Корисник:Issilinde/Клара Шуман

С Википедије, слободне енциклопедије

Клара Шуман (рођена Клара Џозефина Вик; 13. септембар 1819 – 20. мај 1896) је била немачка музичарка и композиторка, једна од најзначајнијих пијанисткиња у доба романтизма.[1] За време своје каријере дуге више од 60 година,извршила је велики утицај на форму и репертоар рецитала и концерата,као и на укус тадашње публике. Њен муж је био композитор Роберт Шуман. Заједно су охрабривали и подржавали Јоханеса Брамса. Она је била прва која је јавно извела  Брамсова оригинална дела,а[2]касније је изводила премијере других Брамсових композиција од којих је најзначајнија Варијација и фуга на Хенделову тему[3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рани живот[уреди | уреди извор]

Клара Вик,1835 литографија

Клара Џозефина Вик је рођена у Лајпцигу 13. септембра 1819. године као ћерка Фридриха Вика и Маријане Вик (рођене Tромлиц). Маријана Tромлиц била је позната певачица. Певала је у познатом концертном холу Гевандхаус у Лајпцигу. Разлике између Клариних родитеља биле су неумољиве, у великој мери због напорног карактера њеног оца. Након што је на видело изашла љубавна афера између Кларине мајке и очевог пријатеља Адолфа Баргиела ,њени се родитељи разводе. Маријана се удаје за Адолфа,а петогодишња Клара остаје са оцем.

Одрастање[уреди | уреди извор]

Још од најранијег детињства Кларин живот је био испланиран од стране њеног оца Адолфа. Свакодневно је имала часове у трајању од једног сата из клавира, виолине, певања, теорије, хармоније, композиције и контрапункта и два сата практичне наставе у којој је користио своје технике и методе учења. У марту 1828, осмогодишња Клара Вик свирала је у  Лајпцигу у кући доктора Ернста Каруса, директора психијатријске болнице у дворцу Колдиц. Тамо је упознала другог даровитог младог пијанисту, који је био позван на музичко вече,по имену Роберт Шуман,девет година старији од Кларе. Шуман се толико одушевио њеним свирањем, да је тражио дозволу од своје мајке да прекине своје правно образовање, која га никада није занимало, и да почне са узимањем часова музике код Адолфа,Клариног оца. За време похађања часова,Шуман је живео у дому Викових око годину дана.Имао је обичај да се преруши у духа и да тако маскиран плаши и забавља Клару,што је био почетак стварања њихове везе и контакта.[4]

Године 1830-е,тада једанаестогодишња Клара одлази на турнеју у Париз преко других Европских градова,у пратњи свог оца. Први солистички концерт одржала је у Гевандхаусу у Лајпцигу. У Вајмару је,након бравурозног извођења Хенри Херцовог комада за Гетеа,награђена одликовањем са његовим ликом и посветом: " За талентовану уметницу Клару Вик". За време ове турнеје Николо Паганини,који је био у Паризу,предложио је да наступи заједно са Кларом. Упркос томе,њен париски рецитал је остао слабо посећен,будући да је велики број људи напустио град због избијања колере.  [5]

Појава овог уметника може се посматрати као епохолана...Одсвиран њеним талентованим рукама,и најобичнији пасаж,рутински мотив,добија своје суштинско значење,боју,што само најсавршенији уметници могу да постигну.

Анонимни музички критичар, написао за Клару Вик ,1837-1838 на концерту у Бечу.

Године 1838-е,Клара Вик је одржала серију концерата у Бечу. Тада је имала 18 година.Франц Грилпарцер,водећи драмски писац у тадашњој Аустрији, написао је песму под називом "Клара Вик и Бетовен" након слушања Бетовенове  Аппассионата сонате за време једног од тих концерата.[6] Заинтересованост за Кларине концерте била је огромна,а критике и рецензије похвалне. Бенедикт Рандхартингер,пријатељ Франца Шуберта (1797-1828), поклонио је Клари потписани примерак Шубертове песме "Ерлкуних" са посветом: "Славном уметнику,Клари Вик". Фредерик Шопен описао је Кларино свирање Францу Листу који је дошао да чује и касније похвалио њено екстравагантно свирање у писму које је објављено у париском музичком листу(Revue et Gazette Musicale) и касније преведено у Новом музичком часопису (Neue Zeitschrift für Musik) у Лајпцигу .[7] 15-ог маја је Клара награђена највишим музичким одликовањем у Аустрији,Царским и Државним Одликовањем Виртуоза(Königliche und Kaiserliche Kammervirtuosin) [7]

     Кларин портрет

Брак са Робертом[уреди | уреди извор]

Роберт је био старији од Кларе мало више од 9 година када се као студент њеног оца Фридриха преселио у дом Викових крајем1830. године, када је њој било свега 11, а њему 20 година. 1837. године,Роберт је запросио осамнаестогодишњу Клару и она је пристала,али њен отац није.[8] Он се снажно противио,није одобравао Роберта и строго одлучио да им не да свој благослов и дозволу. Роберт и Клара су били приморани да иду на суд и туже Фридриха. Суд је донео одлуку да одобри веначање које се догодило [9] 1840. године, упркос Фридриховим приговорима.Клара и роберт водили су заједнички музички дневник. [8] 

Познанство са Јозефом Јоакимом[уреди | уреди извор]

Клара и Роберт први пут су срели виолинисту Јозефа Јоакима у новембру 1844. године, када је имао само 14 година.[10] Годину дана касније она је написала у свом дневнику да је на концерту 11 новембра 1845. "мали Јоаким био веома вољен од публике. Свирао је нови Менделсонов концерт,који су сви сматрали предивним".[11] У мају 1853.слушала је Јоакима док је свирао соло деоницу у Бетовеновом концерту за виолину и оркестар. Клара је написала да је свирао "са поетском дубином осећања, цела његова душа треперила је у свакој ноти, тако савршено да никада нисам чула такво свирање виолине,и могу да кажем да никада на мене није оставио такав утисак ниједан виртуоз до сада" Од тада пчиње пријатељство између Кларе и Јоакима," који за 40 година никадса није разочарао Клару,било у стварима великим или малим,увек  поуздан и лојалан."[12]

За време своје каријере,Клара и Јоаким су заједно одсвирали више од 238 концерата широм Немачке и Енглеске "више него било који други уметник." [13] "Дуо је био нарочито познат по извођењу Бетовенове Сонате за виолину и клавир".[14]

Познанство са Брамсом[уреди | уреди извор]

У пролеће 1853. године, тада још непознати двадесетогодишњи Брамс упознаје Јоакима(само неколико година старијег, али до тада признатог виртуоза) у Хановеру.Оставио је на њега врло повољан утисак и Јоаким му даје препоручено писмо за познанство са Шуманом. Брамс одмах одлази да се упозна и презентује себе Шумановима у њиховој кући у  Дизелдорфу. Одсвирао им је пар својих композиција за соло клавир,што је импресионирало и Клару и Роберта.Роберт је објавио чланак у коме је високо нахвалио и подржао Брамса,а Клара је у свом дневнику забележила" да Брамс делује као светац послат од Бога"[15]

Робертова смрт [уреди | уреди извор]

Роберт је извршио покушај самоубиства у фебруару 1854. године,а затим је смештена у душевну болницу где је провео последње две године свог живота. У марту 1854. године, Брамс, Јоаким, Алберт Дитрих и Јулијус ото Грим проводе неко време са Кларом,бавећи се музиком како би јој скренули мисли од ове трагедије.[16] Роберт умире 29. јула 1856.године.

Репертоар[уреди | уреди извор]

У раним годинама Кларин репертоар је био спектакуларан и популаран,у стилу тадашњег времена,изабран од стране њеног оца. То су била дела Калкбренера, Хенселта, Талберга, Херца, Пиксиса, Чернија,као и њене оригиналне композиције. Концертни програми од а 1831. до 1889. (око 2000 њих) су сачувани[17] и информације из њих су распоређене према години извођења.[18] 

Концерти за клавир и оркестар[уреди | уреди извор]

  Написани по абецедном реду композитора,године када је Клара ове дела изводила:

  • Бах Ј. С. концерт д мол за три клавира 1063, 1844
  • Бетовен, "Цар" концерт бр. 5, 1844; 1855;[19] 1862;[20] 1865, Лондон, "велики аплауз", њен први "потпуни успех".[21] концерт бр. 4, 1846; концерт бр. 3, 1868
  • Брахмс, први концерт, 1861[22]
  • Шопен, први концерт, финале, 1833; други концерт, 1834, 1840
  • Менделсон, други концерт, 1856; 1869[23]
  • Моцарт, концерт бр. 20 д мол, 1857;[24] концерт бр. 24, це мол, 1863; концерт бр. 10 за два клавира, 1883
  • Шуман, Клара (у даљем тексту Вик),концерт, 1835. године са Менделсоном који је дириговао оркестром Гевандхауса у Лајпцигу. [25]
  • Шуман, Роберт, концерт у А дуру. Клара премијерно изводи једини довршени концерт за клавир њеног мужа,1. јануара 1846,затим 1866. године[26]

Клара је такође свирала дела (сада) мање познатих композитора: Адолф фон Хенселт (1837, 1844), Игназ Мошелес (1831), и Бернард Шолц (1875).

Трио за виолину, виолончело и клавир[уреди | уреди извор]

  • Бетовен, оп. 1 бр. 3 у Це молу, 1832; оп. 97 у Бе дуру, "Надвојвода" (1833); оп. 70, бр. 1 у де-дур, бр. 2 у ес-дуру[27] 1840
  • Вилијам Стерндал Бенет, Оп. 26, 1867
  • Брамс, трећи трио, 1887
  • Менделсон, први трио, 1843; други трио, 1860
  • Шуберт, први трио, 1849
  • Шуман, Клара, Трио у ге молу, оп. 17; Трио је "вероватно" Кларино ремек-дело;[28] 1846
  • Шуман, Роберт, први трио, оп. 63, 1849; други трио, оп. 80, 1851; трећи трио, 1852 (написан 1851.)

Клавирски квартети (виолина, виола, виолончело, клавир)[уреди | уреди извор]

  • Брамсов  оп. 25, 1861,премијера; други, оп. 26, компонован 1861, 1865; 1866. године[29]
  • Шуманов клавирски квартет, 1844, 1849

Клавирски квинтети (гудачки квартет и клавир)[уреди | уреди извор]

  • Брамсов клавирски квинтет, оп. 34, 1880
  • Шуманов клавирски квинтет, оп. 44, 1843,премијера; затим много касније 1888.године.[30]

[15]

Шуманова, "једна од најекспресивнијих и напознатијих пијанисткиња данас", према речима Едварда Грига


Линкови[уреди | уреди извор]

  1. ^ From 1854 to 1891 she "toured the British Isles and the Continent, hailed as one of the top pianists of the world": Reich, 2001, p. 249
  2. ^ The Andante and Scherzo from the Sonata in F minor, in Leipzig, 23 October 1854: Litzmann 1913, vol. 2, p. 90
  3. ^ 13th of September 2012 Clara Schumann Google Doodle-from The News Clerks
  4. ^ Reich, Susanna (2005), p. 28
  5. ^ Joseph Braunstein, Liner notes for Michael Ponti's recording of Clara Schumann's Piano Concerto No. 1 in A minor, Op. 7
  6. ^ Reich (1986), p. 249.
  7. ^ а б Reich (1986), p. 250.
  8. ^ а б Litzmann 1913, vol. 1, p.
  9. ^ Litzmann 1913, voI. 1, p.
  10. ^ Litzmann 1913, vol. 1, p. 366.
  11. ^ Litzmann 1913, vol. 1, p. 388
  12. ^ Litzmann 1913, vol. 2, p. 41
  13. ^ Reich, 2001, p. 206
  14. ^ Reich 2001, p. 207
  15. ^ а б Litzmann 1913, vol. 2, p. 42
  16. ^ Litzmann 1913, vol. 2, pp. 61-62, 69, 71
  17. ^ by "loyal guardians," perhaps daughters?
  18. ^ Litzmann 1913, vol. 2, "Works studied and repertoire", pp. 442-452
  19. ^ Netherlands, well received, Litzmann 1913, vol. 2, p. 102
  20. ^ Paris Conservatoire, 6 April, to a "storm of applause", Litzmann 1913 vol. 2, p. 205
  21. ^ Litzmann 1913, vol. 2, p. 237
  22. ^ Third performance, in Hamburg, with Brahms conducting the Philharmonic; relatively the most successful of the first five performances, but Clara thought "the public understood nothing and felt nothing," Litzmann 1913, vol. 2 p. 200
  23. ^ London, Litzmann 1913, vol. 2 p. 263
  24. ^ 1 January, to a "storm of applause," Litzmann 1913, vol. 2 p. 147
  25. ^ Litzman 1913, vol. 1, p. 76
  26. ^ Frankfurt; Clara commented that the orchestra liked the concerto, Litzmann 1913 vol. 2. p. 247
  27. ^ in Berlin, Reich 2001, p. 254
  28. ^ Hall, George.
  29. ^ In Frankfurt; Litzmann 1913 vol. 2, p. 247
  30. ^ Popular Concert in London, with Joachim and Wilma Norman-Neruda, violins, Ludwig Straus, viola, and Piatti, cello, to a "tremendously enthusiastic" audience, Clara wrote in her diary, Litzmann 1913 vol. 2 p. 389.

Спољни линкови[уреди | уреди извор]

[[Категорија:Рођени 1819.]] [[Категорија:Умрли 1896.]]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Issilinde/Клара_Шуман&oldid=23487643”