Струјићи

Из Википедије, слободне енциклопедије
Струјићи

Пошаљи фотографију

Основни подаци
Држава Застава Босне и Херцеговине Босна и Херцеговина
Ентитет Застава Републике Српске Република Српска
Општина Општина Требиње
Становништво
Становништво (1991) 50
Положај
Координате 42°53′57″N 18°00′58″E / 42.8992, 18.0161
Временска зона централноевропска:
UTC+1
Струјићи на мапи БиХ
{{{alt}}}
Струјићи
Струјићи на мапи БиХ
Остали подаци


Координате: 42° 53′ 57" СГШ, 18° 00′ 58" ИГД
Струјићи су је насељено мјесто у Босни и Херцеговини у граду Требиње које припада ентитету Република Српска. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 50 становника. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 50 становника.

Географија[уреди]

Насеље се налази у [[Попово поље|Поповом пољу] испод планине Бјеласнице, на магистралном путу Требиње-Љубиње. Поред Бјеласнице, окружено је и брдима Врањак и Липница.[1] Пошто нема живе воде, кишница се скупља у чатрње.[1]

Назив[уреди]

Према предању, у вријеме када је харала куга, народ је бјежао у предјеле у којима је струјао ваздух.[1] По том предању куга никад није свраћала у Струјиће, те су по томе и добили име.[1]

Историја[уреди]

До реконструкције цесте 1981. кроз село је пролазио пут Требиње-Љубиње, који је саградила Аустроугарска давне 1903. године. Поред пута се налази црква Св. великомученице Варваре, која се сматра једном од најстаријих цркава у Поповом пољу. Саграђена је почетком 15. вијека на темељима старије цркве.[1]

Култура[уреди]

У насељу се налази храм Српске православне цркве посвећен Светој великомученици Варвари. У народу је позната као Варварина црква.[1] Сједиште је парохије за мјештане Струјића, Дола, Додановића и Котеза. У црквеној порти се налази и школа, која је прва српска школа на овим просторима. Аустроугарске власти су браниле учење ћирилице у државним школама, тако да су Срби из Струјића, Дола, Додановића и Котеза добровољним прилозима направили школу која је почела са радом 1906. године. У Струјићима је такође основана и прва Соколска чета, а уз школу је саграђен и Соколски дом. Црква је више пута обнављана 1883, 1918, 1971. и 2010. године. Заједно са средњовјековном некрополом, црква је уписана на листу националних споменика Завода за заштиту културно историјског и природног насљеђа Републике Српске.

Споменик[уреди]

Поред цркве на сеоском гробљу се налази споменик који је посвећен страдању 53 Срба које је убила аустроугарска војска 24. марта 1917.[1] Споменик је подигнут 24. марта 1957. а обновљен 24. марта 2009.[1]

Привреда[уреди]

Становништво се у прошлости традицинално бавило прецизним клесарством и зидарством.[1] Пољопривреда се обавља на обронцима на којима се налазе терасасте парцеле преграђене ручно грађеним зидовима који спречавају ерозију.[1] Становништво је у прошлости ручним крчењем камена и доношењем земље стварало обрадиво земљиште.[1]

Становништво[уреди]

У насељу је према попису из 1991. године живјело 50 становника српске националности. У селу су настањене породице Вулић, Марић и Боро.

Националност[2] 1991. 1981. 1971. 1961.
Срби 50
остали и непознато
Укупно 50 ' ' '
Демографија
Година Становника
[2]
1961. 132
1971. 102
1981. 111
1991. 50

Презимена[уреди]

  • Вулић
  • Марић
  • Боро

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј „Огњишта: Струјући“ (на ср). Радио-телевизија Републике Српске. 23. 1. 2012. Приступљено 24. 1. 2012.. 
  2. ^ а б Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ, попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Спољашње везе[уреди]