Имперфекат

Из Википедије, слободне енциклопедије
Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 00.00.0000. и налази се у категорији Књижевност.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Глаголски облици
Лични
Презент
Аорист
Перфекат
Имперфекат
Плусквамперфекат
Футур I
Футур II
Императив
Потенцијал
Нелични
Инфинитив
Глаголски придев радни
Глаголски придев трпни
Глаголски прилог садашњи
Глаголски прилог прошли

Имперфекат (такође и прошло несвршено време) је глаголски облик за изрицање радње која је трајала у прошлости. Имперфекат је прошло несвршено време, и као такво, може се творити само од несвршених глагола. Имперфекат постоји у већини романских језика, и пар других језика.

Употреба[уреди]

Српски језик[уреди]

У српском језику, имперфекат се ретко користи и често је сматран архаичним обликом. Једини дијалекат који је сачувао имперфекат јесте зетско-јужносанџачки. Имперфекат се гради од инфинитивне основе или презентске основе и тројаких наставака (у зависности од тога како се завршава инфинитивна основа глагола):

1. Од инфинитивне основе гради се имперфекат свих глагола којима се основа завршава самогласником а (глаголи Ⅱ, Ⅳb, Ⅴ и Ⅶ врсте)

Лице Једнина Множина
1. -ах -асмо
2. -аше -асте
3. -аше -аху
певати
1. певах певасмо
2. певаше певасте
3. певаше певаху

Крајњи самогласник а из инфинитивне основе сажима се са почетним а из наставка за облик у једно дуго ā: орāх, држāх, певāх итд.

2. Од презентске основе (окрњене одбијањем последњег самогласника) гради се имперфекат свих осталих глагола, и то двојаким наставцима.

2. a) Од глагола чија се инфинитивна основа завршава сугласником (глаголи Ⅰ врсте), имперфекат се гради додавањем следећих наставака на окрњену презентску основу глагола:

Лице Једнина Множина
1. -ијāх -ијāсмо
2. -ијāше -ијāсте
3. -ијāше -ијāху
трести
1. тресијāх тресијāсмо
2. тресијāше тресијāсте
3. тресијāше тресијāху

На тај начин настају следећи облици имперфекта: тресијāх (инфинитивна-аористна основа: трес-ох, презентска основа тресе-мо, окрњена презентска основа: трес-), плетијāх (инфинитивна-аористна основа: плет-ох, презентска основа плете-мо, окрњена презентска основа: плет-), итд.


2. b) Од глагола чија се инфинитивна основа завршава на било који самогласник осим а (глаголи Ⅲ, Ⅳa и Ⅵ врсте), имперфекат се гради додавањем следећих наставака на окрњену презентску основу глагола:

Лице Једнина Множина
1. -āх -āсмо
2. -āше -āсте
3. -āше -āху
трести
1. грађах грађасмо
2. грађаше грађасте
3. грађаше грађаху

Тако настају следећи облици имперфекта: ношах (инфинитивна основа: носи-ти, презентска основа носи-мо, окрњена презентска основа: нос-), чујах (инфинитивна основа: чу-ти, презентска основа чује-мо, окрњена презентска основа: чуј-)

У овој подгрупи, тачније код глагола Ⅵ врсте, којима инфинитивна основа завршава на самогласник и, долази до јотовања крајњег сугласника основе (након што је глас и постао гласом ј): ношах, вожах, грађах итд.

По аналогији са њима, до јотовања долази и код глагола којима инфинитивна основа завршава на самогласник у (глаголи Ⅲ врсте): брињах (инфинитивна основа: брину-ти, презентска основа: брине-мо, окрњена презентска основа: брин-), тоњах (инфинитивна основа: тону-ти, презентска основа: тоне-мо, окрњена презентска основа: тон-).

Због овога, граматичари говоре и о трећем наставку за творбу имперфекта: -јāх, који се, осим у овим случајевима, среће и код неких глагола неправилних облика (нпр. глагол ићи — имперфекат: иђах), као и код неких глагола Ⅴ врсте: умејах, смејах, у којима се сугласник ј могао развити и фонетским путем, нашавши се између два самогласника.

Помоћни глагол бити има двојаке облике за имперфекат:

Лице Једнина Множина
1. бејах бејасмо
2. бејаше бејасте
3. бејаше бејаху
Лице Једнина Множина
1. бех бесмо
2. беше бесте
3. беше беху

Литература[уреди]

  • Граматика српскога језика, Живојин Станојчић, Љубомир Поповић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, стр. 107—108.
  • Савремени српскохрватски језик I—II, Научна књига, Београд, 1969, стр. 338—339.