Обер-прокурор

Из Википедије, слободне енциклопедије
Руска Империја
Coat of Arms of Russian Empire.svg

Овај чланак је дио серије о
Политици Руске Империје

Обер-прокурор (рус. Обер-прокурор) је био свјетовни чиновник и лични представник руског императора при Светом правитељствујушчем синоду.

Осим овог, постојао је још сенатски обер-прокурор који је руководио једним од департмана Правитељствујушчег сената.

Историјат[уреди]

Године 1803, када су основана министарства, обер-прокурор није био уведен у састав ниједног министарства. Постао је непосредно одговоран само императору. Чланови Синода су изгубили право да подносе личне извјештаје императору, и сви односи између Синода и самодржавне власти су се остваривали посредством обер-прокурора.

Године 1817. основано је Министарство духовних послова, сједињено с Министарством народне просвјете, тзв. „сугубо министарство“ под руководство кнеза А. Н. Голицина. Обер-прокурор је тада постао потчињен министру, и руководио је Одјељењем за послове грко-руске вјероисповијести у саставу Министарства духовних послова. Године 1824, „сугубо министарство“ је било укинуто и Одјељење за послове грко-руске вјероисповијести је било предано у надлежност синодског обер-прокурора, а 1839. ушло је у састав канцеларије обер-прокурора.

Надлежности[уреди]

Обер-прокурор је добио права министра по законодавним и административним пословима Цркве. За питања из његове надлежности, он је позиван на засједања Државног савјета и Комитета министара.

Положај обер-прокурора изједначен је с положајем министра. Постављао га је и разрјешавао император именским указима Сенату. Они су били непосредно одговорни самодржавној власти, подносио је императору све извјештаје везане за институцију православне вјероисповијести, присуствовао је на засједањима Синода, али не заједно са осталим члановима, већ за посебним столом. Обер-прокурор је утврђивао законитост синодског рада и донесених одлука, и давао је своје завршно мишљење о сваком претресном питању. Подносио је Синоду приједлоге и потписивао је записник сједница.

Обер-прокурор је био посредник између Синода, с једне стране, и императора, највиших централних органа и министара, с друге стране. Он је објављивао Светом правитељствујушчем синоду све царске указе, наредбе и резолуције везане за питања Синода и подносио је императору све приједлоге и извјештаје Синода. Он је службено представљао институцију православне вјероисповијести пред министрима, Комитетом министара, Државним савјетом и Правитељствујушчим сенатом. Обер-прокурор је по функцији био члан Комитета министара и Државног савјета.

Обер-прокурор је руководио свим установама при Синоду, и чиновнике тих установа је именова и разрјешавао обер-прокурор својим наређењима. Његови помоћници за вршење надзора су били прокурори синодских канцеларија, секретари духовних конзисторијума, чланови-ревизори духовно-школских комитета, главни инспектор и епархијски надзорници црквено-парохијских училишта.

Од 1864. године постајала је дужност замјеника обер-прокурора (рус. Товарищи обер-прокурора), с правима и обавезама замјеника министра. Обер-прокурор је имао канцеларију, организовану на исти начин као и канцеларије министара.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]