Темистије

С Википедије, слободне енциклопедије

Темистије ( стгрч. ΘεμιστιοςΘεμιστιος; око 317. - после 388.) - државник Римског царства (Цариград), грчки реторичар и филозоф[1].

Живот[уреди | уреди извор]

Рођен 317. у Пафлагонији, син чувеног учитеља филозофије Евгенија. Темистије је своје образовање стекао прво у Неокесарији (где је у то време предавао Василије Неокесаријски, отац Василија Великог), а затим у Цариграду, где се средином 4. века његова породица преселила. У младости је предавао филозофију и реторику у разним градовима Мале Азије, у Никомедији (342-343) и Анкири (344-347), стекао славу, са око 30 година (према другим изво

Темистије
Лични подаци
Датум рођењаоко 317.
Место рођењаПафлагонија, Римско царство
Датум смртипосле 388
Место смртиЦариград,
Филозофски рад
ИнтересовањаФилозоф

рима - 25) позван је у Цариград да одржи поздравну реч цару Констанцију.[2] Темистије је стекао популарност након што је одржао овај говор и током времена направио бриљантну каријеру у престоници као судски говорник. Од 345. године учио је у Цариграду, где је проживео скоро цео свој живот[3].

Између 347. и 355. године основао је филозофско-реторичку школу у Цариграду, али је после извесног времена напустио наставу ради јавне службе. Цар Констанције је обезбедио његов избор у Цариградски сенат 355. године, касније је постао принцепс сенатус, а служио је и као саветник византијских царева од Констанција (337-361) до Теодосија I (379).-395), био је васпитач будућег цара Аркадија; од 384. Темистије је био префект Цариграда. Током 30 година, од средине 350-их, Темистије је био веома важна личност у Цариграду. Темистије је брзо стекао признање крајем 350. године и постао беседник и адвокат у Цариграду, крећући се међу сенаторима[4].

Био је паганин и један од вођа „паганске странке“, био је надалеко познат међу образованим људима[5].

Зборник радова[уреди | уреди извор]

Сачувана су 34 Темистијева говора. Деле се у две групе: Политичке и Приватне. политички (1-19)

  • Говор 1. О човекољубљу, Констанције.
  • Говор 2. Констанцију, такође савршеном филозофу и краљу, захвалност.
  • Говор 3. Гласникова реч о Цариграду, предата у Риму.
  • Говор 4. Цару Констанцију.
  • Говор 5. Конзул (Јовиану). 364
  • Говор 6. Братски љубавници, или О човекољубљу.
  • Говор 7. О онима који су поражени код Валенса.
  • Говор 8. Пета годишњица.
  • Говор 9. Упозорење младом Валентинијану.
  • Говор 10. О склапању мира (Цару Валенту). 370 г.
  • Говор 11. Деценија, или О царској дужности.
  • Говор 12. Валенс о религијама (лат.). 374
  • Говор 13. Љубавник, или О лепоти владања.
  • Говор 14. посланик цара Теодосија.
  • Говор 15. Теодосију, величанственом у врлинама.
  • Говор 16. Хвала аутократи за мир у конзулату стратега Сатурнина.
  • Говор 17. За моје постављење за градског жупана (Цариграда).
  • Говор 18. Слушај о краљевској љубави.
  • Говор 19. О човекољубљу самодржаца Теодосија.

Приватно (20-34)

  • Говор 20. У знак сећања на оца (Погребни говор у част његовог оца).
  • Говор 21. Испитивач или филозоф.
  • Говор 22. О пријатељству.
  • Говор 23. Софиста (сачуван непотпуно).
  • Говор 24. Упозорење Никомедији.
  • Говор 25. Против оних који сматрају да је могуће говорити без припреме (сачувајте резиме).
  • Говор 26. О елоквенцији, или Како треба да говори филозоф.
  • Говор 27. О томе да не треба ценити градове, већ људе (Да учимо не од места, већ од људи).
  • Говор 28. Студија о елоквенцији (није сачувана у потпуности).
  • Говор 29. Одговорите онима који погрешно тумаче мој говор „Софиста“.
  • Говор 30. Да ли треба да се бавим пољопривредом?
  • Говор 31. О мом председавању Сенатом, Цариградском сенату.
  • Говор 32. О ономе ко умирује страсти, или О децољупцу.
  • Говор 33. [Наслов изгубљен] (није сачуван у потпуности).
  • Говор 34. Као одговор онима који сматрају да је моје учешће у јавном животу грешка.

Био је познат по развијању парафраза – скраћених транскрипција филозофских дела. Темистијево филозофско писано наслеђе чине његови образовни коментари о Аристотелу. Сачувана су три коментара: на „Физику”, „О души” и „Другу аналитику”; још два (за „На небу” и 12. књигу „Метафизике”) дошла су у хебрејском преводу са арапског. Коментари на „Категорије“, „Прву аналитику“, „О пореклу и уништењу“ и „Никомахову етику“ нису сачувани.Темистијева дела су имала значајан утицај на касноантичке и византијске филозофе касније. Дела су била позната и на латинском западу и на арапском истоку.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Sophonias (1883-12-31). „In libros Aristotelis De Anima paraphrasis”. doi:10.1515/9783111329826. 
  2. ^ Themistius (2000-12-31). „The Private Orations of Themistius”. doi:10.1525/9780520922709. 
  3. ^ Chisholm, Hugh, (22 Feb. 1866–29 Sept. 1924), Editor of the Encyclopædia Britannica (10th, 11th and 12th editions), Oxford University Press, 2007-12-01, Приступљено 2024-01-19 
  4. ^ Smith, William (1870). „Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology.”. dx.doi.org. Приступљено 2024-01-19. 
  5. ^ TODD, ROBERT B., THEMISTIUS, Catholic University of America Press, стр. 57—102, Приступљено 2024-01-19 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Темистије&oldid=27062768”