Историја Новог Зеланда

Из Википедије, слободне енциклопедије
Маори вероватно потичу од народа који су вршили сеобу са Тајвана у Меланезију а одатле источно ка Друштвеним острвима. Након паузе од 70–265 година, у новом таласу истраживања открили су и населили Нови Зеланд.[1]

Нови Зеланд је једно од последњих насељених копна на Земљи.

Полинезијски период[уреди]

Радиоугљенично датирање, дефорестација и маорски митохондријски геном[2] сугеришу да је Нови Зеланд први пут насељен од стране источних Полинежана између 1250. и 1300.[3][4] након серија дугих путовања преко острва у јужном Пацифику.[5] Током наредних векова ти досељеници су развили засебну културу данас познату под називом Маори. Становништво је подељено на иви (племена) и хапу (подплемена), која су имала разнолике односе, од међусобне сарадње до сукоба. Група Маора је у једном тренутку населила Чатемска острва (која су назвали Рекоху, данас Варекаури), на самом југу, где су развили сопствену културу која се зове Мориори.[6][7] Популација Мориори је била десеткована између 1835. и 1862, углавном због маорске инвазије и поробљавања, уз болести које су донели Европљани. До 1862. преживео је свега 101 припадник овог племена а последњи пунокрвни Мориори је умро 1933. Данас се око 1.000 становника Новог Зеланда изјашњава као Мориори.[8]

Европско насељавање[уреди]

Први Европљани који су дошли до Новог Зеланда били су Холанђанин Абел Тасман и његова посада који су допловили до Новог Зеланда 1642.[9] Сусрет са домородачким становништвом је био непријатељски, четири члана посаде су убијена а један Маор је погођен из топа.[10] Европљани нису поново долазили на Нови Зеланд све до 1769. када је британски истраживач Џејмс Кук опловио и мапирао целу обалу.[9] Након Кука, Нови Зеланд су посећивали бројни бродови који су се бавили ловом на китове и фоке као и трговачки бродови. Трговали су храном, оруђем, оружјем и другом робом у замену за дрво, храну и воду.[11] Појава кромпира и мускета су значајно изменили маорску пољопривреду и ратништво. Кромпири су обезбедили довољну количину хране, што је омогућило дуже и одрживије војне акције.[12] Као последица наступили су међуплеменски Мускетни ратови, више од 600 битака између 1801. и 1840. у којима је убијено 30-40.000 Маора.[13] Од раног 19. века хришћански мисионари су почели да насељавају Нови Зеланд и као резултат њиховог рада већина маорског становништва је прихватила Хришћанство.[14] Маорско становништво је током 19. века спало на око 40 процената броја пре контакта са Европљанима, а главни фактор су биле нове болести док су сукоби са Европљанима били веома ретки.[15]

Фрагмент Вајтанги договора

Британска влада је 1832. поставила Џејмса Басбија за намесника на Новом Зеланду[16] а 1835, након најаве Француске да жели да колонизује Нови Зеланд, лабава конфедерација под називом Уједињена племена Новог Зеланда је дала проглас о независности и обратила се британском краљу Вилијаму IV са молбом за заштиту.[16] Немири који су уследили и праве нејасноће о карактеру ове декларације о независности су приморали британско Министарство колонија да пошаље капетана Вилијама Хобсона да успостави суверенитет британске круне и да испреговара договор са Маорима.[17] У Заливу острва је 6. фебруара 1840. потписан Уговор из Вајтангија, један од најзначајнијих докумената из историје Новог Зеланда.[18] Као одговор на покушај колонијалних компанија да оснују независну насеобину у Велингтону[19] и покушаја колонизације од стране Француза у Акарои[20] Хобсон је 21. маја 1840. прогласио британски суверенитет на територији целог Новог Зеланда.[21] Након потписивања уговора и проглашења суверенитета, број имиграната, углавном из Уједињеног Краљевства се повећава.[22]

Нови Зеланд је у првом периоду био део колоније Нови Јужни Велс, али убрзо 1841. године постаје засебна крунска колонија.[23] Аутономију добија 1852. године а први сазив парламента је заседао 1854. године.[24] Добија пуну аутономију по практично свим унутрашњим питањима 1856. године.[24] Постојало је страховање да би Јужно острво могло да оформи заебну колонију, па је премијер Алфред Домет донео одлуку да пресели главни град из Окланда (који је био главни град од 1841. а пре тога свега годину дана то је био Окијато) на локацију у Куковом пролазу.[25] Одабран је Велингтон због луке и централне позиције а прва седница парламента у новом главном граду била је 1865. године. Како је растао број имиграната долазило је до сукоба око земље што је довело до Новозеландских ратова током 1860их и 1870их и конфискације маорских поседа.[26] Нови Зеланд је постао прва земља која је дала право гласа женама[27] а 1894. је донет један од првих закона о обавезној арбитражи између послодаваца и синдиката.[28]

Савремени Нови Зеланд[уреди]

Нови Зеланд се прогласио за доминион Британске империје 1907. године а пуну независност у виду крунске земље Комонвелта добио је Вестминстерским статутом који је донет 1931, а службено прихваћен 1947. године.[24] Нови Зеланд је учествовао у светским дешавањима као савезник Британске империје током Првог и Другог светског рата[29] а био је погођен и Великом кризом[30] Криза је довела до избора прве лабуристичке владе и успостављања државе благостања и протекционистичке економије.[31] Након Другог светског рата Нови Зеланд улази у период растућег економског успеха[32] а маорско становништво почиње да напушта села и да се сели у градове у потрази за послом.[33] Долази до развоја маорског протестног покрета који критикује евроцентризам и ради на већем признању маорске културе и Уговора из Вајтангија.[34] Вајтанги трибунал је успостављен 1975. да би се бавио кршењем Уговора а од 1985. има мандат да се бави и историјским притужбама.[18] Влада је постигла довор о накнади за кршењее Уговора са многим племенима али током 2000их долази до неспоразума око власништва над приморском зоном у зони плиме и осеке и океанског дна у склопу Новог Зеланда јер Маори захтевају да овај простор од важности за рибарство припада њима.

Референце[уреди]

  1. ^ Wilmshurst, J. M.; Hunt, T. L.; Lipo, C. P.; Anderson, A. J. (2011). „High-precision radiocarbon dating shows recent and rapid initial human colonization of East Polynesia“. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 108 (5): 1815–1820. DOI:10.1073/pnas.1015876108.  edit
  2. ^ Murray-McIntosh, Rosalind P.; Scrimshaw, Brian J.; Hatfield, Peter J.; Penny, David (1998). „Testing migration patterns and estimating founding population size in Polynesia by using human mtDNA sequences“. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 95 (15): 9047-52. DOI:10.1073/pnas.95.15.9047. 
  3. ^ Mein Smith (2005), стр. 6.
  4. ^ Wilmshurst, J. M.; Anderson, A. J.; Higham, T. F. G.; Worthy, T. H. (2008). „Dating the late prehistoric dispersal of Polynesians to New Zealand using the commensal Pacific rat“. Proceedings of the National Academy of Sciences 105 (22): 7676. Bibcode 2008PNAS..105.7676W. DOI:10.1073/pnas.0801507105.  edit
  5. ^ Moodley, Y.; Linz, B.; Yamaoka, Y.; Windsor, H. M.; Breurec, S.; Wu, J. -Y.; Maady, A.; Bernhoft, S. et al. (2009). „The Peopling of the Pacific from a Bacterial Perspective“. Science 323 (5913): 527–530. Bibcode 2009Sci...323..527M. DOI:10.1126/science.1166083. PMC 2827536. PMID 19164753.  edit
  6. ^ Clark (1994), стр. 123-135.
  7. ^ Davis, Denise (септембар 2007). „The impact of new arrivals“. Te Ara Encyclopedia of New Zealand Приступљено 30. 4. 2010.. 
  8. ^ Davis, Denise; Solomon, Māui (март 2009). „'Moriori – The impact of new arrivals'“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 23. 3. 2011.. 
  9. ^ а б Mein Smith (2005), стр. 23.
  10. ^ Salmond, Anne. Two Worlds: First Meetings Between Maori and Europeans 1642–1772. Auckland: Penguin Books. стр. 82. ISBN 0-670-83298-7. 
  11. ^ King (2003), стр. 122.
  12. ^ Fitzpatrick, John (2004). „Food, warfare and the impact of Atlantic capitalism in Aotearo/New Zealand“. Australasian Political Studies Association Conference: APSA 2004 Conference Papers. 
  13. ^ Brailsford, Barry (1972). Arrows of Plague. Wellington: Hick Smith and Sons. стр. 35. ISBN 0-456-01060-2. 
  14. ^ Wagstrom, Thor (2005). „Broken Tongues and Foreign Hearts“. In Brock, Peggy. Indigenous Peoples and Religious Change. Boston: Brill Academic Publishers. стр. 71 and 73. ISBN 9789004138995. 
  15. ^ Lange, Raeburn (1999). May the people live: a history of Māori health development 1900–1920. Auckland University Press. стр. 18. ISBN 9781869402143. 
  16. ^ а б Rutherford, James (април 2009) [originally published in 1966]. „Busby, James“. In McLintock, Alexander. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 7. 1. 2011.. 
  17. ^ McLintock, Alexander, ed. (април 2009) [originally published in 1966]. „Sir George Gipps“. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 7. 1. 2011.. 
  18. ^ а б Wilson, John (март 2009). „Government and nation – The origins of nationhood“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 7. 1. 2011.. 
  19. ^ McLintock, Alexander, ed. (април 2009) [originally published in 1966]. „Settlement from 1840 to 1852“. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 7. 1. 2011.. 
  20. ^ Foster, Bernard (април 2009) [originally published in 1966]. „Akaroa, French Settlement At“. In McLintock, Alexander. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 7. 1. 2011.. 
  21. ^ Simpson, K (септембар 2010). „Hobson, William – Biography“. In McLintock, Alexander. from the Dictionary of New Zealand Biography. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 7. 1. 2011.. 
  22. ^ Phillips, Jock (април 2010). „British immigration and the New Zealand Company“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 7. 1. 2011.. 
  23. ^ „Crown colony era – the Governor-General“. Ministry for Culture and Heritage. март 2009 Приступљено 7. 1. 2011.. 
  24. ^ а б в Wilson, John (март 2009). „Government and nation – The constitution“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 2. 2. 2011.. 
  25. ^ Temple, Philip (1980). Wellington Yesterday. John McIndoe. ISBN 0-86868-012-5. 
  26. ^ „New Zealand's 19th-century wars – overview“. Ministry for Culture and Heritage. април 2009 Приступљено 7. 1. 2011.. 
  27. ^ Wilson., John (март 2009). „History – Liberal to Labour“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 2 фебруар 2011. 
  28. ^ Boxall, Peter; Haynes, Peter (1997). „Strategy and Trade Union Effectiveness in a Neo-liberal Environment“ (PDF). British Journal of Industrial Relations 35 (4): 567-591. DOI:10.1111/1467-8543.00069. 
  29. ^ „War and Society“. Ministry for Culture and Heritage Приступљено 7. 1. 2011.. 
  30. ^ Easton, Brian (април 2010). „Economic history – Interwar years and the great depression“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 7. 1. 2011.. 
  31. ^ Derby, Mark (мај 2010). „Strikes and labour disputes – Wars, depression and first Labour government“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 1. 2. 2011.. 
  32. ^ Easton, Brian (новембар 2010). „Economic history – Great boom, 1935–1966“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 1. 2. 2011.. 
  33. ^ Keane, Basil (новембар 2010). „Te Māori i te ohanga – Māori in the economy – Urbanisation“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 7. 1. 2011.. 
  34. ^ Royal, Te Ahukaramū (март 2009). „Māori – Urbanisation and renaissance“. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand Приступљено 1. 2. 2011.. 

Литература[уреди]

  • Clark, Ross (1994). „Moriori and Māori: The Linguistic Evidence“. In Sutton, Douglas. The Origins of the First New Zealanders. Auckland: Auckland University Press. стр. 123-135. 
  • Salmond, Anne. Two Worlds: First Meetings Between Maori and Europeans 1642–1772. Auckland: Penguin Books. стр. 82. ISBN 0-670-83298-7. 
  • Wagstrom, Thor (2005). „Broken Tongues and Foreign Hearts“. In Brock, Peggy. Indigenous Peoples and Religious Change. Boston: Brill Academic Publishers. стр. 71 and 73. ISBN 9789004138995. 
  • Lange, Raeburn (1999). May the people live: a history of Māori health development 1900–1920. Auckland University Press. стр. 18. ISBN 9781869402143. 
  • Temple, Philip (1980). Wellington Yesterday. John McIndoe. ISBN 0-86868-012-5. 

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Историја Новог Зеланда