Константин Бранковеану

Константин Бранковић
Датум рођења	1654
Место рођења	Општина Бранковени, Влашка
Место смрти	Цариград, Византијско царство
Занимање	Владар Влашке

Константин Бранковеану или Константин Бранковић (1654, Влашка — 26. август 1714, Цариград) — велики логотет, владар Влашке (1688—1714). Син принца Матеја Бранцовеануа (Басараб) из породице Крајовеску и Станке Кантакузин, нећак и наследник влашког владара Шербана Кантакузина. Био је ожењен Мариком, ћерком владара Антонија Попестија (1669-1672). Светитељ Румунске и Руске православне цркве са статусом мученика.

Биографија и политика

У октобру 1688. године, након смрти његовог стрица Шербана Кантакузена, Константина је на престо уздигла породица Кантакузина. Преместио је главни град државе из Трговишта у Букурешт и покренуо опсежну грађевинску делатност на својим поседима. Палата Могосоаја и неколико манастира (укључујући и манастир Хорезу) које је он саградио направљени су у по њему названом Бринкованском стилу. Допринео је образовању својих поданика, подстицао писање летописа, отворио четири штампарије, као и школе.

У првим годинама своје владавине уживао је подршку бојарске странке Кантакузин. Столник Константин Кантакузин је био његов саветник за спољне послове и шеф канцеларије. Преостали чланови породице Кантакузини седели су у Господарском већу и командовали су влашком војском.

Било му је принуђено да плаћа харач Високој порти дупло већи него раније, а заузврат је од турског султана добио право на доживотну власт и претвори је у наследну. Због тога је 1703. године ушао у сукоб са моћном бојарском породицом Кантакузин.

Константин, у почетку није подржавао ердељског принца Ференца Ракоција, који се побунио против Хабзбурга, али је након погоршања односа са Аустријом почео да подржава ердељске побуњенике. Одржавао је добре односе са молдавским владаром Константином Дуком (1693-1695, 1700-1703), који се оженио његовом ћерком Маријом. Међутим, имао је затегнуте односе са владаром Молдавије, Константином Кантемиром (1685-1693) и његовим синовима Антиохом (1695-1700) и Димитријем (1710-1711).

Политички, је морао да маневрише између Високе Порте, Хабзбурга и растуће Русије. Године 1689. аустријске трупе су ушле у Влашку и заузеле Букурешт. Константин се обратио Турцима и кримским Татарима за помоћ. У помоћ влашком владару стигле су турско-татарске и молдавске трупе. У августу 1689. године, заједно са својим савезницима, Константин је учествовао у бици код Зирнешта, где је аустријска војска поражена. Аустријски командант генерал Донат Гајслер је том приликом заробљен.

Од 1703. Константин је одржавао сталне политичке односе са Петром I и тајно је добио орден Светог Андреја Првозваног за своје проруске симпатије. Током Прутског похода, међутим, заузео је став чекања, делом због тешких односа са молдавским владаром Димитријем Кантемиром. Његов однос са породицом Кантакузин се погоршао. Влашки владар је наредио конфискацију имовине бојара Томе Кантакузена и његових присталица, који су побегли у Русију.

У марту 1714. године турски султан Ахмед III га је уклонио са престола и позвао у Истанбул, где је Константин мучен на смрт, а његови синови Константин, Стефан, Раду и Матеј су посечени, након чега су њихове главе ношене улицама. турске престонице.

С тим у вези, Румунска православна црква га је 1992. године канонизовала као страдалог владара. Дана 7. марта 2018. године, одлуком Светог Синода Руске православне цркве, уврштен је у месечник Руске Православне Цркве.