Теодор I Ласкарис

Из Википедије, слободне енциклопедије
Теодор I Ласкарис

Теодор I Ласкарис
Теодор I Ласкарис

Место рођења Цариград (Византијско царство)
Датум смрти 1222.
Место смрти Никеја (Никејско царство)
Порекло и породица

Теодор I Ласкарис (грч. Θεόδωρος Α' Λάσκαρις; рођен око 1175. у Цариграду, умро је 1222. године у Никеји) је био византијски војсковођа и деспот, никејски цар ((1205)1208—1222) и оснивач династије Ласкариса. Заједно са својим братом Константином се истакао током крсташких опсада Цариграда током 1203. и 1204. године, да би у последњим моментима битке, напустио град и пребегао у Никеју из које је почео да организује отпор против крсташа. Иако је већ 1204. године поражен од крсташа код Појманенона, успео је да се одржи захваљујући нападима Калојанових (1197—1207) Бугара. Поред борби са Латинима (крсташима), он је сузбио напредовање трапезунтских Великих Комнина, као и ударе које је у име његовог таста Алексија III (1195—1203) предводио султан Кајат Косру I (прва влада 1192—1196, друга влада 1205—1211), који је владао Коњом. Током своје владавине, он је успео да спречи уништење остатака византијске државе и створи јаку државу као настављача некадашње Византије, коју је временом успео да прошири.

Породица и порекло[уреди]

Теодор Ласкарис је рођен око 1174. године у Цариграду у породици племића Манојла Ласкариса, који је у браку са Јованом Керацом имао још једног сина Константина који ће бити верни пратилац и сарадник свом брату.

Он се оженио 1199. године Аном Анђео, ћерком тадашњег цара Алексија III и Јевросиме Дукине Каматерине и са њом је имао петоро деце:

После Анине смрти 1212. године, он се оженио јерменском принцезом Филипом, ћерком Рубена III (11751185), али је тај брак након годину дана проглашен ништавним због религијских разлога, а његов син из тог брака Константин је разбаштињен као нелегитиман.

Он се по трећи пут оженио 1219. године Маријом Куртене, која је била ћерка Јоланде Фландријске и латинског цара Петра Куртенеа (1217), али у том браку није имао деце.

Учешће у одбрани Цариграда[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Први пад Цариграда

Он је као један од виђенијих византијских велможа заједно са братом Константином (XI) (1204) предводио одбрамбрене византијске трупе током крсташких опсада. Већ после првих крсташких удара почетком јула 1203. године и њиховог заузимања Пере, Теодор са братом предводи одбрану Влахерне. Међутим крсташке снаге су их надјачале и продрле у тај део града, а његовог брата су том приликом заробиле.

После промене на престолу тј. повратка на власт Исака II (прва влада 1185—1195, друга влада 1203—1204), уздизања Алексија IV (1203 — 1204) на ранг савладара и престанка борби, Константин је ослобођен. Међутим, између двојице Анђела и крсташа дошло је, због неисплаћених награда, до отвореног сукоба средином новембра, а одбрану опсађеног града поново су преузели:

Већ 25.01.1204. године дошло је до новог државног удара у Цариграду којим су Анђели напокон збачени са власти, а за новог цара је проглашен Алексије Мурзулф.

Крсташки удари на град су се настављали и они су 13.04. уз помоћ ветра преко бродова овладали делом морског бедема на Златном рогу и продрли у град. Мурзулф је покушао да организује отпор у самом граду, али је одбрана већ разбијена, тако да се он повукао у дворац Букелеон и из њега је побегао из града кроз Златну капију водећи са собом супругу Алексија III (1195—1203) Јевросиму и ћерку Евдокију (бившу супругу Стефана Првовенчаног (велики жупан 11961217, краљ 1217—1228)).

Завршни чин пада Цариграда представљало је проглашење Константина Ласкариса за новог цара у цркви Божанске Мудрости у покушају да он уз помоћ те титуле организује покушај одбране града. Кратка церемонија је обављена у тренутку у коме су крсташи заузимали град, а целокупна преостала одбрана се налазила у стању расула. Константин је уз помоћ брата покушао да на челу остатака Варјашке страже сузбије крсташки продор[тражи се извор од 12. 2009.], али је њихов напад одбијен. Непосредно после тога и њих двојица су се, као и многи други, укрцали на бродове по препоруци пријатеља и напустили град.

Ставрање и владавина Никејским царством[уреди]

Он се са братом повукао у Малу Азију и захваљујући почетним трвењима међу самим крсташима око поделе територије Византије (конкретно око Солуна и стварања Солунске краљевине) су успели да организују неке делове некадањег Царства у засебну државу са средиштем у Никеји. Међутим већ крајем 1204. године, трупе новооснованог Латинског царства су кренуле у Малу Азију са циљем преузимања контроле над бившим византијским територијама. Браћа су покушала да им се супродставе у бици код Појманенона на азијској страни Дарданела у децембру 1204. године, али су њихове снаге поражене, а крсташи су овладали већим делом Битиније. Током саме битке Константин је рањен и од последица тог рањавања[тражи се извор од 12. 2009.] је преминуо 13.03.1205. године у Никеји.

Међутим побуна Византинаца у Тракији и напад бугарског цара Калојана на Латинско царство прекинуо је њихово напредовање у Малој Азији. Он им је код Хадријанопоља нанео тежак пораз у коме је страдао већи део њихових снага, међу којима су били и латински цар Балдуин I (1204—1206) који је заробљен и Луј од Блоа коме је додељена на управу Никеја. Он је после тога искористио повлачење Латина и овладао скоро свим њиховим поседима у Малој Азији (осим Пеге), после чега је сузбио напредовање Великих Комнина који су из Трапезунта пробали да прошире своју власт на западне делова Мале Азије. Нови латински цар Хенрик (регент 1205—1206, цар 1206—1216) је покушао крајем 1206. године да поврати поседе у Малој Азији, али га је нови Калојанов напад 1207. године, приморао да већ у пролеће закључи мир на две године са Теодором.

Током првих година своје управе, Теодор је отпочео са организовањем државе по узору на Византију, а већ око 1205. године се прогласио за цара, што је озваничено током пролећа 1208. године када је крунисао новоизабрани васељенски патријарх Михајло Ауторијан (1208—1212).

Млечани су успели да 1209. године испосредују склапање тајног савеза између Селџучког Румског султаната и Латинског царства који је био уперен против Никејске царевине. Након тога је Иконионски султанат затражио од Теодора да преда власт свом тасту Алексију III који се налазио на њиховом двору. Он је то одбио после чега су отпочели отворени сукоби у којима су иконионске снаге потукле Теодорове латинске најамнике код Меандарске Антиохије, али је Теодор успео да у пролеће 1211. године потуче њихове снаге. Том приликом је током борби погинуо сам султан, док је Алексије III заробљен, после чега је одведен у Никеју у којој је умро као монах. На другој страни су опет напредовали Латини који су на Риндаку 15.10.1211. године победили Византинце, после чега продиру дуж егејске обале преко Пергама до Нимфеја. Међутим, сам рат је вођен са веома малим снагама, тако да није било простора за већа освајања. Због тога је 1214. године закључен мир у Нимфеју којим је одређена заједничка граница, а две државе су се и de jure признале.

Он се након тога окренуо Великим Комнинима који су остали без латинске војне подршке и још исте године им је преотео Црноморску обалу до Синопе коју су окупирали Турци Селџуци. Они су том приликом заробили и самог цара Алексија I (1204—1222), после чега су га ослободили и вратили као свог вазала на чело Трапезунтског царства. Латинско царство је са друге стране отпочело своју стагнацију после Хенрикове смрти 1216. године. Теодор је наставио да учвршћује своју државу и њене позиције, тако да је 1219. године закључио уговор са Млечанима којима им је потврдио све привилегије које су имали у Византијском царству, а исте године је српска црква предвођена светим Савом од никејског патријарха уздигнута на ранг аутокефалне архиепископије.

Теодор је умро 1222. године, а наследио га је други супруг његове ћерке Ирине Јован Ватац.

Литература[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Први пад Византије
Никејски цареви
(12051222)
Наследник:
Јован III Дука Ватац
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}