Дистрибутивни шок

Из Википедије, слободне енциклопедије

Дистрибутивни шок је посљедица поремећаја микроциркулације и вазомоторне регулације прокрвљености ткива.[1]

Типови шока[уреди]

Постоји више форми овог шока:

  • Анафилактички/анафилактоидни шок[2]
  • Неурогени шок[3]
  • Септички шок[4]
  • Ендокрини шок
  • Хипогликемијски шок

Анафилактични / анафилакоидни шок[уреди]

Анафилактични шок је посљедица тренутне бурне и тешке алергијске реакције антигена и антитела. Анафилакоидни шок је максимална варијанта тренутне бурне реакције чији је патомеханизам у датом тренутку непознат. У ургентној ситуацији разликовање ова два стања шока није од значаја, јер је терапија иста.[2]

Узроци анафилактичног шока су: лијекови (пеницилин, контрастна средства), отрови животињског поријекла (убоди инсеката, ујед змије) и храна (јагоде, бадем, орах). У клиничкој слици поред општих горенаведених констатују се и знаци и симптоми алергијске реакције: еритем, уртикарија, едеми коже, мучнина, повраћање, пролив, спазам бронхија, диспнеја, кашаљ, едем глотиса.

Након брзе дијагностике терапија се састоји у адекватној оксигенацији (4-8 l) и/или ендотрахеалној интубацији. Надокнада волумена се врши давањем замјене за плазму (нпр. декстран 40 и декстран 70, колоидних (Хаемацел 3,5%) и/или кристалоидних (нпр. Рингер лактат, 500-1.500 ml и више) течности.

Сљедећа мјера је апликација адреналина 0,1 mg сваких 1-3 мин. све до постизања одговарајућих вриједности систолног притиска. Потом се уводе Х1- (нпр. клоропирамин) и Х2-антихистаминици (нпр. ранитидин) интравенски.

Кортикостероиди се дају у високим дозама, нпр метилпреднизолон до 1.000 mg и. в.

Код бронхоспазма даје се аминофилин у болусу (5 mg/kd), а по потреби у инфузији или инхалација салбутамола ако дозвољава стање пацијента.

Неурогени шок[уреди]

Овај облик шока настаје код неуролошких обољења или чешће повреда главе и кичмене мождине услијед тешког оштећења централног нервног система. Механизам настанка неурогеног шока се објашњава оштећењем периферне регулације вазомоторних рефлекса крвних судова и негативним инотропним дејством на миокард због тешког церебралног оштећења.[3]

Ток овог шока протиче мање драматично од свих облика дистрибутивног шока. Неуролошка траума сама по себи је ријетко једини узрок тешког, протрахираног шока. Зато је неопходно трагати за осталим повредама и узроцима шокног стања.

У симптоматици овог облика шока поред општих симптома присутни су неуролошки поремећаји настали као посљедица неуролошких обољења или чешће неуро-трауме. Када се постави дијагноза приступа се терапији, која се састоји у оксигенацији, надокнади течности, примјени катехоламина (допамина) ако је неопходно. Код болести и траума ЦНС-а веома је важно подићи систолни артеријски притисак на око 140 mm Hg, да би се обезбиједила адекватна перфузија можданог ткива.

Септички шок[уреди]

Септички шок је облик дистрибутивног шока који се одликује тешком системском упалном реакцијом насталом због инфекције. Узрочници који доводе до развоја септичког шока су грам-позитивне и грам-негативне бактерије, вируси и др. који су већ проузроковали одређену болест у организму (пнеумонију, инфекцију урогениталног система, перитонитис, упалу коже). Ширење микроорганизма у остале органе одвија се преко крви (бактеријемија, виремија), лимфног система, шупљих органа. Долази до распадања узрочника инфекције, чији ослобођени токсини дјелују вазодилататорно на периферне крвне судове. Прекапиларни и посткапиларни крви судови не реагују одговарајуће на дејство катехоламина који се ослобађају у већим количинама доводећи до релативног смањења волумена крви. Из оштећених крвних судова ткива и органа захваћених упалом долази до екстравазације течности и губитка интраваскуларног волумена. Контарктилност миокарда се смањује.[4]

Симптоматика септичког шока се карактерише: високом фебрилношћу, тахикардијом, тахипнејом, леукоцитозом.

Код хипердинамског облика шока („црвени“ или „топли шок“) присутна је тахикардија и хипотензија са топлом и добро прокрвљеном кожом и добрим минутним волуменом. Услов за овакво стање је очувана функција срца са очуваним волуменом крви.

Код хиподинамског облика шока („бијели“ или „хладни шок“) присутна је тахикардија и хипотензија са хладном и слабо прокрвљеном кожом и сниженим минутним волуменом. Често се развија из хипердинамског облика септичког шока, код кога су компензациони механизми организма поремећени. У јединицама интензивне његе код адекватног третмана углавном се ради о хипердинамском облику шока.

Након прецизно постављене дијагнозе септичког шока терапија се састоји поред опште горенаведене у додатном ординирању антибиотске терапије, по могућности на основу антибиограма и/или хируршком третману жаришта инфекције.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Shock: Heart and Blood Vessel Disorders: Merck Manual Home Edition“. 
  2. ^ а б Ћосић В. Ургентна стања у интерној медицини, Научна књига, Београд, 1987. pp. 51-53
  3. ^ а б J.M. Piepmeyer, K.B. Lehmann and J.G. Lane, Cardiovascular instability following acute cervical spine trauma, Cent Nerv Syst Trauma 2 (1985), pp. 153-159.
  4. ^ а б Mitchell, Richard Sheppard; Kumar, Vinay; Abbas, Abul K.; Fausto, Nelson. „Chapter 4“. Robbins Basic Pathology: With STUDENT CONSULT Online Access (8th ed.). Philadelphia: Saunders. ISBN 1-4160-2973-7. 

Литература[уреди]

  • Mitchell, Richard Sheppard; Kumar, Vinay; Abbas, Abul K.; Fausto, Nelson. „Chapter 4“. Robbins Basic Pathology: With STUDENT CONSULT Online Access (8th ed.). Philadelphia: Saunders. ISBN 1-4160-2973-7.