Александар I Павлович
| Овај чланак садржи списак литературе (папирне изворе и/или веб-сајтове), али његови извори нису најјаснији зато што нису унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете унети изворе у сам текст. | |
| Александар I Павлович | |
|---|---|
| Датум рођења | 23. децембар 1777. |
| Место рођења | Санкт Петербург (Руска Империја) |
| Датум смрти | 1. децембар 1825. |
| Место смрти | Таганрог (Руска Империја) |
| Титула | Император Русије, краљ Пољске и велики кнез Финске |
| Период | 1801 — 1825. |
| Претходник/ци | Павле I Петрович |
| Наследник/ци | Николај I Павлович |
| Порекло и породица | |
| Династија | Романови |
| Отац | Павле I Петрович, руски император |
| Мајка | Марија Фјодоровна |
Александар I Павлович (рус. Александр I Павлович; 23. децембар 1777 — 1. децембар 1825) је био руски император који је током своје владавине (1801 — 1825) проширио територију Русије.
После пораза Наполеона у Русији 1812, имао је водећу улогу у антифранцуској коалицији европских сила и један је од главних иницијатора стварања Свете алијансе 1815. године. Успешно је ратовао против Османског царства и помагао српским устаницима.
На престолу га је наследио млађи брат Николај I Павлович.
Садржај |
Унутрашња политика [уреди]
| За више информација погледајте чланак Реформе Александра I Павловича |
Ширење Руске Империје [уреди]
Под владавином овог цара, Русија је задњи пут значајно проширила своје границе у Европи. У рату са Шведском краљевином, Русија је 1809. припојила Финску. Три године касније, припојена је Бесарабија, док су на конгресу великих сила у Бечу Русији додељени источни и централни делови данашње Пољске. Такође, у истом периоду, Русија започиње покоравање кавкаских земаља (Грузија 1801-1815, Јерменија и Азербејџан 1813-1828). У првом периоду освајања, руска држава је умела да давањем либерално устројених аутономија као и завођењем реда (али и давањем већих верских, економских и социјалних права какваским хришћанима) придобије или бар умири становништво освојених земаља. Приликом ових освајања, руски цар је одобрио либералне уставе, аутономну управу и персоналну унију за Варшавско војводство (Пољска) и Велику кнежевину Финску док је Бесарабија добила либералан статут и аутономну управу. У Кавказу, увођење руске власти је онемогућило даље пљачкашке походе како локалних разбојничких племена тако и иранских војски. Такође, заведена је стабилна управа, започета изградња путева (и још значајније, масивних одбрамбених утврђења подељених у три линије)и подстакнута трговина, пољопривреда и образовање. Уклоњене су све препреке слободном исповедању хришћанске вере у Грузији и Јерменији али су такође, поштована верска права муслиманских народа.
| Претходник: Павле I Петрович |
Руски императори |
Наследник: Николај I Павлович |
| Претходник: {{{пре2}}} |
{{{списак2}}} | Наследник: {{{после2}}} |
| Претходник: {{{пре3}}} |
{{{списак3}}} | Наследник: {{{после3}}} |
| Претходник: {{{пре4}}} |
{{{списак4}}} | Наследник: {{{после4}}} |
| Претходник: {{{пре5}}} |
{{{списак5}}} | Наследник: {{{после5}}} |
| Претходник: {{{пре6}}} |
{{{списак6}}} | Наследник: {{{после6}}} |
Спољашње везе [уреди]
| Овај незавршени чланак Александар I Павлович је везан за владаре. Користећи правила Википедије, можете га проширити. |
Литература [уреди]
- Јелачић, Алексеј (1929). Историја Русије. Београд: Српска књижевна задруга.
- Миљуков, Павел (1939). Историја Русије. Београд: Народна култура.