Лудвиг ван Бетовен

Из Википедије, слободне енциклопедије
Лудвиг Ван Бетовен

Лудвиг ван Бетовен
Лудвиг ван Бетовен

Информације
Датум рођења 16. децембар 1770.
Место рођења Бон (Свето римско царство)
Датум смрти 26. март 1827.
Место смрти Беч (Аустријско царство)
Дела
Дела Ода радости
За Елизу
Месечева соната
V симфонија
Период класицизам
рани романтизам
Сарадници Јозеф Хајдн
Антонио Салијери

Лудвиг ван Бетовен (нем. Ludwig van Beethoven; Бон, 16. децембар 1770Беч, 26. март 1827) је био немачки композитор, надмоћна музичка фигура у прелазном периоду између ере класицизма и романтизма.

Сматра се једним од највећих композитора свих времена. Међу његовим најпознатијим делима су V симфонија, VI симфонија, IX симфонија, Миса Солемнис, клавирска дела као на пример, комад За Елизу, сонате Патетична Соната и Месечева Соната, Клавирска соната бр. 23, Апасионата или последња, Клавирска Соната бр. 32, Ц-мол, опус 111.

Живот и дело[уреди]

Лудвиг ван Бетовен рођен је у Бону у Немачкој, од оца Јохана ван Бетовена (нем. Johann van Beethoven; Бон, 16. децембар 1770Беч, 26. март 1827), фламанског порекла, и мајке Магдалене Кеферих ван Бетовен (нем. Magdalena Keverich van Beethoven; 17441787). Његова породица се генерацијама бавила музиком — његов деда Луј (нем. Lodewijk van Beethoven; 17121773), по ком је добио име, био је бас певач на двору Келншког електората, а касније и капелмајстер (својеврсни музички директор). Његов син, а Бетовенов отац, је био тенор певач на истом двору, а давао је и часове клавира и виолине као додатни извор прихода. Све донедавно, велики број референтне литературе означавао је 16. децембар као Бетовенов датум рођења, јер је био крштен 17. децембра, у времену када су новорођена деца крштавана дан након рођења. Међутим, модерно учење одбацује такву претпоставку.

Бетовенов први музички учитељ био је његов отац, музичар у изборној скупштини у Бону и алкохоличар, који га је у више наврата тукао, будио усред ноћи у друштву музичара — аматера Тобајаса Пфајфера (који му је заправо био први учитељ), када би почињале лекције, а све то покушавајући да га начини „музичким чудом“ попут Моцарта. Међутим, други су убрзо и сами приметили Бетовенов таленат. Кристијан Готлоб Неф је подучавао и запослио Бетовена, који је уједно и примао спонзорство Управничког електората. Бетовен је остао без мајке са 17 година и обавеза уздизања два млађа брата пала је на њега. За Нефа је имао пуно поштовања. Одлазећи из Бона почетком последње деценије осамнаестог века, Бетовен му је рекао: Ако икада постанем велики музичар, то ће бити и Ваша заслуга.

После очеве смрти 1792. године Бетовен се сели за Беч где је намеравао да студира код Јозефа Хајдна. Пошто је Хајдн имао мало времена за предавање, проследио је Бетовена Јохану Албрехтсбергеру. Убрзо је добио репутацију клавирског виртуоза и, постепено, композитора. Бетовеново најлепше стваралачко доба обележила је и једна несрећа, која се убрзо претворила у још већи подстицај за уметничко стварање: са непуних 26 година почео је губити слух, због чега је 1808. године морао окончати пијанистичку каријеру. Појавио се још само једном, 1814. године, али 1818. године глувоћа је постала и дефинитивна. Због тога је током времена имао специфичну судбину и као диригент. У појединим тренуцима, морао се у извођење укључивати и помоћник, како би се интерпретација спасла.

Бетовенова пијанистичка техника биле је револуционарна за оно доба. Красила ју је невероватна снага у брзим и снажним музичким токовима, а изразита мелодиозност у лаганим и распеваним. Била је то права детонација експлозива према пијанистичкој техници старог кова која је красила Бетовенове претходнике, која је упоређивана са баратањем луком и стрелом.[тражи се извор од 09. 2009.] Када би дириговао оркестром, Бетовен би се високо уздизао, снажно усправљао код силовитих и брзих звучних покрета, а готово сагињао под пулт код умерених, спорих и распеваних. Уопште узев, као интерпретатор био је немиран, плаховит, емотиван, али и веома изражајан, па чак и савршен.

Како је глувоћа постајала израженија, он је то све теже подносио, затварао се у себе, избегавао људе, са својим пријатељима комуницирао преко свешчица, које су касније штампане и продаване. Последњих девет година свог живота, када је глувоћа постала дефинитивна, повукао се у свој властити свет тишине, у коме ствара своја највећа ремек дела: Мису Солемнис, Хамерклавир сонату, 9. Симфонију и последње Гудачке квартете. Оно што је мање познато и углавном се из одређеног обзира не наводи у званичним изворима, јесте могућност да је Бетовен своју глувоћу, па тако и полагану и прерану смрт, добио захваљујући претераном конзумирању алкохола.[1]

Занимљивости[уреди]

Бетовенова прва љубав је била плавуша Жанет д'Хонтар (1770).[2] Након што се Жанет удала за племића и гардијског капетана Карла фон Грета и преселила у дворац Шлос у сремском селу Голубинци, Бетовен је пао у очајање.[2] Бетовенов музеј у Бону чува љубавну преписку између љубавника међу којима се налази и Жанетино писмо Бетовену са детаљним нацртом пута до Голубинаца и изгледом дворца Шлос, а на основу кога се претпоставља да је Бетовен бар једном долазио у посету.[2]

Музичко дело[уреди]

  • 38 клавирских соната (6 младалачких из 1783, што су званично прва Бетовенова дела и 32 зреле, са бројевима опуса од 2 - три прве сонате - до броја 111 - последња, 32 соната за клавир.
  • Клавирски комади, самостални или уједињени у циклусе, најчешће у облику варијација на основну тему, за клавир. Најпознатије су Ероика - Варијације и 33 Варијације на тему Дијабелијевог валцера, Ц-дур, опус 120.
  • 17 гудачких квартета (првих шест из опуса 18; следећа три из опуса 59; квартети опус 74. и 95; последњи квартети опус 127, 130, 131, 132, Велика Фуга за гудачки квартет, опус 133 и опус 135).
  • 9 соната за виолину и клавир.
  • 5 соната за виолончело и опус 50. и Концерт за виолину и оркестар, опус 61
  • Вокални циклуси: најпознатији су песма Аделаида, опус 4. и циклус Удаљеној драгој, опус 96
  • Миса Солемнис (Свечана Миса), опус 123.

Клавирски концерти[уреди]

Увертире[уреди]

  • Кориолан', опус 62;
  • Егмонт, опус 84;
  • Леонора циклус од три увертире.
  • Фиделио, једина Бетовенова опера, у два велика чина.

Симфоније[уреди]

Симфонијска музика Лудвига ван Бетовена, уводни преглед Бетовеновог симфонијског стваралаштва:

  1. I симфонија
  2. II симфонија
  3. III симфонија
  4. IV симфонија
  5. V симфонија
  6. VI симфонија
  7. VII симфонија
  8. VIII симфонија
  9. IX симфонија

Референце[уреди]

  1. ^ Cooper 2008
  2. ^ а б в „Бетовенова тајна љубав у Срему“ (на ср). Радио-телевизија Републике Српске. 23. 5. 2012. Приступљено 23. 5. 2012.. 

Литература[уреди]


Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :