Император сверуски

Из Википедије, слободне енциклопедије
Николај II Александрович, посљедњи император

Император сверуски (рус. Император Всероссийский) био је самодржавни и неограничени монарх који се налазио на челу Руске Империје. Императори сверуски су владали од 1721. до 1917. године.

Титула[уреди]

Члан 1 Основних државних закона Руске Империје је гласио: „Император сверуски је монарх самодржавни и неограничени. Његовој се врховној власти треба покоравати не само због страха, него што сам Бог тако наређује.“[1]

Термини „самодржавни“ и „неограничени“ значили су да је цјелокупну државну власт (законодавну, управну и судску) вршио непосредно сам император без учешћа других државних органа. Државни органи су само извршавали његове наредбе и власт вршили у његово име.

На основу тога, Руска Империја се дефинисала као правна држава са монархистичко-неограниченим обликом владавине.

Пуна титула императора од почетка 20. вијека (члан 37 Основних државних закона) гласила је: „По Божијој милости, Ми, Н. Н., император и самодржац сверуски, московски, кијевски, владимирски, новгородски, цар казански, цар астрахански, цар пољски, цар сибирски, цар Херсонеса Тауријског, цар грузијски, владар псковски и велики кнез смоленски, литовски, волински, подолски и фински, кнез естонски, литвански, курландски и семигалски, самогитски, белостокски, карелски, тверски, југорски, пермски, вјатски, бугарски и других земаља, владар и велики кнез Новогорода и низијских земаља, черниговски, рјазањски, полотски, ростовски, јарославски, белојезерски, удорски, обдорски, кондијски, витебски, мстиславски и свих сјеверних страна господар; и владар иверских, карталинских и касардинских земаља и области јерменских, черкаских, и кнез наследни владар планинских и других крајева, владар туркестански, наследник норвешки, херцег шлезвиг-холштајнски, стормарнски, дитмарсенски и олденбуршки и даље, и даље, и даље.“[2]

Употребљавао се и краћи облик: „По Божијој милости, Ми, Н. Н., император и самодржац сверуски, московски, кијевски, владимирски, новгородски, цар казански, цар астрахански, цар пољски, цар сибирски, цар Херсонеса Тауријског, цар грузијски, велики кнез фински и даље, и даље и даље.“

Власт[уреди]

Император је имао неограничену власт на простору Руске Империје. Он је био носилац све власти у земљи. Био је законодавац, извршилац и судија. Морао је припадати Руској православној цркви и поштовати Закон о императорској фамилији (рус. Учреждение о Императорской Фамилии).

Императорска власт је значајно ограничена Октобарским манифестом (1905) и Основним државним законима (1906).

Законодавна власт[уреди]

Законодавну власт је вршио сам император тиме што је доносио законе у форми указа, манифеста и повеља. Током 18. вијека право подношења законских предлога је припадало Правитељствујушчем сенату и генерал-прокурору који је обједињавао неколико министарских функција. Током 19. вијека, када су основана министарства, право подношења законских предлога је припадало само министрима. Правитељствујушчи сенат, који је постао врховни управни суд у земљи, имао је право само да стави примједбу на предлоге закона. Сваки законски предлог прије него што би био упућен на потпис императору претресао се у Државном савјету — највишем законодавно-савјетодавном органу. Без обзира на мишљење Државног савјета, император је могао потврдити или одбити законски предлог или представити својеручни законски предлог који би затим постао закон.

Управна власт[уреди]

Извршно-управну власт је вршио сам император непосредно или преко државних органа. Није постојала јединствена влада на челу са предсједником владе, него је постојао Комитет министара који је био само савјетодавни орган чије је чланове именовао и разрјешавао император. Све одлуке које је доносио Комитет министара је морао потврдити император да би постале пуноважне и ступиле на снагу. Министри су непосредно били одговорни само императору. Император је указима, манифестима или повељама наређивао свим управним властима да извршавају Његове наредбе. Осим државне управне власти, постојале су и губернијске и среске. Управну власт у губернији су вршили губернатори и губернијске управе. Губернаторе и чланове губернијских управа је именовао и разрјешавао император указом. Среске начелнике су бирале племићке скупштине, али их је могао смијенити император или губернатор у случају незаконитости њиховог рада. Државни буџет је доносио император на предлог министра финансија или по сопственом нахођењу, али је претходно увијек саслушавао мишљење савјетодавних органа. Император је такође био руководилац иностраних послова земље. Он је примао стране амбасадоре и посланике, именовао и разрјешавао руске посланике у другим земљама и представљао и заступао земљу у иностранству. Све међународне уговоре између Руске Империје и других земаља је потписивао само император. Император је био врховни командант руске војске и морнарице. Непосредно су му били потчињени војни и поморски министар. У војним пословима, императора су савјетовали Војни савјет при Војном министарству и Поморски савјет при Поморском министарству. Они су били једини овлашћени да подносе законске предлоге који су се тицали војних и поморских послова. Све официре, подофицире и војнике је унапређивао и постављао император по сопственом нахођењу или на предлог министара. Он је објављивао мобилизацију и одлучивао и објављивању рата и закључивању мира.

Судска власт[уреди]

Судску власт су вршили судови у име императора, а на основу закона. Судску организацију и надлежност прописивао је император законима. Све судије и тужиоце је именовао император на предлог министра правде или по сопственом нахођењу. Судови су били сеоски, општински, срески, губернијски и врховни суд. У сеоским и општинским судовима судије су биране углавном изборима на сједницама сеоских и општинских савјета и скупштина. Они углавном нису ни били дио судске власти него су разматрали ситне грађанске размирице. Губернијске и среске судије и тужиоце је именовао император, а у неким крајевима су их могле да бирају племићке скупштине. Било је карактеристично да Руска Империја није имала врховни суд као посебан орган у судској пирамиди. Врховни касациони суд је био Правитељствујушчи сенат (врховни управни суд) односно само они сенатори који су чинили судске и касационе департмане (одјељења). На пресуде Правитељствујушчег сената се могло жалити императору који је могао потврдити или преиначити пресуду. Император је имао право помиловања и амнестије.

Династичка власт[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Основные Государственные Законы Российской Империи, Глава первая О существе Верховной Самодержавной Власти, 23 апреля 1906 г.
  2. ^ Ивановский В. Государственное право. Известия и ученые записки Казанского университета. По изданию №5 1895 года – №11 1896 года, § 23. Императорский титул

Литература[уреди]