Бенедиктинци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Медаља Светог Бенедикта

Бенедиктинци су католички редовници које је основао Свети Бенедикт из Нурсије (480547).

Бенедикт је 529. године утемељио правило за манастир на Монте Касину, што се сматра почетком бенедиктанског реда. Њихово главно редовничко начело је „Ora et labora“ (моли и ради), а од одеће носе црни хабит с кожним појасом. Основно начело Бенедиктовог правила било је поштовање равотеже између молитве и рада, који је укључивао и преписивање књига, подучавање и мисионарење. Бенедиктинци су били посебно заслужни за ширење хришћанске културе на подлози латинског дела античког наслеђа.

Присуство и утицај на Балкану[уреди]

У додир са балканским провинцијама долазе посебно преко романског дела јадранске обале, одакле су ширили свој утицај у земљама залеђа. Везе са српским кнежевинима у почетку су одржавали огранци конгрегације из јужне Италије (Пулсано), који су имали своје манастире на Мљету и Локруму. Најважнији извор за познавање њихове делатности у словенским земљама је Љетопис попа Дукљанина.

Имали су своје манастире:

Одржавали су везе са српским кнежевима и локалним моћницима, о чему сведочи и група испрва названих Локрумски фалсификати, којима су они настојали да докажу право својине над појединим цркавама. У доба раних Немањића српски владари су били њихови заштитници, о чему сведочи и позната даровна повеља краља Стефана Првовенчаног бенедиктанском манастиру св. Марије на Мљету.

После четвртог крсташког рата односи између српског двора и Бенедиктинаца су се погоршали. Њихов утицај остаје важан у католичким градовима на јадранској обали, што доводи до постепеног нестајања опатија у областима Травуније и Захумља. Сачуване су значајне опатије у Дубровнику, Котору, Будви, Бару и Скадру. Посебно значајна средишта била су Ратачка опатија код Бара, посвећена Богородици, позната као место ходочашћа, а на територијама у залеђу опатије на реци Бојана, посвећена св. Николи и св. Ђорђу и Вакху. О њима су посебно бринули поједини српски владари, а везе с њима нарочито су се развијале у доба владавине српске краљице Јелене, као великог покровитеља католичких манастира у Приморју.

Осим на овим подручјима, Бенедиктинци су били присутни и у граничним областима према Угарској (манастир Ке, касније назван Баноштор).

Поред бенедиктинаца, у познатије западне монашке редове спадају фрањевци, доминиканци, кармелићани, августиновски пустињаци и језуити.

Литература[уреди]

  • И. Остојић, Бенедиктанци у Хрватској, 1-3, Сплит 1963-1965;
  • А. Радовић, „Бенедиктанска и светосавска традиција и Приморју“, у: Црква Светог Луке кроз вијекове, Котор 1997.

Спољашње везе[уреди]