Јоханес Брамс

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јоханес Брамс

JohannesBrahms.jpg
Јоханес Брамс

Датум рођења: 7. мај 1833.
Место рођења: Хамбург (Немачка)
Датум смрти: 3. април 1897.
Место смрти: Беч (Аустроугарска)

Јоханес Брамс (нем. Johannes Brahms; Хамбург, 7. мај 1833Беч, 3. април 1897) је био њемачки композитор. Један је од представника касног романтизма, био је врстан пијаниста и плодан композитор.

Животни пут[уреди]

Рођен је у Хамбургу, гдје му је отац био контрабасиста. Родитељи су намјеравали да створе од младог Јоханеса правог оркестарског музичара, те он почиње код свог оца да учи виолину, виолончело и хорну. Каријеру је ипак започео као пијанистички виртуоз, што је због скупоће инструмента, веома разочарало Брамсове родитеље. Роберт Шуман му је, упознавши га 1853. године, посљедње године прије него што је душевна болест коначно узела маха, помогао да се афирмише као композитор, представивши га музичкој јавности и заузимајући се за објављивање његових дјела. Полази од класичног и барокног насљеђа, али је његов музички израз у основи романтичарски. Своје зрело животно и стваралачко раздобље, провео је у Бечу, гдје су настала сва његова ремек-дјела, а његовим залагањем је стваралаштво Јохана Штрауса II, седамдесетих година деветнаестог века, стекло пуно признање аустријске и свјетске јавности. У Брамсовом опусу налазе се све главне инструменталне и вокалне врсте, изузевши опере. Често се инспирисао народном музиком, а нарочито се истакнуо на подручју камерне музике и соло пјесама. Четири симфоније, два клавирска концерта, Рапсодија за алт, виолински концерт у D-dur - у, дворски концерт за виолину и виолончело у A-mol - у, Њемачки реквијем, и бројне соло пјесме само су дио најважнијег Брамсовог опуса, уз камерна дјела те црквена дјела којима је заокружио богато стваралаштво. Као пијаниста имао је бројне турнеје са виолинистом Ремини - Хофманом

Брамсово стваралаштво[уреди]

Брамсове симфоније[уреди]

Симфонијско стваралаштво Јоханеса Брамса настаје у вријеме када су Берлиоз, Брукнер и Вагнер, већ веома проширили симфонијски оркестар. Али, Брамс као досљедни настављач старе музичке традиције, ослоњене на барокне мајсторе и Бетовена, није користио оркестарски апарат већи од оног који је Бетовен користио у својој Деветој симфонији (са максимумом пет хорни). Због тога Брамсова симфонијска палета, када се упореди са набујалом звучном раскоши симфонијских оркестара наведених композитора његовог доба, бројчано врло надмоћних, дјелује поприлично сиво и скромно. Али, инвентивност Брамсових музичких идеја које ипак прате музичка кретања његовог доба, на завидној је висини, а сам Брамс их вјешто комбинује са традиционалним облицима наслијеђеним од великих претходника (Баха и Бетовена на пример). Често ни скерцо трећи став, код Брамса нема прави облик тродијелног комада, већ је често слободно разрађен, попут неке кратке фантазије. Једино у Четвртој симфонији, јавља се прави скерцо.

Брамс је компоновао сљедеће четири симфоније:

Спољашње везе[уреди]