Република Српска

„Српска“ преусмерава овде. За остале употребе погледајте Српска (вишезначна одредница).


Застава	Грб

Химна
Моја република

Главни град Источно Сарајево^[1] (de iure)
Бања Лука (de facto)

Службени језик језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа^[1]^[2]^[3]

Облик државе Република

- Председник Милорад Додик

- Премијер Жељка Цвијановић

Површина

- Укупно 24.857 km² (-)

Становништво

- процјена 2011. 1.429.668^{[тражи се извор од 05. 2013.]} (-)

- Густина 57,9/km²

Валута Конвертибилна марка (BAM)

Временска зона UTC +1, +2 (CET, CEST)

Позивни број +387

Република Српска (често називана само Српска) је основана 9. јануара 1992. године под називом Српска Република Босна и Херцеговина, као реакција српског народа на одлуку о независности СР Босне и Херцеговине од СФРЈ коју су изгласали муслимански и хрватски посланици. Српска Република Босна и Херцеговина је проглашена за федералну јединицу Југославије.

По Дејтонском споразуму она је један од два ентитета у Босни и Херцеговини (поред Федерације Босне и Херцеговине) и заузима 49% њене територије. Народна скупштина Републике Српске врши уставотворну и законодавну власт, и чине је 83 посланика који се бирају на изборима сваке четврте године. Влада Републике Српске врши извршну власт. Предсједник Републике Српске се бира на непосредним изборима сваке четврте године. Нивои власти су општина , односно град, и република.

Историја [уреди]

За више информација погледајте чланак Историја Републике Српске

Првобитни грб Републике Српске‎

Српски народ је населио територију данашње Републике Српске у 7. вијеку. Већи или мањи дијелови овог подручја били су у саставу средњовјековних српских држава - Србије кнеза Петра Гојниковића и кнеза Часлава Клонимировића, Дукљанске државе, Србије Немањића, Бановине Босне, Сремске краљевине, Српског царства, државе кнеза Војислава Војиновића и жупана Николе Алтомановића, Краљевине Босне, Српске деспотовине, кнежевине Павла Раденовића, војводства Сандаља Хранића и херцеговине Стефана Вукчића. Током овог периода, неки дијелови територије данашње Републике Српске су били и под влашћу средњовјековне Хрватске и средњовјековне Угарске.

У 15. вијеку, ове просторе осваја Османско царство и укључује их у Босански пашалук. Тада је један дио Срба прешао у исламску веру, а њихови потомци су данашњи Бошњаци. Између 1718. и 1739. године, Хабзбуршка монархија је управљала малим сјеверним дијелом данашње Републике Српске, али након 1739. године ово подручје поново долази под контролу Османског царства. Почетком 19. вијека, источни дијелови територије данашње Републике Српске били су обухваћени Првим српским устанком и ушли у састав Карађорђеве Србије.

Аустроугарска окупира цјелокупну територију данашње Републике Српске 1878. године, а анектира је 1908. године. Са завршетком Првог свјетског рата 1918. године, ови простори улазе у састав новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије). Између 1929. и 1941. године, једна од покрајина Краљевине Југославије носила је назив Врбаска бановина и имала је управно седиште у Бања Луци. Окупацијом и подјелом Југославије 1941. године, територију данашње Републике Српске окупира такозвана Независна Држава Хрватска, чије војне формације чине бројне злочине над српским становништвом. Српски народ је покушавао да се одбрани од овог терора учествујући у два покрета отпора, партизанском и четничком, а на дијеловима територије данашње Републике Српске биле су током рата формиране и простране ослобођене територије.

Након Другог свјетског рата, подручје данашње Републике Српске улази у састав СР Босне и Херцеговине, у којој су Срби све до 1971. године чинили највећи дио становништва. Од пописа из 1971. најбројнија етничка група СР Босне и Херцеговине били су Муслимани (данас познати као Бошњаци). Територија СР Босне и Херцеговине је, међутим, остала етнички мјешовита, а на попису из 1991. године, Срби су у њој били други народ по бројности. На територији која данас улази у састав Републике Српске, Срби су 1991. године чинили апсолутну већину становништва (54,4%).

Радован Караџић, први предсједник Републике Српске

Током политичке кризе након отцијепљења Хрватске и Словеније од Југославије, 25. јуна 1991. године, Срби су створили посебну скупштину 24. октобра под називом „Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини“. Дана 21. новембра 1991. године скупштина је објавила да све општине, мјесне заједнице и насељена мјеста гдје је више од 50% становника гласало да СР Босна и Херцеговина остане у Југославији, постају дијелом „српских аутономних територија“.

Дана 9. јануара 1992. године у Сарајеву,^[4] ова скупштина је прогласила „Републику Српску Босну и Херцеговину“, док је 28. фебруара донесен Устав Републике Српске Босне и Херцеговине, у којем је писало да територија ове републике обухвата српске аутономне области, општине и друге српске етничке ентитете у СР Босни и Херцеговини. Република би се састојала не само од свих подручја гдје су Срби били већина, него такође и од „мјеста гдје је српски народ мањина због геноцида над њим током Другог свјетског рата“. ^[5] Република Српска Босна и Херцеговина је проглашена дијелом југословенске федералне државе.

Границе Републике Српске након Дејтонског споразума

Границе Републике Српске након арбитражне одлуке о Дистрикту Брчко

Дана 5. априла 1992. године, крња Влада СР Босне и Херцеговине је прогласила независност, а након три дана промјену имена у Република Босна и Херцеговина. Европска заједница је признала независност СР Босне и Херцеговине 6. априла 1992. године. Дана 7. априла, Српска Република Босна и Херцеговина проглашава независност од Босне и Херцеговине и останак у Југославији. Ипак, када су Србија и Црна Гора као једине de facto преостале југословенске републике, 27. априла 1992. године прогласиле Савезну Републику Југославију, Република Српска и Република Српска Крајина су саме по себи издвојене из граница федерације, иако све до 1995. године то нису признале.

Дана 12. маја 1992. године, током сједнице Скупштине, Радован Караџић је објавио шест „стратешких циљева“ српског народа у Босни и Херцеговини:^[6] (изводи)

...државно разграничење од друге две националне заједнице...
...коридор између Семберије и Крајине...
...успостављање коридора у долини реке Дрине, односно елиминисање Дрине као границе између два свијета...
...успостављање границе на реци Уни и реци Неретви...
...подела града Сарајева на српски и муслимански део и успостављање у сваком од ова два дијела ефективне државне власти те конститутивне државе...
...излаз Српске Републике Босне и Херцеговине на море...

Током исте сједнице, скупштина Срба је успоставила Војску Републике Српске (ВРС) и изабрала Ратка Младића да буде заповједник другог војног дистрикта Југословенске армије. Пред крај маја 1992. године и повлачења југословенских снага са простора бивше СР Босне и Херцеговине, други војни дистрикт је постао главни штаб војске Републике Српске. 12. августа 1992. године назив Српска Република Босна и Херцеговина је промењен у Република Српска.

Рат у Босни и Херцеговини је трајао од 1992. до 1995. године. Дана 30. августа 1995. године НАТО пакт покреће бомбардовање Републике Српске („Операција Намјерна сила“). Рат је окончан потписивањем Дејтонског мировног споразума, 21. новембра 1995. године. Република Српска је међународно призната као један од два ентитета који чине Босну и Херцеговину (други ентитет је Федерација Босне и Херцеговине). Република Српска обухвата 49% територије Босне и Херцеговине, а Федерација Босне и Херцеговине 51%.

Арбитражном одлуком о статусу Брчког, те успостављањем Дистрикта Брчко БиХ 2000. године, посјед територије оба ентитета је смањен за отприлике 0,5—1,0%. Брчко дистрикт је по Арбитражној одлуци стављен под међународну управу супервизора који de facto има законодавну, извршну и судску власт у дистрикту. Он издаје налоге којима доноси законе и уредбе, и именује и разријешава службенике и функционере Брчко дистрикта.

Током година након Дејтонског споразума, неке ингеренције Републике Српске које су дејтонским Уставом Босне и Херцеговине и његовим анексима биле дефинисане као надлежности ентитета пренесене су на ниво Босне и Херцеговине (царинска и гранична служба, војска, правосуђе - оснивањем Суда БиХ и Високог судског и тужилачког савјета БиХ итд). Високи представник за Босну и Херцеговину је наметнуо велики број амандмана на Устав Републике Српске.

Географија [уреди]

За више информација погледајте чланак Географија Републике Српске

Положај, величина и границе [уреди]

Географски положај Републике Српске

Мрежа поштанског саобраћаја у Републици Српској^[7]

Градови и општине Републике Српске и Дистрикт Брчко

Границе Републике Српске су одређене међународно признатом границом према Србији, Црној Гори и Републици Хрватској и међународно признатом међуентитетском границом према Федерацији Босне и Херцеговине. И једна и друга је успостављена без поштовања основних принципа разграничења међу народима (етнички, историјски, природно-географски, функционално-економски, војностратешки и др).

У односу на површину своје територије Република Српска има несразмјерно дуге и неправилне границе. Оне су јако издужене и изломљене правећи на појединим мјестима уске појасеве (тзв. „џепове“) којима се вежу српски простори. Такав најужи и најосетљивији појас је, до издвајања у засебан дистрикт, био онај око града Брчко чија је ширина свега 5 km. Укупна дужина границе Републике Српске износи око 2170 km, од чега на међуентитетску границу отпада 1080 km. Ако би територија Републике Српске са површином коју има била у облику круга, укупна дужина њених граница би онда износила свега 561 km. То значи да је коефицијент разуђености границе 3,6 што је ријеткост у свијету, и једино би се могла поредити са Чилеом.

Република Српска има атипичан облик државне територије чији је сјеверни дио издужен у правцу запад-исток, а источни у правцу сјевер-југ. Овакав необичан облик представља отежавајућу околност унутрашње комуникације и економске интеграције међусобно удаљених западних и јужних дијелова Републике.

Територија Републике Српске налази се између 42°33' и 45°16' сјеверне географске ширине и 16°11' и 19°37' источне географске дужине. Заузима мањи дио јединственог српског етничког простора западно од Дрине, односно захвата сјеверни и источни дио геопростора Босне и Харцеговине. Један дио простора Босне и Херцеговине који су претежно насељавали Срби је према Дејтонском споразуму остао изван Републике Српске - дио Босанске Крајине, Озрена, Посавине и Херцеговине, дијелови Подриња, сарајевске котлине, те дио Јадранског приморја. Република Српска има површину од 25.053 km² или око 49% територије Босне и Херцеговине на којој живи 1.439.673 становника.

Република Српска спада у групу контитенталних земаља - нема излаз на море, што је карактиристика земаља са неповољним географским положајем. Међутим, за опстанак и развој неке земље није одлучујуће то да ли има или нема излаз на море (нпр. Чешка, Швајцарска, Аустрија и др). Република Српска је смјештена на контакту двију великих природно-географских и друштвено-економских регионалних цјелина - панонске и медитеранске. У саобраћајно-географском смислу овакав њен положај има посебан значај, јер је просјецају виталне комуникационе везе. То се првенствено односи на меридијански правац који међусобно повезаним ријечним долинама Босне и Неретве, пресијецајући динарски планински комплекс повезује средњоевропску и медитеранску макрорегију. Ништа мањег значаја није нити упоредни правац који повезује Републику Српску са централнобалканским и западноевропским простором. У том погледу је неопходно истаћи важност излаза Републике Српске на ријеку Саву којом се веже на европску ријечну саобраћајницу Рајна—Мајна—Дунав. Дакле, простор Републике Српске представља спону панонског и јадранског басена са једне стране, и западне Европе и централног Балкана, с друге стране. Тако детерминисан њен положај у геополитичком смислу има двојак карактер – у мирнодопским приликама он је позитиван, док у ратним условима, нарочито ако се има у виду издуженост и изломљеност граница он постаје изузетно неповољан.

Природне одлике Републике Српске су веома сложене, што је резултат њене припадности различитим природногеографским цјелинама и њиховој геоморфолошкој еволуцији. У геоморфолошком изгледу на простору Републике Српске се смјењују различити облици. У сјеверном перипанонском дијелу брежуљкасти терени изграђени од кенозојских наслага постепено се спуштају у равничарске просторе са алувијалним заравнима и ријечним терасама који уједно чини и најплоднији дио Републике Српске. На том простору издижу се само неколико усамљених планина – Козара, Просара, Мотајица, Вучијак, Озрен и Требовац, те крајњи сјевероисточни огранци Мајевице. Према југу равничарски простор преко брежуљкастог терена прелази у планинско подручје које заузима и највећи дио површине Републике Српске.

Клима [уреди]

Република Српске се налази у сјеверном умјереном појасу, и могу се издвојити три климатска поднебља.

Средоземни, са варијантама класичне и измијењене средоземне климе.
Планински, који обиљежава обиље снијега зими, и пријатна и свјежа љета.
Континентални, са варијантама умјерено-континенталне и континенталне климе.

Различити климатски утицаји који се осјећају на простору Републике Српске су резултат природних елемента и законитости опште циркулације ваздушних маса на ширем простору. Сјеверни перипанонски дио припада умјерено континенталном климатском појасу у коме се осјећа и панонски (степски) климатски утицај са сјевера. Љета су топла, а зиме већином умјерено хладне, са просјечном годишњом температуром изнад 10 °C. Падавине су углавном равномјерно распоређене, а највеће количине се излучују када су и најпотребније пољопривредним културама (мај-јун). Количина падавина по правилу опада идући од запада (1500 mm) према истоку (700 mm) због утицаја западних ваздушних струјања.

Планинска и планинско-котлинска (претпланинска) варијанта климатског утицаја осјећа се на највећем дијелу Републике Српске. Пространи планински масиви имају планинску климу чије су одлике свјежа и кратка љета, а дуге хладне и снежне зиме. Сњежне падавине су обилне и дуго се задржавају, а висина падавина је изнад 1200 mm. За разлику од планинске климе ових простора, брежуљкаста подручја, те котлине и долине имају нешто блажу климу – планинско-котлинску. Главне њене одлике су умјерено топла љета и доста хладне зиме, са просјечном годишњом температуром испод 10°C, и висином падавина од 700-1000 mm.

Јужни дио Републике Српске, односно простор Херцеговине (Хумине) има средоземна климу, док се простор Рудина одликује прелазном варијантом између климе Хумина и планинске климе. Клима Хумина се одлукује утицајем са мора, па су љета врло топла а зиме доста благе. Просјечна годишња температура се креће од 14 °C до 16 °C. У овоме поднебљу је смјештен најтоплији град Републике Српске и Босне и Херцеговине Град Требиње. Распоред падавина је неповољан, пошто кише највише падају у јесен и у зиму а најмање у љето, када се јављају и краћи сушни периоди. Кишне падавине доминирају над сњежним. За разлику од оваквих климатских одлика херцеговачких хумина, климу Рудина углавном карактеришу ниже љетне температуре и знатне зимске сњежне падавине.

Хидрографија [уреди]

Ријека Врбас

Са хидролошког аспекта, простор Републике Српске се може означити као релативно богат површинском и подземном хидролошком мрежом. Сви главни ријечни токови хидролошки припадају сливу Црног мора. Окосница црноморског слива је ток ријеке Саве који је ниско положен, те му дотичу сви већи ријечки токови – Уна са Саном, Врбас, Укрина, Босна и Дрина. Све оне имају композитни карактер ријечних долина са великим падовима, те располажу значајним хидроенергетским потенцијалом. У том погледу је посебно значајна Дрина која има најразвијенији хидролошки систем и огроман хидроенергетски потенцијал који је још увек недовољно валоризован. И остали ријечни токови имају велики привредни значај, мада углавном само својим доњим и средњим токовима припадају Републици Српској. Изузетак је Укрина која има мањи ток и тече по брдима између доњих токова Врбаса и Босне.

Хидрографску ријечну мрежу Републике Српске употпунује највећа и најзначајнија ријека источне Херцеговине – Требишњица, чији је хидрографски потенцијал готово у потпуности валоризован. Она, као и готово сва подземна карстна хидрографска мрежа припада јадранском сливу. Ријеке Српске, поред хидроенергетског потенцијала, својим квалитетом представљају значајну компоненту туристичке привреде. То се посебно односи на планинске токове који су веома чисти и богати ријечном рибом.

Поред богатства у ријечним токовима, на простору Републике Српске налазе се бројни извори и врела која су углавном пукотинског и контактног карактера, а на бројним расједима (нпр. Савски ров) јављају се значајни термоминерални извори који имају огроман бањско-туристички значај, те акумулациона и природна, углавном цирковна језера.

Вегетација [уреди]

Прашума Перућица у Националном парку Сутјеска.

Вегетација Републике Српске се одлукује великом разноликошћу, што је највећим дијелом посљедица климатских услова. Посебан значај има шумски комплекс, а међу најраспрострањеније спада подручје климазоналне вегетације храстових шума. На сјеверу, уз обалу ријеке Саве и њених већих притока налази се појас храста лужњака који је мјестимично испрекидан шумама храста китњака и обичног граба. Просторно, овај појас се наставља на шумски појас у Славонији познат под називом „славонске храстове шуме“. Јужније, на брежуљкастим и уздигнутијим просторима, налази се шумска заједница храста китњака и обичног граба, а мјестимично су се развиле и букове шуме претпланинског појаса.

С обзиром на то да је ово панонско и претпланинско биљногеографско подручје које је уједно и најгушће насељено пољопривредним становништвом, због тога су и шумске заједнице сведене на мање површине. Мањи локалитети храста китњака и обичног граба сусрећу се и у долини Неретвице у источној Херцеговини.

Уски појас горњег Подриња и ниска Херцеговина одлукује се климазовалном вегетацијом храста медунца и црног јасена, а у средњем току Дрине и околини Фоче и Вишеграда налази се уски појас храста сладуна и цера.

Знатан дио простора Републике Српске налази се под буковом шумом, а на вишим планинским подручјима развиле су се мјешовите шумске заједнице букве, јеле и смрече. Као главни пратиоци букових шума јесу јавор, бријест, бијели јасен и друге врсте. Појас букових шума заузима преддинарско и динарско биљногеографско подручје. Нешто су раширеније у источним него у западним дијеловима Српске.

Унутар шумских вегетационих подручја, посебно на брдско-планинским просторима, знатне површине су обрасле трапном вегетацијом (ливаде и пашњаци) и оне су посебно значајне за развој сточарства. Вегетација Републике Српске је веома интересантна и са аспекта значајних ендемских врста што потврђује и присуство Панчићеве оморике у долини Дрине (прашума Перућица код Фоче).

Национални паркови [уреди]

У Републици Српској званично постоје два национална парка и један парк природе :

Политика [уреди]

За више информација погледајте чланак Политика Републике Српске

Зграда Владе Републике Српске (десно).

Република Српска има своју владу, предсједника, два потпредсједника, народну скупштину, вијеће народа, сенат, заставу, амблем, химну, полицију и поштански систем. Према истраживању Галуповог института за јавно мнијење које је извршено између 25. јуна и 19. јула 2010., око 88% грађана Републике Српске би се на референдуму изјаснило за одвајање од Босне и Херцеговине и прикључење Републици Србији.^[8]

Општине и градови [уреди]

Република Српска се састоји из 57 општинa и шест градова, Бање Луке, Источног Сарајева (чине га општине: Источни Стари Град, Источна Илиџа, Источно Ново Сарајево, Пале, Соколац и Трново). Градови од 18. 7. 2012. године су Приједор, Бијељина, Добој и Требиње. Град Брчко (38.479) налази се у Дистрикту Брчко, који је званично под заједничком управом Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине.

Многи градови Републике Српске су у вријеме рата у Босни и Херцеговини добили префиксе изведене од придјева српски: Српски Брод (Брод), Србиње (Фоча), Српско Сарајево (Источно Сарајево), итд. Касније су многим од ових градова враћена стара имена или су добили нова имена без префикса српски. Примјера ради, данашњи Брод се прије рата звао Босански Брод, да би му током рата име било промијењено у Српски Брод, а данас се зове само Брод.

Бања Лука, главни и највећи град Републике Српске.

Име општине	Седиште општине	број насеља	Површина (km²)	број стан.1996.	број стан.2004.
Основни подаци о општинама Српске
Град Бања Лука	Бања Лука	54	1.225,05	217.968	224.647
Општина Берковићи	Берковићи	21	241,27	2.660	2.799
Град Бијељина	Бијељина	61	724,69	104.831	109.211
Општина Билећа	Билећа	61	632,35	11.864	12.282
Општина Костајница	Костајница	12	85,11	7.467	7.874
Општина Брод	Брод	23	228,46	13.035	20.424
Општина Братунац	Братунац	50	291,71	18.762	23.006
Општина Вишеград	Вишеград	163	448,93	17.822	19.419
Општина Власеница	Власеница	37	225,20	19.328	20.437
Општина Вукосавље	Вукосавље	13	86,83	1.761	5.454
Општина Гацко	Гацко	71	735,89	9.951	10.300
Општина Градишка	Градишка	68	762,06	59.494	61.440
Општина Дервента	Дервента	57	516,41	37.140	42.747
Град Добој	Добој	82	808,85	76.550	80.464
Општина Доњи Жабар	Доњи Жабар	5	49,80	8,654	10,834
Општина Зворник	Зворник	61	371,96	43.718	51.688
Општина Источни Дрвар	Потоци	3	66,17	3	62
Општина Источни Мостар	Зијемље	3	85,72	326	794
Општина Источни Стари Град*	Хреша	19	83,39	3.050	3.185
Општина Језеро	Језеро	12	29,21	533	1.316
Општина Калиновик	Калиновик	68	678,93	4.614	4.871
Општина Источна Илиџа*	Кула	5	27,50	16.190	16.754
Општина Кнежево	Кнежево	20	318,93	11.793	12.278
Општина Козарска Дубица	Козарска Дубица	61	497,92	33.289	34.916
Општина Котор Варош	Котор Варош	43	545,49	16.129	20.025
Општина Крупа на Уни	Доњи Дубовик	9	104,43	1.615	1.949
Општина Купрес	Ново Село	5	35,04	5	483
Општина Лакташи	Лакташи	37	388,17	39.196	40.311
Општина Лопаре	Лопаре	35	283,87	16.047	16.983
Општина Источно Ново Сарајево*	Лукавица	8	38,13	8.807	9.129
Општина Љубиње	Љубиње	21	321,97	4.085	4.258
Општина Милићи	Милићи	55	266,99	9.659	10.214
Општина Модрича	Модрича	23	314,22	27.111	28.581
Општина Мркоњић Град	Мркоњић Град	38	638.19	16.088	20.004
Општина Невесиње	Невесиње	57	873,97	18.260	18.955
Општина Нови Град	Нови Град	48	483,22	28.502	31.144
Општина Ново Горажде	Ново Горажде	70	118,66	2.453	3.095
Општина Осмаци	Осмаци	16	71,35	4.529	4.807
Општина Оштра Лука	Оштра Лука	24	204,65	2.463	3.319
Општина Пале*	Пале	63	491,93	26.046	26.959
Општина Пелагићево	Пелагићево	11	124,47	4.824	6.435
Општина Петровац	Дринић	6	146,20	0	189
Општина Петрово	Петрово	8	106,31	11.478	12.044
Град Приједор	Приједор	71	842,75	90.002	112.570
Општина Прњавор	Прњавор	63	629,96	48.292	49.821
Општина Рибник	Горњи Рибник	28	501,96	7.881	9.008
Општина Рогатица	Рогатица	118	636,42	12.383	14.850
Општина Рудо	Рудо	89	343,53	8.807	9.801
Општина Соколац*	Соколац	94	722,53	16.858	17.449
Општина Србац	Србац	39	452,73	24.044	24.739
Општина Сребреница	Сребреница	81	533,32	16.305	21.879
Општина Теслић	Теслић	57	819,49	43.345	49.021
Град Требиње	Требиње	141	889,60	30.086	31.299
Општина Трново*	Трново	24	113,56	1.645	2.594
Општина Угљевик	Угљевик	24	173,37	16.142	17.005
Општина Фоча	Фоча	101	1.114,06	22.229	25.489
Општина Хан Пијесак	Хан Пијесак	26	326,75	4.740	4.902
Општина Чајниче	Чајниче	36	274,60	4.237	5.311
Општина Челинац	Челинац	30	362,09	16.980	17.536
Општина Шамац	Шамац	20	185,15	22.110	23.339
Општина Шековићи	Шековићи	38	218,79	9.612	10.167
Општина Шипово	Шипово	43	550,52	7.973	10.585
Република Српска	Бања Лука	2.731	24.467,79	1.355.885	1.471.529
Општине које чине Град Источно Сарајево*

Демографија [уреди]

За више информација видети Демографија Републике Српске и Процена броја становника у Босни и Херцеговини 1996.

Још по попису из 1865. се види да је већинско становништво у Босни и Херцеговини било је православно (Срби); тада је забиљежено 46,3% православних, 30,4% муслимана и 22,7% католика. Сличан однос у оквиру етничке структуре биљежи и посљедњи аустроугарски попис из 1910. године (43,4% православних, 32,3% муслимана и 23,3% католика). Већинско православно становништво забиљежено је и пописима у периоду између два свјетска рата (из 1921. и 1931. године), те и у знатном дијелу послијератног периода (пописи из 1948, 1951. и 1961). Попис из 1971. године први пут је показао да је измијењена етничка структура становништва бивше СР БиХ и да су Муслимани у њој постали релативна већина (39,6% Муслимани, 37,2% Срби и 20,6% Хрвати). По подацима Завода за статистику Републике Српске број становника Републике Српске је у паду.

Етничка карта БиХ 2006. године

Год.	Мушки	Женски	Укупно
Процјене броја становника Републике Српске^{[тражи се извор од 05. 2013.]}
1998.	679.795	749.003	1.428.798
1999.	689.186	759.351	1.448.537
2000.*	695.194	733.705	1.428.899
2001.	704.197	743.280	1.447.477
2002.	708.136	746.666	1.454.802
2003.	706.925	745.426	1.452.351
2004.	705.731	744.166	1.449.897
2005.	704.037	742.380	1.446.417
2006.	702.718	740.991	1.443.709
2007.	700.754	738.919	1.439.673
*Од 2000. године у прицјене броја становника није укључен Брчко дистрикт.

Привреда Републике Српске [уреди]

За више информација погледајте чланак Привреда Републике Српске

Посљедице рата 1991-1995. године оставиле су тешко насљеђе за економију Републике Српске као и читаве Босне и Херцеговине. Укупне ратне штете у БиХ цијене се са 100 милијарди америчких долара, од чега око једна трећина отпада на Републику Српску.

Економски опоравак Босне и Херцеговине и Републике Српске након 1995. године иде веома споро. То се види посебно преко кретања БДП по глави становника. У 2002. години у читавој БиХ овај индикатор се процењује са 1.200 до 1.300 USD, док је на почетку 1992. он износио око 2.200 долара. БДП је у 2006. години у цијелој РС износио 6.498.792.000 конвертибилних марака.

Просјечне нето плате у Републици Српској 1996-2010.

2006.	2007.	2008.	2009.	2010.
БДП Републике Српске 2006-2010. (у милионима КМ)^[9]
6.543,70	7.351,00	8.489,30	8.223,00	8.306,97

Саобраћај [уреди]

За више информација погледајте чланак Саобраћај у Републици Српској

Туризам [уреди]

За више информација погледајте чланак Туризам Републике Српске

Скијалиште на планини Јахорина.

У срцу Балкана, а на простору сјевера и истока Босне и Херцеговине налази се Република Српска.

Иако територијално невеликој, Републици Српској припадају богати, али разуђени природни ресурси. Они представљају њену особеност и велику предност будући да се климатске зоне протежу од медитеранске на југу Херцеговине, до умјерено-континенталне која преовлађује у сјеверним дијеловима.

Природа, велики неимар, заиста је богато наградила сваком љепотом њене становнике, који су умјели да воле и поштују своју земљу као нешто најсветије. Издвојимо ли те драгуље из природног богатства Републике Српске, то би свакако биле њене алпске планине, Зеленгора, Трескавица, Јахорина, Романија, потом Грмеч, Козара, Озрен и многе друге, са огромним шумским и ловним богатством.

У њеним подножјима прострле су се питоме и плодне равнице житне Посавине и Семберије, Лијевче поља и лагано заталасаних Поткозарја и Подгрмеча, као и предјели херцеговачког краса, прошараног плодним крашким пољима.

Водотоци моћних ријека Уне, Сане, Врбаса, Укрине, Дрине и Таре, засигурно најбистријих ријека на читавом Балкану, богати су сваковрсном рибом.

Информационо друштво [уреди]

За више информација погледајте чланак Агенција за информационо друштво Републике Српске

На основу одредаба Закона о Влади Републике Српске и Закона о систему јавних служби, Влада Републике Српске на сједници одржаној 26. 12. 2007. године донијела је Одлуку о оснивању Јавне Установе „Агенција за информационо друштво Републике Српске“. Овим актом Република Српска добила је институцију задужену за праћење развоја информационог друштва те промоцију употребе информационо-комуникационих технологија. Надзор над радом Агенције, у име Владе РС, обавља Министарство науке и технологије.

У кратком временском року, АИДРС је остварила неколико успјешних подухвата на пољу е-легислативе, стратешких докумената те стратешких ИКТ пројеката од којих су најважнији еСрпска - јединствени портал јавне управе РС и имплементација националне ПКИ инфраструктуре у органима републичке управе.

Подјела [уреди]

Дистрикт Брчко дијели територију Републике Српске на западни и источни дио. У западном дијелу се издваја географски регион познат као Босанска Крајина и Посавина, док се у источном дијелу издвајају Семберија, Романија и Источна Херцеговина.