Правитељствујушчи сенат

Из Википедије, слободне енциклопедије
Руска Империја
Coat of Arms of Russian Empire.svg

Овај чланак је дио серије о
Политици Руске Империје

Правитељствујушчи сенат (рус. Правительствующий Сенат) био је врховни управни суд и касациони суд Руске Империје.

Основао га је цар Петар Велики 1711. године, а укинут је након Октобарске револуције 1917. на основу Декрета о суду.

Историја[уреди]

Петар Велики[уреди]

Правитељствујушчи сенат, као највиши државни орган испод цара, основан је 22. фебруара/2. марта 1711. године. Главна дужност му је била да буде стални замјеник и заступник цара за вријеме његовог одсуства. Сенат није био сличан тадашњим сенатима у Шведској или Пољској, већ је уређен по домаћем обрасцу. Бавио се свим државним пословима, али само по упутствима цара (касније императора) што га је спријечавало да добије самостални карактер током цијелог периода свог постојања. Сједиште Сената је од 1711. до 1714. године било у Москви, а од 1714. његово стално сједиште налазило се у Санкт Петербургу.

Сенат је био посредник између представника губернија и императора. Сваки губернатор именовао је по два комесара који би у Сенату предлагали указе. Након оснивања колегијума улога Сената се смањује јер су колегијуми почели непосредно да врше надзор над радом губернијских и мјесних власти. Колегијуми су преузели неке од надлежности бивших приказа, а неке је преузео и Правитељствујушчи сенат. Он је добио надлежности у области хералдике, па је тако 5. фебруара 1722. при Сенату постављен хералдички мајстор (рус. Герольдмейстер). Дана 5. марта 1711. установљена је дужност фискала, чији је задатак био да „тајно надгледају све државне послове“, а истовремено су били и државни тужиоци. Први међу фискалима био је обер-фискал (рус. Обер-фискал), касније назван генерал-фискал (рус. Генерал-фискал).

Након оснивања колегијума Петар Велики је 1718. године донио Указ о дужности Сената према коме су сви предсједници колегијума по своме звању били сенатори, али је убрзо тај указ укинут. Наиме, Петар Велики је сматрао да предсједници колегијума немају времена да обављају и сенаторске послове и да они не могу улазити у састав државног органа који контролише рад њима потчињених колегијума. Дана 30. маја 1720. установљена је дужност рекетмајстора, који је постао надзорни орган над колегијумима и правосуђем. Због незадовољства радом Сената установљена је и дужност генерал-ревизора (надзорника указа), али је 1718. године дужност укинута јер није могла спријечити правне злоупотребе. Највеће надлежности при Сенату је имала прокуратура (рус. Прокуратура) која је установљена 12. јануара 1722. године. Она је представљала систем надзора над Сенатом, али и над свим централним и мјесним управним и судским органима. На челу прокуратуре је стајао генерал-прокурор (рус. Генерал-прокурор), а помоћник му је био обер-прокурор (рус. Обер-прокурор).

При крају владавине Петра Великог, Сенат је изгубио велики број ванредних овлашћења будући да се сам император сверуски посветио активном обављању државних послова. Петар Велики је 19. новембра 1721. године наредио Сенату да никакву власт не врши без његовог генералног овлашћења. Још у априлу 1714. строго је било забрањено да се императору подносе жалбе на пресуде и одлуке Сената. Указом од 22. децембра 1718. за такво нешто је предвиђена смртна казна.

Врховни тајни савјет[уреди]

За вријеме владавине императорке Катарине I и императора Петра II формиран је Врховни тајни савјет који је фактички вршио врховну власт у земљи. Сенат се тада нашао потчињен Врховног тајном савјету, а и најутицајнији сенатори су прешли у његов састав. То су били предсједници три колегијума: Војног — Меншиков, Поморског — Апраксин и Иностраног — Головкин. Дужност генерал-прокурора фактички је укинута. Марта 1727. укинута је и дужност рекетмајстора, а убрзо су укинуте и дужности фискала. За вријеме владавине царице Катарине, назив „Правитељствујушчи сенат“ проглашен је за неприкладан и замијењен је називом „Високи сенат“.

Након што је императорка Ана васпоставила самодржавље, указом од 4. марта 1730. укинут је Врховни тајни савјет, а Правитељствујушчи сенат је добио и свој стари назив и положај. Васпостављена је дужност рекетмајстора. Сенат је подијељен на 5 департмана који су претходно претресали предмете, а затим их упућивали Општој сједници Сената на коначно одлучивање. Дужност генерал-прокурора је поново успостављена 20. октобра 1730. године.

Дана 6. новембра 1731. успостављен је нови државни орган — Кабинет, који је постао лична канцеларија (секретаријат) императорке. Надлежности Сената формално нису биле промијењене, али је Сенат био фактички потчињен кабинет-министрима. Кабинет је једно вријеме руководио и иностраним пословима што је додатно ослабило надлежности Сената. Убрзо, Кабинет је почео да руководи и унутрашњим пословима и лишио је колегијуме одговорности према Сенату. Указом од 9. јуна 1735. формално је прописано да су кабинет-министри претпостављени Сенату.

Јелисавета Петровна[уреди]

Дана 14. децембра 1741, ускоро после ступања на престо, императорка Јелисавета је издала указ о укидању Кабинета и поновном успостављању Сената (добио је назив „Високи сенат“) са његовим старим дужностима. Сенат је постао врховни орган Руске Империје, није био потчињен ниједном другом државном органу и потчинио је себи поново Војни и Поморски колегијум. Доносио је мјере законодавног карактера, рјешавао у управним предметима који су раније захтијевали потпис императора и присвојио је себи самосталну извршну власт. Такође, Инострани колегијум је био потчињен Сенату. Генерал-прокурор је подносио извјештаје императорки у вези рада Сената (и Светог синода). Када је основана Конференција при високом двору (5. октобар 1756), она је мало умањила улогу Сената јер се првенствено бавила иностраном политиком, али од 1757. до 1758. почиње постепено мијешање Конференције и у послове унутрашње управе. Конференција је преузела неке надлежности од Сената чиме је умањила његов значај.

Император Петар III, који је ступио на престо 25. децембра 1761, укинуо је Конференцију при високом двору, али је 18. маја 1762. установио Савјет при високом двору којем је био потчињен Сенат. Даље умањивање надлежности Сената догодило се када су Војни и Поморски колегијум били изузети из његовог дјелокруга.

Катарина Велика[уреди]

Када је императорка Катарина Велика ступила на престо Сенат је поновно постао највиши државни орган у Руској Империји. Године 1763. подијељен је на 6 департмана, од којих су 4 била у Санкт Петербургу и 2 у Москви. У Санкт Петербургу били су сљедећи департмани: I департман (државни унутрашњи и политички предмети), II депармтан (судски предмети), III департман (предмети губернија које се налазе под посебном управом), IV департман (војни и поморски предмети). У Москви били су сљедећи департмани: V департман (административни предмети) и VI департман (судски предмети). Сви департмани су били равноправни. Сви предмети у департманима рјешавали су се једногласно, а уколико није постојала једногласност о предметима је одлучивала Општа сједница.

Генерал-прокурор и обер-прокурори су од тада имали више утицаја на Сенат, док је он сам био одстрањен од законодавства. Раније је Сенат био законодавно-савјетодавни орган и имао је право предлагања законских предлога. Сви важнији државни послови додјељивани су појединцима у Сенату, а највише генерал-прокурору тако да је његова власт достигла огромне размјере. Он је фактички био министар финансија, министар правде, министар унутрашњих послова и државни контролор (ревизор). Власт Сената се постепено смањивала и из његове надлежности издвојени су Војни и Поморски колегијум. Такође, Законом о губернијама многе надлежности су пренесене са колегијума (над којим је Сенат имао контролу) на губернијске установе.

За вријеме царствовања Павла Петровича положај Сената није се измијенио, али су створена нова надлештва која нису била под његовом контролом. Реформисани колегијуми нису били више потчињени Сенату, него су се на челу њих налазили главни директори лично одговорни императору.

Александар I[уреди]

Одмах после ступања на престо император Александар I Павлович приступио је реформи Сената. Дана 5. јуна 1801. донесен је именски указ којим се Сенат позивао да достави извјештај о својим правима и обавезама. Било је неколико нацрта који су предвиђали да се Сенату врати власт какву је имао за вријеме Петра Великог и Јелисавете. Нацрти су се разматрали у Незваничном комитету и Државном савјету, а као резултат је настао указ о правима и обавезама Сената (од 8. септембра 1802). Указ је био последњи законодавни акт који је систематски утврдио организацију Правитељствујушчег сената и његов однос према другим државним органима. Према указу, у случају приговора генерал-прокурора против одлука Сената случај се упућивао императору, али сада не од стране само генерал-прокурора већ од депутације Сената. Такође, Сенат је имао право да укаже на противрјечности међу правним актима. Према Манифесту о оснивању министарстава (рус. Манифест об учреждении министерств) министри су били обавезни да подносе рачунске извјештаје једном годишње Правитељствујушчем сенату.

Састав[уреди]

Правитељствујушчи сенат се састојао из лица са чиновима из прве три класе Табеле рангова које је непосредно постављао император сверуски. Поред сенаторског звања, ти сенатори су могли вршити и друге дужности. Изузетак од претходног начина именовања били су сенатори касационих департмана који су морали провести најмање три године на дужности обер-прокурора (или замјеника) или предсједника, члана или прокурора судске коморе. Ови сенатори нису могли вршити друге државне или јавне функције.

Сенат је вршио власт кроз департмане, опште сједнице и заједничке сједнице. У неким случајевима општа сједница је била виша инстанца од департмана, али је било уобичајено да департмани заправо врше власт у име цјелокупног Сената. Сенат је доносио указе који су имали исту правну снагу као царски укази и само их је император сверуски могао поништити. Послије судске реформе императора Александра II, стари судски департмани су укинути или спојени са новим. Од тада су били сљедећи департмани: Први департман (административни предмети), Други департман (административни предмети са села), Судски департман (предмети старих судских департмана), Департман хералдике (предмети племства и почасног грађанства, кнежевске, грофовске и баронске титуле, промјена презимена, израда грбова). Била су још два касациона департмана: грађански и кривични.

Сваки департман се састојао од сенатора које је постављао император сверуски. Морало је бити најмање 3 сенатора у департману, а у пракси их је најчешће било 6-7 (нпр. Департман хералдике) или до 18 (нпр. Грађански касациони департман). У сваком департману (осим Првог департмана) именовао се предсједавајући са мандатом од једну годину (осим код предсједавајућих у касационим департманима). У Први департман није се именовао предсједавајући будући да је он разматрао чисто административне предмете. Цјелокупним Правитељствујушчим сенатом је предсједавао император сверуски. Ради нагдледања рада сенатора, у састав Сената улазили су и обер-прокурори са замјеницима. У Департману хералдике обер-прокурор је носио назив хералдички мајстор. На општој сједници прокурорске обавезе је вршио министар правде у својству генерал-прокурора. У сваком департману је постојала канцеларија под управом обер-прокурора и обер-секретара са помоћницима.

Сви предмети у Сенат су поступали преко министра правде. Одлуке у департманима су се по правилу доносиле једногласно, а некада са 2/3 гласова. Уколико у департману нема довољне већине, обер-прокурор је имао задатак да препоручи усвајање одлуке. У случају одбијања препоруке, предмет се преносио на гласање Општој сједници. На Општој сједници била је потребна проста већина, осим за предмете из Првог и Другог департмана где је било потребно 2/3 гласова. Препоруке за гласање на Општој сједници могао је давати само министар правде (као генерал-прокурор), а уколико препорука не би била примљена предмет би се упућивао на претрес у Државни савјет. Сваки предмет који би се разматрао у департману прво је достављан обер-прокурору на проучавање, а предмети на Општој сједници министру правде у својству генерал-прокурора. При претресу предмета увијек је био присутан ресорни министар или замјеник.

Надлежности[уреди]

Правитељствујушчи сенат је послије 1802. престао бити законодавно-савјетодавни орган, а његову улогу преузео је Државни савјет (основан 1801). Ипак је Сенат формално задржао право да подноси законске предлоге. Наиме, постојала је могућност да Општа сједница Сената поднесе законски предлог преко министра правде и Државног савјета на одобрење императору. Правитељствујушчи сенат је имао право да укаже императору на незаконитост његових указа, али врло брзо је изгубио то право. Задржао је само право да указује на незаконистост указа проистеклих од бивших императора.

Слабљење управне власти Сената догодило се 1802. године када су основана министарства. Министри су били постављени над колегијумима (који су били потчињени Сенату), а 1803. отпочело је и претварање колегијума у одговарајуће департмане при министарствима. Фактички, након неког времена и министри су престали подносити годишњи извјештај Сенату. Основан је Комитет министара који је коначно развластио Сенат у управној власти. Закон је дефинисао Правитељствујушчи сенат као врховни суд и врховни управни орган који нема над собом никакву власт осим власти императора. Надаље, губернијске власти су фактички биле у пуној зависности од министарстава, али су се формално сматрале и даље потчињене Сенату. Сенат се због тога полако претварао из активног управног органа у надзорни орган који је утврђивао законитост рада осталих државних органа. Напосљетку, постао је врховни управни суд и гарант законитости.

Судска власт Сената може се подијелити на период старог устројства судова и период послије судске реформе. Предмети из старих судова су поступали у Сенат као апелацији и ревизији. Сенат је такође разматрао приговоре губернијских тужилаца и приговоре губернатора када се нису слагали са одлукама судова. Предмети из реформисаних судова (образованих законима императора Александра II) поступали су у касационе департмане Сената.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Петровский, „О сенате в царствование Петра Вел.“ (1875);
  • Филиппов, „История Сената в правление Верховного Тайного Совета и Кабинета“ (1895);
  • „История судебных учреждений в России“. Сочинение Константина Троцины. Санкт-Петербург, Типография Эдуарда Веймара (1851)
  • В. Щеглов, „Госуд. совет в царствование имп. Александра I“ (1895);
  • М. Цейль, „Правительствующий сенат“ (1898)
  • Јелачић, Алексеј (1929). Историја Русије. Београд: Српска књижевна задруга. 
  • Миљуков, Павел (1939). Историја Русије. Београд: Народна култура. 

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Правитељствујушчи сенат