекује нови турски напад, али је на Косову потучена од троструко веће турске војске. Сви јунаци романа падају у борби, осим певача Византинца, који бежи у Угарску, састављајући успут песму о боју на Косову.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]