Никола Дероко
| Никола Дероко | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 15. април 1874. |
| Место рођења | Београд,  Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 27. септембар 1944. (70 год.) |
| Место смрти | Београд,  Краљевина Југославија(Недићева Србија) |
| Војна каријера | |
| Служба | 1894 — 1937. |
| Чин |   Инжењерско-технички генерал[а] |
| Учешће у ратовима | Балкански ратови Први светски рат |
Никола Дероко (Београд, 3/15. април 1874 — Београд, 27. септембар 1944)[1] био је инжењерско-технички генерал и војни писац.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је од мајке Катарине, рођене Вуковић из Беча и оца Јована, родом из Дубровника који је предавао као професор на Лицеју у Београду. Његова браћа су били Марко (1846−1892), ветеринар, Евжен Дероко (1860 − 1944), инжењер и филателиста, Владислав (1871−1944), Драгутин (1877−1947), картограф и Матилда.
Као гимназијалац је награђен на међународној изложби ђачких цртежа у Паризу (1889). Завршио је шест разреда у Првој београдској гимназији (1891) и Нижу школу Војне академије (1894) у Београду, а затим Војну електротехничку школу у Русији (1903).[1]
Произведен је у инжењерског потпоручника 1894, у чин поручника 1897, капетана II класе 1900, капетана I класе 1903, мајора 1912, потпуковника 1915, пуковника 1920, инжењерско-техничког бригадног генерала 1927. и инжењерско-техничког генерала 1936. године.[1]
До 1900. је био комнадир вода у Телеграфској чети 2. инжењерског батаљона, затим командир чете (1903—1907), деловођа Инжењерског комитета (1907—1912). Радио је на Инжењерско-техничком одељењу Министарства војног (1908—1914).[1]
Током Балканских ратова је био шеф Телеграфског одсека Саобраћајног одељења Врховне команде.[1]
Током побуне Албанаца 1913. године, био је шеф Поште, телеграфа и цензуре Штаба Македонско-косовских трупа..[1]
Од 1914. до 1917. је био шеф Телеграфског одсека, па Телеграграфске инспекције Саобраћајног одељења Врховне команде, а затим начелник Поштанско-телеграфског одељења Врховне команде.[1] Током Првог светског рата, под његовом контролом се налазила Војнотелеграфска школа Врховне команде, са управником Димитријем Ц. Ђорђевићем на челу, као и све државне телефонско-телеграфске станице на територији ратне зоне.[2]
Након рата је био шеф Наставног одсека Инжењерске инспекције (1924—1927), а затим вршио дужност председника Инжењерско-техничког комитета до краја 1931, управника Инжењерско-техничког завода до 1932. и на крају начелника Инжењерско-техничког одељења Министарства војске и морнарице до краја 1936. године.[1]
Због преступа којим је нарушавано заједништво и углед војске Војнодисциплински суд га је 27. јануара 1937. лишио чина инжињерско-техничког генерала.[1]
Дела[уреди | уреди извор]
Говорио је руски, италијански и немачки језик. Сарађивао је у „Ратнику“ (1905) и „Инжењерском гласнику“ (1930). Аутор је следећих чланака[1]:
- „Војна криптографија или шифровање и дешифровање депеша“, Ратник (часопис) (1905)[3]
- „Пројекат нове сигнализације“ (1907)
Одликовања[уреди | уреди извор]
Добитник је више домаћих и страних одликовања, међу којима:
- Орден за изванредне заслуге (1920) - енглески
- Орден Југословенске круне II реда (1933)
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Ранг дивизијског генерала међутим у стручним службама изостављана је формација дивизија.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ е ж з и Иветић 2007, стр. 170.
- ^ Одбрана 2016, стр. 4.
- ^ Тривић 2017, стр. 9.
Литература[уреди | уреди извор]
- Иветић, Велимир (2007). Попов, Чедомир, ур. Српски биографски речник, књига 3, Д-З. Нови Сад: Матица српска. ISBN 978-86-7946-001-1.
- Тривић, Драган (2017). Почуч, Владимир, ур. „Игра слова и бројева” (PDF). Одбрана - специјални прилог. Медија центар „Одбрана”. 168. ISSN 1452-2160. Приступљено 20. 10. 2018.
- Почуч, Владимир, ур. (2016). „Сто година службе телекомуникација У служби командовања” (PDF). Одбрана - специјални прилог. Медија центар „Одбрана”. 152. ISSN 1452-2160. Приступљено 20. 10. 2018.