Канонизација

Из Википедије, слободне енциклопедије

Канонизација (грч. κανονίζω) представља поступак којим се одређене особе проглашавају светитељима, односно постају предмет поштовања цркве и свих њених верника. Канонизацијом се бави посебан црквени суд.

Православни хришћани верују да су светитељи они хришћани који су Богу угодили за живота на земљи; по престављењу (не глагол представити овде, у питању је други, архаични глагол) они чине посебну врсту светих људи који се Богу моле за своју сабраћу по вери, као њихови заступници пред Господом, а живи на земљи, њима одају молитвено поштовање. Акт канонизације јесте нешто што долази постхумно — по престављењу (не „представљењу” овде).

У Православним помесним црквама нису утврђене никакве норме канонизације, тј. нема установљених ауторитетних критеријума за просуђивање ο светости живота канонизованих лица. Сам чин канонизације је могуће схватити двојако:

  • Као признање од стране Цркве одређеног њеног упокојеног члана за светог, праведног, тј. угодног Богу који је достигао вечно блаженство.
  • Као дозвола Цркве за поштовање упокојеног члана, које припада светим Божијим угодницима.

Канонизација се поима декларативно — као велика објава званичног прихватања већ постојећег факта, и конститутивно - као стварање новога факта који раније није постојао. Неке претпоставке и услови канонизације:

  • Припадност Цркви.
  • Духовно стање.
  • Појава натприродног током живота.
  • Начин и могући разлози смрти.
  • Пројава натприродног по упокојењу.

Знаци светости и пројава натприродног током живота садрже се у одређеним врлинама, a то су такве врлине које превазилазе природне силе човека. Није довољно да се ове врлине појаве у појединим случајевима, него у довољном броју, који опет није дефинисан.

У Католичкој цркви, беатификација претходи канонизацији.

Спољашње везе[уреди]