Сахара

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили филм под истим именом, погледајте чланак Сахара (филм).
Сахара
Сахара
Администрација
Држава Застава Алжира Алжир
Застава Либије Либија
Застава Мауританије Мауританија
Застава Туниса Тунис
Застава Египта Египат
Застава Марока Мароко
Застава Западне Сахаре Западна Сахара
Застава Малија Мали
Застава Нигера Нигер
Застава Чада Чад
Застава Судана Судан
Географија
Површина 9.065.000 km2
Ширина 1.200 km
Дужина 4.800 km
Координате 20°22′N 11°07′E / 20.37.58, 11.12.22.
Тип песковита и каменита
Природне одлике
Максимална висина 3.415 m (Еми Куси)
Минимална висина -130 m (Катара)
Максимална температура 58 °C
Минимална температура -18 °C
Падавине 25 мм/год.
Минерални ресурси нафта, манган, гас, гвожђе, фосфат, уранијум
Демографија
Становништво 3.000.000 (2010)
Густина становништва 0.3 стан./km2
Насеља Себха, Адрар, Тиндуф

Сахара је највећа пустиња на свету, са преко 9.000.000 km² и се налази у северној Африци. Протеже се преко северне трећине Афричког континента. Њена величина је приближно велика као 50 држава САД. Име, Сахара, је српски изговор арапске речи пустиња (арап. صحراء ar-Sahara.ogg арапски изговор ). Сахара, онаква каква је данас, постоји преко 3.500 година.

Природне одлике[уреди]

Географски положај[уреди]

Оаза у Либији
Камиле у Египту
Тибести, снимак из свемира
Дине у Мароку

Границе Сахаре су Атлантски океан на западу, Атласке планине и Средоземно море на северу, Црвено море и Египат на истоку, Судан и долина реке Нигер на југу. Пустиња је географски подељена на западну Сахару, централне Ахагар планине, Тибести планине, Ваздушне планине (регион пустињских планина и високих висоравни), пустињу Тенере и Либијску пустињу (најсувља област). Највиши врх Сахаре је Еми Куси (3.415 m) на Тибести планинама на северу Чада.

Планине[уреди]

На северозападу Африке, у Алжиру и Мароку, уздижу се планине Атлас, које представљају баријеру између медитеранске и аридне климе. Највиши врх је Тубкал – 4.165 метара. У унутрашњости Сахаре уздижу се две острвске планине, Ахагар у Алжиру (највиши врх Тахат – 3.005 метара) и Тибести у Чаду (Еми Куси – 3.415 метара). Обе планине су вулканског порекла.

Рељеф[уреди]

Сахара је највећа пустиња на свету, са површином од око 9 милиона км². Око 1,2 милиона километара квадратних је песковита, док је остатак каменит и шљунковит. У Африци се песковите пустиње називају ергови, камените су хамаде, а шљунковите, којих има у плитким депресијама у Либији, познате су под именом — серири.

Ерозивни облици[уреди]

У алжирском делу Сахаре у хамадама се јављају стеновити остењаци, формирани деловањем песка ношеног ветром. Ови облици се у Алжиру називају – „гур“. Бројне су и суве речне долине – уади, остаци некадашњих река, којима само након изненадних пљускова потече вода. У деловима пустиње где је ветар појачаног интензитета, а подлога слабије везана јављају се тзв. „издувне (дефлационе) котлине“. Једна од највећих на свету налази се југоисточно од планине Тибести и захвата површину од око 90.000 km².

Акумулативни облици[уреди]

На местима где је изданска вода у близини површине долази до формирања сланих језера у депресијама. Она су бројна и нестална, има их око 1.000 широм Алжира и Туниса. Називају се шотови, а најпознатији такви су Шот Џерид и Шот-еш-Шерги. Најкарактеристичнији облици су, свакако, дине које достижу значајне димензије (до 180 метара) и бархани (српасте дине), којих највише има у Либијској пустињи. Достижу висине око 30-40 метара. Посебан облик дине – сиф, карактеристичан је за Сахару, настаје деловањем ветра променљивог правца и брзине кретања.

Климатске особености[уреди]

Клима Сахаре није одувек била аридна. У прошлости се на основу пронађених фосила закључује да је овде владала изузетно влажна клима и вегетација је била бујна. Крајем последњег леденог доба, пре око 8.000 година, у пустињи су кише биле честе, данас је она једно од најсушнијих предела на свету. Просечне падавине у Сахари су мање од 20 mm годишње. Дневно колебање температуре ваздуха износи око 35 °C, док су сезонска колебања чак 56,5 °C. Температура песка у пустињи достиже 81 °C. Највиша температура на Земљи измерена је у оази Азизи, у Либијској пустињи и износила је 58 °C.

У Сахари дувају снажни ветрови који формирају пешчане олује. Карактеристични локални ветрови су гибли, самум и сарат у Алжиру и Тунису, хамсин у Египту и шергуј у Мароку.

У Сахари је пао снег јануара 2012. године, први после 1978. године.[1]

Хидрографија[уреди]

Највећа и једина права река у Сахари је Нил. Протиче кроз Судан и Египат и улива се у Средоземно море, правећи велику делту. Подземне издан и формирају оазе, које су окружене бујним растињем. Такве су Бахарија, Дакла и Сива у Египту, затим Куфра у Либији, Тидикепт и Гурара у Алжиру. Бројна су и повремена слана језерашотови, којих има највише у Алжиру и Тунису. Најпознатији су Шот Џерид, Шот-еш-Шерги и Шот ел Ходна. У коритима некадашњих река – уадима местимично се након изненадних пљускова јављају повремени токови.

Флора и фауна[уреди]

У приобалним подручјима Сахаре, на обалама Медитерана и Атлантика, јавља се жбунолико растиње, гариг и макија. У његовом залеђу су области прекривене сукулентним биљкама и лишајевима. У подгоринама планина Ахагар и Тибести јављају се палме и сродне врсте, док се у повремено влажним и сланим подручјима око шотова формирају халофитне биљке. У самом средишту пустиње нема никакве вегетације услед врло неповољних услова за развој живота.

Упркос негостољубивости простора, Сахара је дом за бројне животињске врсте прилагођене пустињском начину живота. Бројне су једногрбе камиле, затим козе и шкорпиони. У Сахари живе три врсте пустињских лисица и мали сисари, налик глодарима, познати као дамани. Камените просторе настањује неколико врста отровних змија. Карактеристичне су и адакс антилопе, затим афрички дивљи пси и гепарди. Овде живе и газеле, а некада веома бројна врста – нојеви, данас се ретко виђа у Сахари.

Друштвене одлике[уреди]

Историја[уреди]

Најстаријим народима у Сахари сматрају се Бербери и Туарези, који ове просторе насељавају од њеног постанка. Пре 9.000-6.000 година ппре нове ере у сливу реке Нил развила се цивилизација старих Египћана и Нубијаца, а око 1200. п. н. е. и Феничана. Пред почетак нове ере Сахаром су завладали Грци, Римљани и Картагињани. У VII веку у ове просторе продире ислам. До XIX века већину простора данашњег Египта, Либије и Судана држало је Османско царство, када отпочиње европска колонизација. Французи су заузели Алжир, Тунис, Мароко, Нигер, Мали и Чад. Шпанци су освојили Западну Сахару, а Италијани Либију. Велика Британија успоставила је своју власт на простору |Египта и Судана. Први се за независност изборио Египат, 1922. године, а остале земље Сахаре у периоду 1951—1975. године.

Становништво[уреди]

Због лоших климатских услова у Сахари нема великих насеља. Све укупно у пустињи живи око два милиона људи, претежно по оазама или у њиховој близини. Највише је Бербера, Туарега, Копта и Бедуина. Највећи градови свих држава сахарске подобласти су рапосређени по обалама Средоземља и Атлантика.

Слике[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Julien Brachet, 2009 - Migrations transsahariennes. Vers un désert cosmopolite et morcelé (Niger). Ed. Le Croquant, Paris, 322 p.
  • Alain Drajesco-Joffe, 1993 - La vie sauvage du Sahara. Ed Delachaux & Niestlé - ISBN 978-2-603-00871-3
  • Jean Bisson, 2003 - Mythes et réalités d'un désert convoité : Le Sahara. Ed. L'Harmattan, Paris, 479 p.
  • Michel Aymerich, Tarrier M., 2010 - Un désert plein de vie. Carnets de voyages naturalistes au Maroc saharien. Ed. La Croisée des Chemins, 264 p.
  • Michel Le Berre Michel, et al., 1989 et 1990 - Faune du Sahara - Tome 1, Poissons. Amphibiens. Reptiles. Tome 2, Mammifères.
  • Monod, Théodore; Durou, Jean-Marc (2007). Déserts. Bower Editions, Coll. Mémoires du monde. стр. 342. ISBN 978-2-35541-006-2. 
  • Paul Ozenda, 1977 - Flore du Sahara. Ed. du CNRS, Paris, 600 p.
  • Nicole Petit-Maire, 2002 - Sahara sous le sable des lacs. Ed. du CNRS, Paris.
  • Pierre Rognon, 1989 - Biographie d'un désert : Le Sahara. Ed. Plon Synthèse, 347 p.

Спољашње везе[уреди]