Ристо Јовичић Стојанчевић

Ристо Јовичић Стојанчевић (Брвник, 24. децембар 1814 - 22. фебруар 1883), упамћен као Чика Ристо, био је српски обор-кнез, трговац и народни трибун.

Биографија[уреди | уреди извор]

Родио се у селу Брвнику, као син Бијељинсог оборкнеза Стојана и Видосаве Јовичић. Школу је похађао у Градачцу, а учитељ му је био Јово Дацкало.^[1] Ова школа ће бити уништена у Босанском устанку под вођством Хусеин-капетана Градашчевића. Ристо је био аргат на турским имањима и на тај начин прехрањивао себе и породицу, док му је отац био у рату. Након неког времена Ристо ће почети да се бави трговином, преселио се у Модрич где је успео да стекне и нешто земље, коју су Турци нешто касније конфисковали.^[1]

Ристо је био један од Срба који су заступали српске интересе на бечком двору. Наиме, Фледмајер, аустријски пуковник, позвао га је 1857. године да дође у Винковце, знајући да он добро познаје ситуацију и расположење Срба у Босни. Депутација је отишла у Беч, где је пред царским заступницима изнела у каквим условима живи српски народ под Турцима, који се у то време одлучивао на побуну. За депутацију је чуо и сам Вук Стефановић Караџић који је желео да Ристу упозна са Кнезом Михаилом^[1]. Како је због ове депутације много Срба у Босни прешло на страну Аустрије, Турци су почели затварати виђеније људе и злостављати народ. Све је то проузроковало побуну под вођством проте Стеве Аврамовића и Петра Пеције Петровића. Многи су после ове побуне побегли у Србију од турских власти, међу њима је био и Ристо, који је захваљујући Вуку Караџићу успео да се настани у Бањи Ковиљачи, где је остао све до 1862. године.^[1]

По повратку у Босну пао је у турско заробљеништво, где је по налогу Омер-паше одведен у мостарску тамницу, кулу на Неретви. Аустријски конзул се залагао за његово ослобођење и да казну служи у затвору, међутим Бан Шокчевић му је затворску казну заменио полицијским надзором код куће.^[1]

Након свих ових догађаја Ристово имање било је уништено, те је са женом и сином Миланом правио опеку и постепено успевао да поправи свој иметак.

Када је 1875. почињао нови устанак, тзв. Невесињска пушка, Ристо је скупљао добровољце, предводио чете и финансијску помагао устанак. За храбро ратовање био је одликован Сребрном медаљом за храброст и Таковским Крстом^[1]. По завршетку рата био је постављен од српске владе за председника Комисије за потпору босанске сирочади у Шапцу.