Констанције II

Из Википедије, слободне енциклопедије
Констанције II

Констанцијев лик на солиду
Констанцијев лик на солиду

Пуно име Флавије Јулије Констанције
Датум рођења 7. август 317
Место рођења Сирмијум (Римско царство)
Датум смрти 3. новембар 361
Место смрти Мопсуестија (Римско царство)
Титула Римски цар
Период 22. мај 337 - 3. новембар 361
Претходник/ци Константин Велики
Наследник/ци Јулијан
Порекло и породица
Династија Константинова династија
Отац Константин Велики
Мајка Фауста
Супружник/ци Ћерка Јулија Констанција
Еузебија
Фаустина
Потомство Флавија Максима Констанција, Грацијан

Флавије Јулије Констанције, на српском познат као Констанције II, (рођен 7. августа, 317. године, умро новембра 361. године) био је римски цар од 337. до 361. године. Констанције је био средњи од тројице синова Константина Великог и његове друге жене Фаусте. Констанције је рођен у Сирмијуму и добио је титулу цезара од оца. Када је Константин Велики умро 337. године, Костанције II је организовао да се сви потомци његовог деде, Констанција Хлора и Флавије Максимијане Теодоре буду побијени. После тог масакра једини потомци Константина Великог остали су, поред самог Констанција II, његов старији брат Константин II, његов млађи брат Констанс и два рођака Гал и Јулијан Отпадник. Тројица браће су поделила Римско царство међу собом, што је уосталом била и жеља њиховог оца. Константин II добио је Британију, Галију и Хиспанију, Констанс је владао Италијом, Африком и Илириком, а Констанције је добио читав Исток.

Када је Константин II умро 340. године, у покушају да Констанса истера из Италије, управо је Констанс постао самостални владар читавог Запада Царства. Дошло је до нове поделе 350. године, када је Констанс погинуо у битки са трупама лојалним против-цару Магненцију. Све до овог часа, Констанције је био заузет рату са Сасанидима, и сада је био принуђен да прихвати помоћ свог рођака Галуса због рата на Истоку, како би се сам могао обрачунати за узурпатором.

Констанције се обрачунао са Магненцијем у битки код Мурсе, једне од најкрвавијих бојева у читавој римској историји. Након две године, 353, Магненције је извршио самоубиство, и Констанције је онда решио да се ослободи свог рођака Гала. Ипак, није био кадар да води самостално све послове Царства, нарочито када су била у питању ратови и на Истоку и на Западу, па је 355. године, свог јединог преосталог рођака Јулијана Отпадника уздигао на ранг цезара. Али, војска у Галији, извикала је Јулијана за цара. Дошло је до грађанског рата, а Констанције је умро у близини Тарса 3. новембра 361. од грознице. Тако је Јулијан Отпадник постао једини владар читавог Царства.

Констанције је водио послове хришћанске цркве. Често је стајао на страну аријанаца, па је чак сазвао аријански сабор у Равени 359. године.

Констанције се женио три пута, а његова постхумно рођена кћи касније се удала за цара Грацијана.


До ступања на престо[уреди]

Рођење (место и датум)[уреди]

Родио се у Илирику почетком 4. века као трећи син цара Константина. Тачно место његовог рођења се не може сазнати из извора, али се може прихватити да је рођен у Сирмијуму (данашња Сремска Митровица), јер је његов отац имао тамо двор.[1] Као дан његовог рођења у Филокаловим фастима (лат. Fasti Philocali) се наводи 7. август, а на 317. као годину његовог рођења упућује Еутропије својим наводом из Кратке историје Рима: „[...] умро је ... у тридесет осмој години владавине и четрдесет и петој години живота“ (10.15.2: obiit ... anno imperii octavo et tricesimo, aetatis quinto et quadragesimo).[2][3] Сократ Схоластик је, међутим, тај Еутропијев навод схватио тако као да је цар имао 45 година када је умро. Исто тако, с друге стране, писац „Кратког прегледа историје царева“ (лат. Epitome de Caesaribus) наводи да је цар „преминуо у четрдесет и четвртој години живота и тридесет и деветој години владавине“ (42.17: „interiit anno aevi quarto et quadragesimo, imperii nono atque tricesimo“), јер је у извору који је користио пронашао да је имао 44 године када је умро.

Легитимност[уреди]

Нема сумње да је био законит син.[4] На натпису са миљоказа из Сремске Митровице се наводи као „син божанског Константина, најбољег и највећег цара, унук божанских [царева] Максимијана и Констанција, праунук божанског [цара] Клаудија“.[a] Јулијан изрично тврди да му је мајка била „ћерка једног цара, жена другог, сестра трећег и мајка не једног него више царева“, тј. Фауста, Максимијанова кћи. Описује је у најсветлијим бојама: имала је физичку лепоту и племенит карактер какав се ретко виђао.[1] Јулијанове наводе потврђује Зонара, који каже да је Константин са Фаустом имао тројицу синова: Константина II, Констанција II и Констанса I.[5] Једино Зосим доводи у питање Констанцијев легитимитет, тврдећи да тројицу Константинових синова из другог брака није родила Фауста, него једна друга жена коју је Константин касније оптужио за прељубу и погубио. Међутим, на његово сведочанство бацају сенку савремени извори и недостатак кредибилитета, па га стога треба одбацити.[6]

Васпитање и образовање[уреди]

Што се тиче Констанцијевог васпитања, нема много конкретних података. Песник Аузоније помиње свог савременика рођака ретора Арборија као тутора једног цезара у Константинопољу: „Ту си, богат и на гласу као цезаров учитељ, умро, оставивши за собом, о Магно, своје родитеље“.[7] Младић кога је Арборије као цезара подучавао одужио се свом учитељу вративши његове остатке у место његовог порекла: „Благодарећи побожности узвишеног цара, тело ти је враћено у завичај и положено у породичну гробницу“.[8] Не може се са сигурношћу одредити који је Константинов син у питању, али највероватније је да је то био или Констанс I или Констанције II, будући да је Константин II после победе над Лицинијем проводио највише времена на Западу.[9][10]

Два основна извора за васпитање и образовање Константинових синова за владарско-државнички позив су Либанијев педесет и девети говор и Еузебијево „Житије блаженог цара Константина“. Први извор, настао дуго времена после смрти Константина II (340) односи се конкретно само на Констанција II и Консанса, али захваљујући његовом општем карактеру корисно је и за стварање слике о васпитању Константина II. Еузебије је своју биографију написао негде између смрти старог државника и његовог најстаријег сина. Попут Либанија, и он пази да случајно не спомене Константинове синовце после трагедије из 337, баш као што се после 326. правио као да Крисп никада није постојао. Иако оба извора изостављају неке појединости, опет могу да послуже као користан водич кроз васпитање младих цезара.[10]

Либаније је мишљења да су цезари добили двоструко васпитање, односно да су оспособљени и за вођење Царства и у говорничкој вештини. Владарско образовање превасходно су добили од оца. Константин се постарао да му синови постану вични војници, а усадио им је и смисао за праведност.[11] Либаније додаје да су младићи, када су постали цезари, добили дворове и војске сличне његовим, једино су по титули у односу на оца били нижи.[12] Према Либанију, Константин их је у почетку држао у својој близини да би им могао притећи у помоћ уколико нешто крене наопако. Кад су доказали своју способност, послани су на границе где су могли да се упознају са стварним проблемима управе.[13]

Еузебијев приказ образовања пре допуњује Либанијев говор, него што му противречи. Еузебије, који је писао после покоља 337. и пре смрти Константина II изузима синовце Константина I из разматрања, али зато говори о свој тројици браће. Наглашава наименовање хришћана за њихове учитеље и администраторе и слаже се са Либанијем да је сваки добио двор и војне снаге. Према Еузебију, добили су и саветнике, али су касније следили само очеве инструкције. Премда ни Либаније ни Еузебије не улазе у конкретне појединости, општи утисак им је тачан. Сасвим је за очекивати да се Константин постара да му синови добију најбоље државничко образовање и већу самосталност у управи кад сазру.[14]

Државничка и војна каријера до 337.[уреди]

Представа Констанција II у својству цезара на бронзаном новцу (лат. folis) из Хераклеје (325).

Пре него што је уздигнут на царски положај Констанцију је даван мали публицитет. Од савремених извора први га помиње Назарије у свом панегирику који је одржао у Риму у част Константина и његових синова 1. марта 321. Иако се првенствено бавио Константиновим и Крисповим делима, ретору није промакло да спомене Констанција II и Констанса I којима је тада било свега пар година. Није могао да их изостави, јер то с његове стране не би било политички коректно. Исто тако, није могао ни да оде у другу крајност и да им да истакнуто место, јер Константин још није био одлучио их уздигне на царски положај. Мајстор за деликатне ситуације, пронашао је решење:[15] „Рим, господар толиких богатстава, која, истина, дели са целим светом, осим тога црпи и плод велике наде коју полаже у веома племените цезаре (Константина II и Криспа) и њихову браћу (Констанса и Констанција), чија имена већ славимо, иако им своје заклетве за сада одлажемо“.[b] Тек после победе над Лицинијем, Константин је одлучио да на царски положај уздигне једног од својих синова. Тако је Констанција прогласио за цезара 8. новембра 324. Поводом тога је у оптицај пуштен новац са представом Констанција у друштву са оцем и двојицом старије браће.[17] За тадашње прилике старосна доб од седам година није била ни у ком случају препрека за некога да буде именован за цезара. Напротив, Константин II је свега пар дана по свом рођењу именован за цезара. Констанцијево именовање за цезара значило је у ствари само то да је био одређен да једнога дана постане август. Именовање за цезара у неку руку одговара одређивању наследника од стране цара у средњем веку.[18]

Констанције је носио и звање конзула 326, 339, 346, 352, 353, 354, 356, 357. и 360. Своју петогодишњицу (лат. quinquennalia) мора да је прославио крајем четврте године (328), пошто је тридесетогодишњицу (лат. triennalia) славио крајем 29. године (353), наиме, како је тада био обичај, месец дана, од шестога дана пре октобарских ида (лат. a. d. VI id. Oct.) до шестог дана пре новембарских ида (лат. a. d. VI id. Nov.).

Године 332. као петнаестогодишњак је морао да заступа свог старијег брата Константина II у Галији док је овај ратовао на Дунаву. Када му се брат вратио упућен је на Исток. Око 335 вратио се у Константинопољ на тридесетогодишњи јубилеј свог оца и венчао тамо са ћерком свог стрица Јулија Констанције. Мора да је заповедао у једном рату на Дунаву, пошто је себи ускоро после тога придодао наслов „победник над Сарматима“ (лат. Sarmaticus).

Око 336. Персијанци су поново почели да узнемиравају Месопотамију својим упадима, па је Констанције послан против њих на Исток, док се сам Константин Велики припремао за поход. Тада се у Константинопољу појавило једно персијско посланство да упути извињење. Чини се да је добило неодређен одговор, што је за последицу имало то да Персијанци наредне две године остану мирни. Међутим, Константин није прекинуо са наоружавањем и баш кад се спремао да крене у поход у Никомедији га сустигла смрт 22. маја 337.

336.[уреди]

На вест о очевој болести Констанције II му је одмах похитао, али га је затекао мртвог. Једно друго посланство, које су војне старешине послале свој тројици синова да им саопште очеву смрт, срело га на путу. Констанције II је спровео тело у Константинопољ и приредио тамо погреб.[19]

Константин Велики је већ за време свог живота према Диоклецијановом примеру поделио Царство на четири управне области, које је предао цезарима на управу. Према истој расподели требало је да њима владају и као августи. Сваки од тројице синова добио је четири дијецезе. Константин II је добио Бритинију, Шпанију и обе Галије, Констанције II Египат, Оријент, Азију и Понт, Констанс Африку, Панонију и обе Италије. Константиновом сестрићу Далмацију додељене су Дакија, Македонија и Тракија. Најзад, за другог сестрића Ханибалијана Константин је створио краљевство на источним границама Царства, које вероватно требало да се повећа освајањем области под влашћу Персијанаца.[20]

Међутим, после смрти Константина Великог војници су се определили за младог цезара. Страхујући да би Константинови синовци (Далмације и Ханибалијан) могли бити узрок унутрашњим немирима, били су спремни да признају само ауторитет Константинових синова. О томе су писменим путем обавестили и остале војске и свуда наишли на сагласност. Иступање војске, било да је оно претходно било уговорено између војника с једне стране и Константинових синова с друге стране или не, одговарала је Констанцију који је, како се чини, био решен да делује у складу са истим погледима. Констанције је отпустио префекта преторија Истока (лат. praefectus praetorio Orientis) Аблабија, који је у последње време утицао на политику његовог оца, и окружио се новим људима. Ширене су гласине да су Константина отровала браћа. Нарасло узбуђење нашло је одушка у смакнућу готово свих сродника царске куће. Констанције, за кога елиминација савладара није била непожељна, више ју је толерисао, него што ју је подстицао. Браћа од стрица, дечаци Гал и Јулијан, имали су да му захвале на свом спасењу. Међутим, готово сви каснији извори га сматају одговорним за тај покољ. Наводно је сам до самртног часа осећао кајање због тога, а своју безденост и неуспех у рату против Персијанаца приписивао Божјој казни. То му, међутим, није сметало да присталице убијених прогања велеиздајничким процесима, а читав низ достојанственика, међу којима и Аблабија и патриција Оптата, погуби. Уз то је конфисковао имовину настрадалих сродника.[21]

337.[уреди]

Дана 9. септембра 337. Константин II, Констанције II и Констанс I су узели титулу августа.[22]

338.[уреди]

Констанције II се, како се чини, почетком 338. године налазио у Константинопољу, где је проводио време у процесима и егзекуцијама. Константин II, Констанције II и Констанс I су се у лето исте године састали наводно у Панонији, тачније у Мезији, али у сваком случају близу панонске границе, јер се из извора види да је Констанције II у јуну био у Виминацијуму. Како би се постигао неки мир после силних правосудних убистава, спаљене су анонимне денунцијације, што је у читавом Царству објављено путем едикта. Затим је свим епископима, који су због црквених размирица прогнани крајем владавине Константина Великог, одобрен повратак у своје дијецезе. Међутим, пре свега се требало договорити око нове поделе Царства, пошто су три дијецезе (Дакија, Македонија и Тракија) после Далмацијевог убиства постале упражњене. Констанције II се одрекао сваког проширења своје области. Можда је веровао да ће тиме што неће тражити користи од злочина да умири своју савест. Уз то, пошто се новостечене земље нису могле добро повезати са галским делом Царства, старија браћа су се сложили да их препусте најмлађем. Међутим, Константин II је извукао корист из неке врсте старатељства над петнаестогодишњим Констансом, тако да је имао контролу и над његовим делом Царства, због чега Констанције II био у губитку. Међутим, Констанције је морао да се у журби врати на Исток, где је у међувремену избио дуго очекивани рат са Персијанцима. Из Кападокије је прешао у Сирију. Дана 11. октобра био је у Антиохији. Потом је отишао у Емесу и ушао у преговоре са арапским племенима. Успео је да их покрене на пљачкање персијских области.[23]

Током Констанцијевог одсуства ствари су се на Истоку веома погоршале. Римска војска је била бунтовна и недисциплинована. У Јерменији је на власт дошла проперсијска странка, која је са својим највернијим присталицама прогнала јерменског краља и приредила пљачкашке походе на римску пограничну област. Персијанци су под вођством краља Шапура упали у Месопотамију, опустошили земљу и 63 дана опседали Низибу. Међутим, град се одржао и принудио непријатеља да се врати кући необављена посла.[24]

Својим доласком Констанције је васпоставио дисциплину међу војницима. Током зиме, коју је провео у Антиохији, организвао је врбовке, увежбавао регруте и образовао гомилу оклопних коњаника, чија опрема је била створена по узору на персијску. Током свог боравка на Дунаву, регрутовао је готске помоћне трупе, које су га пратиле на Истоку. Како би се покрили трошкови око опреме, повишен је ванредни порез.[24]

Већ у ово време почели су црквени немири, који ће подривати Царство током читаве Констанцијеве владавине. Аријанци су се држали свог убеђења да је син потчињен оцу, али ово виђење нису сматрали битном саставницом хришћанског веровања чије признање је нужно за постизање блаженства. Коначно су одустали од свих покушаја да своје учење уздигну у ранг догме. Штавише, да не би цепали јединство цркве, сапотписали су никејско вјерују. Једино су захтевали да се признају за чланове васељенске цркве без обзира на њихово другачије виђење. Међутим, и овом скромном захтеву противили су се усијане главе православља, јер су у деградацији Христа видели неопростиво клеветање. Константин Велики је у почетку покушао да утиче на епископе овог правца да пусте аријанце у своју заједницу. Међутим, пошто његове озбиљне претње нису уродиле плодом, они који нису хтели да се повинију морали су ићи у прогонство (Атанасије из Александрије, Павле из Константинопоља, Маркел из Аникре, Асклеп из Газе и Лукије из Хадријанопоља). На Западу је готово цело свештенство делило погледе непокорних епископа. Занимање за спорно питање је било тако мало да већина епископа није ни знала како гласи никејско вјерују. Под утицајем своје православне околине овом мишљењу су се приклонили и западни цареви Константин II и Констанс, који су о приликама на Истоку веома мало знали. Смрт старог цара дала је свим изгнаницима нову наду. Павле из Константинопоља је сместа похитао из Понта, где му је било одређено пребивалиште, у Трир, чији епископ Максимин га је прихватио у своју заједницу и издејствовао код Константина II дозволу за његов повратак. Атанасије се већ крајем 337, дакле пре него што му је дозвољено да се врати из изгнанства, усудио да једним од уобичајених писама које је слао у Египат одреди дан Ускрса за 338. На саветовању у Виминацијуму Константин II је испословао да се осуђени епископи скупа смеју вратити из изгнанства. Вративши се из изгнанства као самоуверени победници, дали су одушка својој озлојеђености према противницима. Неки су толико далеко отишли у томе да су унишавали олтаре, које су аријанци посветили, или бацали хостије псима. Немира, који су доводили до убистава и палежа, било је у већини градова, где су изгнаници били поново постављени. Констанције II је сматрао својом дужношћу да посредује овде. Чим је дошао из Виминацијума у Антиохију преко Константинопоља, уклонио је овде епископа Павла. Међутим, вероватно га није и формално сменио и позвао Евсевија из Никомедије на његово место. За тако нешто је био потребан синодски суд, а он није имао времена да га одмах сазове. Међутим, он није ни журио са његовим сазивањем, јер је још исте требало да се састане веома значајан скуп црквених глава. Мада се састајао у другу сврху, могао је да послужи и као суд. Наиме, пре десет година Константин је започео изградњу једне велике цркве у Антиохији. Она је сада била завршена, а предстојало јој је још само освећење. Под вођством Евсевија из Никомедије, који је вероватно хтео да га тамо посвете за епископа константинопољског, нашло се 97 епископа из свих крајева Истока. Прво богослужење у новој цркви обављено је вероватно на Констансове квинквеналије на Божић 338. И Константин Велики је започео своје виценалије важним црквеним скупом (никејским сабором).

Приликом повратка у Александрију Атанасије је имао две аудијенције код цара. Прва је била у Виминацијуму, а друга у кападокијској Цезареји. На њима се умерено изјаснио о својим противницима. Међутим, успут је у градовима, у чије духовне поглаваре је сумњао да нагињу аријанству, постављао противепископе. Док се још налазио на путу у Сирији, у Александрији су избиле борбе између присталица различитих праваца, који су приморали египатског префекта да интервенише прогонима и погубљењима. Изгледа да су се немири обновили и после његовог доласка у град (23. новембра 338). Наиме, Константин Велики је од прихода од натуралних пореза за издржавање хришћанских удовица и сирочади у Александрији одредио одређене количине жита. Чини се да их Атанасије ускратио расколницима, који су за време његовог одсуства примали. У сваком случају, против Атанасија је од стране његових противника поднета тужба да хоће да искористи жито у своју корист, а Констанције му је због тога писмено упутио строги укор. Није се још усуђивао да га уклони са места, вероватно из страха од реакције своје браће. Међутим, антиохијски синод је саставио против њега тужбу коју је адресирао је на цареве. Послао ју је, како се чини, преко једног посланства у Трир Константину II. Како би се и расколницима дао поглавар који би представљао њихове интересе Атанасију, за епископа им је у Александрији постављен бивши презвитер Пист, чије освећење је обавио Секунд из Пентапоља, Аријев стари друг. Јулију, епископу Рима, синод у Антиохији је послао једно писмо, које је требало да доставе презвитер Макарије и ђакони Мартирије и Исихија. У писму је било наглашено да је Атанасија рашчинио синод у Тиру и да му је само царски декрет дозволио да се врати у Александрију. Набројани су Атанасијеви стари и нови греси, а Јулије опоменут да не цепа јединство цркве. Посланицима је стављено у задатак да протумаче папи писмо и тако га приволе да ступи са аријанским противепископом Пистом у заједницу. Ове одлуке мора да су донесене већ крајем 338, јер је Атанасије изгледа почетком следеће године био обавештен о новом нападу евсевијеваца.

339[уреди]

Како би се супротставио одлуци Антиохијаца, Атанасије је сместа сазвао скуп египатских епископа у Александрији на ком се скупило преко осамдесет учесника. У једном циркулару свим епископима хришћанства, овај синод је оповргавао оптужбу. Атанасије је послао посланство презвитера Јулију и источним царевима. На обе стране су имали успеха. Када су противнички посланици у Риму сазнали за долазак александријских презвитера, најистакнутији међу њима отпутовао је још исте вечери назад у Антиохију да поднесе извештај и добије нове инструкције. Преостали су се упустили у дискусију са презвитерима. Међутим, када су у томе извукли краћи крај, дозволили су да се занесу до непромишљености. Јулије је затражио дозволу за сазивање једног синода у Риму, који би требало да коначно преусуди. Позвао је и Атанасија да присуствује и послао му је акте сабора у Тиру како би могао да спреми своју одбрану. У Антиохију су била послата двојица римских презвитера, Хелпидије и Филоксен, са писмом адресираним на Евсевија из Константинопоља којим су вођа противничке странке и његове присталице позвани у Рим.

У међувремену је Атанасијева судбина већ била одлучена. Пошто је постављање аријанског противепископа Писта наишло на силан отпор и пошто се противило начелу нецепања цркве, синод је одлучио да га препусти случају. Међутим, одлучио је и да збаци Атанасија а за александријског епископа посвети новог епископа, под којим би се све секте ујединиле. Изабран је Евсевије из Едесе, а кад је овај то одбио, Григорије из Кападокије. Вероватно су истовремено из својих дијецеза протерани и други, претежно православни епископи. Синод је преко окружнице саопштио ово свим хришћанским црквама и негирао да је прихватио Аријево учење. Вероватно су то и доказали и тако избегли да дођу у супротност са битним садржајем хришћанског веровања. У знак тога додано је кратко вјерују, које је избегавало кључне речи зараћених странака и тако и једнима и другима пружало могућност да се обједине у њему. Убрзо након тога откривено је вјерују, које је својеручно написао антиохијски презвитер Лукијан, који је био Аријев и Евсевијев учитељ и који је касније умро мученичком смрћу. Пошто је ово вјерују било исто тако нејасно као оно које је донео синод у Антиохији, синод је га је приложио уз своје и такође послао, не би ли на тај начин ауторитетом чудотворног свеца подупруо своје вјерују.

Ускоро се у Александрији на Григоријев захтев појавио бивши презвитер Карпон, један од настаријих и највернијих Аријевих присталица, како би тамо преузео вођство над аријанском заједницом. Затим је Филагрије, префект Египта, дао се да један едикт, којим је службено проглашено Атанасијево уклањање и Григоријев избор. Присталице епископа окупили су се у цркви. Међутим, на префектов захтев цркву светог Кирина напале су непријатељске народне масе. Спремао се напад и на цркву светог Теона , у којој се налазио Атанасије. Међутим, Атанасије се спасио 19. марта 339. тајним бекством. Четири дана касније Григорије је ушао у град под заштитом војске и безобзирним насиљем дочепао се власти. Огорчење је било толико велико да су Атанасијеве присталице запалиле цркву светог Дионисија.

После бекства Атанасије је путовао, како би од епископа што више градова измолио потврдна писма. Наоружан њима похитао је на позив Јулија у Рим, где је био примљен у заједницу католичке цркве и где је остао до састанка синода годину дана и шест месеци. И западни цареви прихватили су Атанасијево оправдање. Вероватно би изнудили од Констанција његов повратак, да није у то време избио између њих сукоб, који ће ускоро довести до грађанског рата. У таквим околностима Константин II није био у могућности да врши било какав утицај на црквене прилике на Истоку. Ни Констанс није могао подузети ништа против Констанција, тим пре што је настојао да га придобије за савезника против најстаријег брата. Како би постигао то, уступио му је у то време трачку дијецезу. То је за последицу имало да Константинопољ постане друга царска престоница.

На ову новину нису без утицаја била ни црквена превирања. Константин Велики је хтео да подигне велики град, који је требало да овековечи и прослави његово име за сва времена. Међутим, није му падало на памет да га изједначи са Римом. Штавише, јасно је наглашавао подређеност Константинопоља престоници Царства. Истина, није му дао ред декуриона (лат. ordo decurionum), како су се звала градска већа обичних градова, него сенат (лат. senatus). Међутим, овај је изрично назначаван као сенат другог реда (лат. senatus secundi ordinis), а његови чланови нису као римски сенатори добијали титулу пресветлог мужа (лат. vir clarissimus), него само светлог мужа (лат. vir clarus). И Константинопољ је био изузет од провинцијске управе и потчињен специјалном царском чиновнику. Међутим, док се овај у Риму звао градски префект (лат. praefectus urbi), овде је морао да се задовољи са нижим чином и титулом проконзула (лат. proconsulus). За време Констанција II ово ће бити другачије. Године 359. и Константинопољ је добио свог градског префекта.

Међутим, већ 339. кује се серија тзв. празничних новчића [c], који би требало да приказују пересонификацију Константинопоља (у седећем положају на трону) као господарицу и који очигледно славе њено уздизање у другу престоницу. Отприлике у исто време појављују се на другим новчићима ликови Рима и Константинопоља како једнако седе један поред другог. Разлог за то није лежао само у царевој сујети, који је хтео да у свом делу Царства има престоницу. Римски епископ је управо тада тражио судску надлежност над источним свештенством окупљеним у Антиохији. После пријема који је припремио Атанасију, тешко да је могло бити сумње каква ће бити пресуда. Међутим, првенство, које је себи дао, заснивало се пре свега на значају које је седиште његове епископије имало у држави. Вођа Антиохијаца, Евсевије из Константинопоља, вероватно је намеравао да се супротстави римском епископу тиме што би цара наговорио да изједначи свој град са Римом и тако отклони подређеност константинопољског епископа. Међутим, ова мера могла да се спроведе тек крајем 339, када се Констанције вратио са свог првог похода на Персијанце.

Констанције је на Персијанце изгледа кренуо у пролеће 339. Међутим, средином марта је био још у Антиохији, будући да је Григорије, када је 23. марта улазио у Александрију, долазио директно из цареве околине. Констанције је повео војску прво на Јерменију, поставио тамо краља и преостале изгнанике поново на своје положаје, похватао челнике супротне странке и интернирао их на територију Римског царства. Затим је кренуо на персијску границу, али тамо није наишао на непријатеља, који би му се супротставио, па се вратио назад у Антиохију.

Овај поход који је прошао без неког нарочитог учинка требало је да буде примеран за цео даљи ток дугогодишњег рата. Персијанци су почетком пролећа редовно упадали у Месопотамију, пљачкали земљу и опседали утврђења. Констанције, већином заузет црквеним превирањима у Антиохији, појавио се тек у лето с оне стране Еуфрата. Наступао је опрезно и побринуо се пре свега за то да не претрпи никакав пораз. Сујеверан, какав је био, живео је у сталном страху да ће за убиство својих стричева и братића бити кажњен ратним неуспехом. Мада је углавном водио са собом на походе неког тобожњег свеца да би му помогао молитвама, имао је ужасан страх од Персијанаца и пренео га на своје војнике. Тек кад би се непријатељ повукао, он би кренуо за њим. Тада не би наилазио ни на какав отпор, јер персијска војска се обично после сваког похода распуштала. Констанције је на обали Тигра подигао кастеле, па неколико пута прелазио несметано реку и пустошио непријатељску земљу. Једном приликом је успео да освоји један персијски град и његово становништво насели у Тракији као колоне. Месопотамија је тешко претрпела од непријатељских пљачки, али су зато војни губици били су веома мали. Цар се скоро сваког лета излазио на бојиште, али су се у његовом присуству у току овог дугогодишњег рата догодиле свега две веће битке. Његове војсковође су, истина, водиле седам битака, али је остала забележена само једна значајна победа. Уопште узев, рат се вукао, али ниједна страна није успела да стекне надмоћ. За римске провинције пак био је погубнији, него за Персијанце. И поред тога, цару је он повод да установи персијске игре (лат. ludi Persici), које су прослављане од 13. до 17. маја.

340.[уреди]

Синод у Антиохији, који је још увек био окупљен, држао је посланике римског епископа до јануара и онда их пустио, предавши им једно у писмо, у ком је писало да Синод не може да пошаље у Рим своје учеснике, јер је рок прекратак а због рата са Персијом њихово присуство на Истоку је потребно. Папи је понуђен избор: да ли жели заједницу са Атанасијем и Маркелином из Анкире или са Антиохијцима, тј. запрећено му је искључењем из црквене заједнице. Уопште гледано, цело писмо је био написано у иритантном тону. У међувремену је у Риму поред Маркелина стигао велики број изгнаних епископа са Истока. затражили су помоћ од Јулија. Овај је крајем јесени или у зиму 340. окупио у Риму преко 50 епископа који су за неважеће прогласили збацивање Атанасија и оних који су доживели исту судбину као он.

Већина египатских свештеника је хтела да иде у Рим, али их је у томе спречио Григорије. Нови александријски епископ је покушавао силом да изнуди од Атанасијевих присталица да буду у заједници са њим. Ометао је њихове приватне састанке, против непокорних свештеника практиковао затвор, изгнанство и затворске казне, једном Атанасијевом рођаку ускратио је чак покоп, вероватно зато што је одбијена његова духовна помоћ у том послу. Није се дао преобратити ни поред опомена високопоштованог испосника Антонија. У исто време, синод у Антиохији је у писму, које је упутио Јилију, уверавао да у Александрији од Атанасијевог изгнанства влада дубоки мир.

Цар је и ове године водио један поход у Месопотамију, приликом ког се 12. августа нашао у Едеси. Вративши се у Антиохију, уредио је 9. септембра путем једног закона односе у новој престоници, довео му по угледу на Рим преторе и одредио му терете и обавезе.

341.[уреди]

Констанс, који је прошле године Константиновом смрћу задобио његов део Царства и сада имао знатну премоћ у односу на Констанција, почео је да је доказује мешајући се у црквене прилике на Истоку. И он је прихватио тврдњу да су Антиохијци скривени аријанци и хуљитељи Христа (грч. χριστoμάχoι) и да су вршили притисак на Атанасија и његове другове само због њиховог правоверја. Стога је у једном писму упућеном Констанцију позвао синод у Атниохији, који је и даље заседао, на одговорност за смењивање епископа. Синод му је послао једно посланство да му преда „вјерују“. Нашло га је у Галији, где је управо тада водио рат против Франака. Садржај тог „вјерују“ је сличан садржају претходног, али је приметна тенденција његовог усклађивања са садржајем никејског „вјерују“, не би ли тиме придобио цара. И овог пута је изостављена реч „једносуштни“ (грч. ὁμooύσιoς) и тако аријанцима омогућено да и даље важе за правоверне чланове црквене заједнице. На крају је синод донео још 25 канона, који су првенствено били намењени да подупру Григорија у његовој борби против православних секташа и оправдају Атанасијево смењивање. Процес доношења црквених закона окончан је вероватно тек после смрти Евсевија из Константинопоља. Наиме, 21. канон обнавља одлуку сабора у Никеји да епископ не сме да пређе из своје дијецезе у другу, због чега би Евсевије био осуђен а његово држање престоничке епископије, на коју су га Никомедијци недавно уздигли, проглашено за неважеће. У сваком случају, и из осталих сведочанстава је јасно да је умро, и то још пре него што је до њега стигла одлука римског синода, тј. првих месеци 341. Његова је смрт праћена застрашујућим земљотресом који је трајао током читаве године и погодио градове на Истоку а нарочито Антиохију. Ускоро потом чини се да се синод у Антиохији распустио после трогодишњег заседања.

Када је вест о Евсевијевој смрти доспела у Константинопољ, народ је поново увео у своју цркву претходног епископа Павла, који се вероватно вратио рачунајући на одлуку римског синода. Међутим, челници Евсевијеве странке окупили су се у Константинопољу, вероватно док су били на путу кући из Антиохије и изабрали тамо Мекедонија за противепископа. Између његових и Павлових присталица често је долазило до уличних борби, које су коштале много живота. Ово је јављено цару, који је после уобичајеног летњег похода поново боравио у Антиохији и управо смерао да пошаље у Тракију заповедника коњице Хермогена да преузме врховну команду над подунавским трупама. Овоме је још наређено да у проласку кроз Константинопољ војном силом обнови мир и истера Павла из града.

342.[уреди]

Када се Хермоген спремао да изврши ово, избила је побуна. Народ је запалио кућу заповедника коњице, убио га и вукао му тело кроз улице. Рањени проконзул Александар био је принуђен да побегне у Хераклеју. Чим је ова вест усред зиме доспела у Антиохију, Констанције је сместа, у највећој журби, похитао у Константинопољ, где је вест о његовом доласку у међувремену довела народ памети. Плачући и преклињући за опроштај хитао му је у сусрет. И стварно, казнио га је само тиме што му је преполовио дневну испоруку египатског жита коју је одредио Константин Велики (80.000 модија). Крваве пресуде нису изрицане, али је Павле вероватно протеран у Сингару у Месопотамији одакле му је тек касније било дозвољено да се пресели у Емесу. Потом се Констанције вратио у Антиохију исто тако великом брзином каквом је дошао. Ту је био већ 31. марта. Боравио је овде у најмању руку до 11. маја да би лето вероватно поново провео на походу на Персију.

343.[уреди]

Цар је 18. фебруара био Антиохији, 27. јуна и 4. јула у Јерапољу, одакле је вероватно пошао на свој годишњи поход. На крају истог мора да је стекао неки успех, јер су источни епископи за време сабора у Сердици примили вест о победи.

У лето је Атанасије позван из Милана, где је тада боравио, у Галију, у Констансову резиденцију. Тамо се нашао са Осијем из Кордове да би са њим путовао у Сердику

Чини се сабор овде одржавао крајем године и трајао до марта 344, јер су посланици које је исти послао у Антиохију да обавесте Констанција о својим одлукама стигао у време Ускрса (15. априла).

344.[уреди]

Осије из Кордове, познати исповедник, био је, као на сабору у Никеји, и у Сердици стварни вођа скупа. Предложио је највише канона, међу потписима синодалних писама његово име стоји увек на првом месту и поред Протогена из Сердике — који је, чини се, председавао, јер се у његовом граду састајао синод — највише оптуживан од противника. Укупно се састало око 170 епископа из оба дела Царства, од којих је приближно 90 (већином из западних провинција) стало на Атанасијеву страну, дакле једна прилично тесна већина.

[уреди]

Заузет на Истоку, Констанције није могао да обрати пажњу на Запад. Био је приморан да ћутке посматра грађански рат који се водио међу његовом браћом, у ком је Константин убијен код Аквилеје а Констанс задобио читав Константинов удео у подели Царства 340. Констанса су 350. убили војници Магненција који се обукао у пурпур и признат за цара у Британији, Галији и Шпанији; у исто време, Ветраниона, заповедника легија простране провинције Илирик, трупе су принудиле да крене Магненцијевим примером, па се и он обукао у пурпур. Дошло је, дакле, време да Констанције својим мачем докаже да нико сем синова великог Константина не сме да влада над Римом. На челу своје војске наступао је са персијске границе ка западу. Код Хераклеје у Тракији сачекали су га Магненцијеви посланици. Предложили су му да призна њиховог господара за цара и учврсти савез са њим путем бракова 1) Констанција са Магненцијевом ћерком и 2) Магненција са Константином најстаријом Констанцијевом сестром; претили су му ратом уколико одбије ове предлоге. Констанције је надмено одбио њихове предлоге и отпустио их. Пославши једнога натраг Магненцију, наредио је да се остали затамниче као заступници побуњеника. Његово понашање према Ветраниону нагињало је ка измирењу; али док му је обећао да ће га признати за цара-савладара ако му се придружи против Магненција, потајно је смишљао издају. Поткупивши или убедивши главне Ветранионове војне старешине да напусте свог вођу ако би то одговарало његовим, Констанцијевим, плановима, напредовао је према Сердици где се сусрео са Ветранинионом. Обојица су се налазили на челу својих војски. Ветранионова је, међутим, била далеко јача. Да је Ветранион, честити ветеран, — који је, додуше, могао да одбије наређење, али који исто тако није био створен за рафиниранију перфидност — деловао у духу свог противника, могао би да га ухвати усред свог логора. Исход је био много другачији. На пољани је био подигнут трибинал на ком су се двојица царева појавила пред својим војницима који су изгледа били дошли на пољану како би присуствовали церемонији којом је требало да се царству подаре двојица законитих поглавара.

Констанције се најпре обратио наоружаној гомили. Вешто се базирајући на „легитимном“ мишљењу да је син великог Константина достојан да влада сам, изненада је наишао на громогласни аплауз како својих тако и Ветранионових војника, који су било спонтано или у складу са налозима својих старешина исказали да се неће повиновати ниједном другом цару до Констанцију. Ветранион је одмах сагледао ситуацију: скинуо је са себе дијадему, клекнуо пред Констанцијем и признао га за свог господара и признао своју кривицу. И Констанције је једнако мудро поступио: подигао га је са земље, загрлио га, и, како је овај презрео престо, доделио му пензију и дозволио му да остатак живота проведе у Прузи (351).

Наименовавши свог рођака Гала за цезара и главнокомандујућег војске против Персије, Констанције је потом окренуо своју оштрицу против Магненција. Код Мурсе, данашњег Осијека, града на реци Драви у Хрватској, Магненције је поражен (28. септембра 351) у крвавој бици у којој је Констанције испољио више побожности него храбрости, али цвет обеју војски је погинуо. Освајање Илирика и Италије било је плод те победе, а Магненције је одбегао у Галију. Тамо је био нападнут од војске истока предвођене Констанцијем, а на западу од још једне војске, која је, покоривши Африку и Шпанију, прешла Пиринеје и продрла у Галију. После још једног потпуног пораза на Селеучкој гори у Косијским Алпима и побуне водећих галских градова, Магненције, до крајности ослабљен, завршио је живот, а његов брат Децентије пошао је његовим примером (353). Констанције је на тај начин постао господар читавог западног дела Царства. Осветио је убиство свога брата Констанса и суровим мерама успоставио власт. Ни криви ни невини нису поштеђени његове срџбе.

[уреди]

Још једном је огромним опсегом Римског царства владала личност једног владара. По начину владања, у јавном и приватном животу, Констанције је све више и више подсећао на азијског типа монарха: евнуси су доминирали на двору, тајанствена убиства диктирана љубомором и сумњом, почињавана су по налогу цара кад год га је правда ниподоштавала или била исувише слаба да га подржи у његовим замислима.. Једна од жртава његове пакости био је његов рођак, цезар Гал. Крив за нехај, непослушност и окрутност у управи источним делом Царства, заслужио је казну. Његова кривица је постала тим већа што је дао да се убију царски опуномоћеници, Домицијан, префект преторија Истока и Монције, квестор двор, који су послани у његову резиденцију, Антиохију, да извиде његово понашање, али се и сами — иако је у складу са инструкцијама које су добили требало да га заведу љубазним наговарањима и интригама — понашали најнеразборитије надмено, претећи и пркосећи Галу. На комаде их је растргла руља коју је покренуо Гал, који је после таквог грозног чина, како је изгледало, могао једино путем побуне да се спасе цареве озлојеђености. Али обмањен новим обећањима луковог Констанција, отишао је да се види са њим у Милано. Ухапшен је код Петовиона (Птуј) у Панонији и послан у Пулу на Истри где је декапитован у тамници (354). Ухапшен је и Јулијан, Галов брат, али пошто је провео око годину дана у затвору и егзилу, помилован је на интервенцију његове заштитнице, царице Еузебије, и новембра 355. постављен за цезара и именован за главокомандујућег у Галији, која је трпела последице побуне Силвана, који је присвојио пурпур, али био заведен од стране Урзицина који га је убио у цркви Св. Северина у Келну септембра 355.

Опонашајући самог Октавијана Августа, Констанције је наредио да се велики обелиск који је стајао испред храма Сунца у Хелиопољу пренесе у Рим, где је уздигнут на Великом цирку. Пошто се срушио, постављен је по налогу папе Сикста V испред двери цркве Св. Јована Латеранског и данас је познат као Латерански обелиск.

[уреди]

Године 357. Констанције је посетио Рим где је прославио незаслужен тријумф. Из Рима Констанције је отишао у Илирик, где су његове војсковође извршиле успешан поход на Кваде и Сармате. Одатле се 359. вратио у Азију да се сусретне са војскама Шапура, који је још једном напао Месопотамију и заузео Амиду, данашњи Дијарбакир, и мање тврђаве Сингару и Безабду. Пре него што се Шапур појавио на бојном пољу, Галију су напали Алемани и Франци, али њихова моћ скршена је трогодишњим походом Јулијана, који је заробио Хнодомарија, краља Алемана. Не само ратним подвизима, већ и врсном управом, којом је задобио срца житеља, Јулијан је побудио Констанцијеву љубомору. Сходно томе, у Галију су стигла наређења да тамо стациониране легије ступе у одбрану Истока. Изговор за такву наредбу био је тај да је Галија мирна, да тамо није више потребна велика војска, али стваран мотив је био страх да би Јулијан могао да нагрди његову популарност и присвоји пурпур. Уместо да спречи такав инцидент, непромишљено наређење само га је проузроковало. Војска је одбила да иде, а Јулијан, постројивши је ипак за покрет, изненада је проглашн за цара од стране исте (360). Каже се да су Јулијанове изјаве о невиности погрешно протумачене; његови посланици сусрели су се са Констанцијем у Цезареји, али их је овај љутито отпустио. Са већим делом своје војске Констанције је наступао ка Западу. Царство је било на ивици да буде узрдрмано ужасним грађанским ратом када је изненадна Констанцијева смрт у Мопсокрени код Тарса у Киликији 3. новембра 361. спречила ту несрећу и учинила Јулијана јединим господарем Царства. Из брака са Максимом Фаустином оставио је једну ћерку која је касније удата за цара Грацијана.

Напомене[уреди]

  1. ^ ILS 732 = CIL III 3705: „divi Constantini optimi maximique principis (filius) divorum Maximiani et Constanti nepos, divi Claudi pronepos“.
  2. ^ Панегирик 4 (Назарије), 36, 1: „Tantorum Roma compos bonorum, quae quidem ei sunt cum toto orbe communia, haurit insuper ingentis spei fructum, quam propositam sibi ex Caesaribus nobilissimis habet eorumque fratribus. Quorum iam nomina ipsa veneramur, etsi vota nostra interim proferuntur“[16]
  3. ^ „Festmünzen“ је кованица немачких нумизматичара која дословно значи „празнични новчићи“.

Референце[уреди]

  1. ^ а б Blum (1969), стр. 390.
  2. ^ Mommsen (1893), стр. 270.
  3. ^ Blum (1969), стр. 389.
  4. ^ Guthrie (1966), стр. 331.
  5. ^ Guthrie (1966), стр. 330.
  6. ^ Wilson (1977), стр. 22.
  7. ^ Ausonius (1919), стр. 122.
  8. ^ Ausonius (1919), стр. 124.
  9. ^ Booth (1978), стр. 245.
  10. ^ а б Wilson (1977), стр. 44.
  11. ^ Lieu & Montserrat (1996), стр. 172.
  12. ^ Lieu & Montserrat (1996), стр. 173.
  13. ^ Lieu & Montserrat (1996), стр. 173-74.
  14. ^ Wilson (1977), стр. 44-45.
  15. ^ Wilson (1977), стр. 15.
  16. ^ Nixon & Rodgers (1994), стр. 626.
  17. ^ Wilson (1977), стр. 21.
  18. ^ Blum (1969), стр. 390-91.
  19. ^ Seeck (1900), стр. 1045.
  20. ^ Seeck (1900), стр. 1045-1046.
  21. ^ Seeck (1900), стр. 1046.
  22. ^ Seeck (1900), стр. 1046-1047.
  23. ^ Seeck (1900), стр. 1047.
  24. ^ а б Seeck (1900), стр. 1048.

Извори[уреди]

  • Mommsen, Theodor (1893). Inscriptiones Latinae Antiquissimae. Berlin. 
  • Nixon, C. E. V.; Rodgers, B. S. (1994). In Praise of Later Roman Emperors: The Panegyrici Latini. Berkeley: University of California Press. 
  • Ausonius, Decimus Magnus (1919). Ausonius, with an English Translation. I. trans. Hugh G. Evelyn White. Cambridge, MA and London. 
  • Lieu, Samuel N. C.; Montserrat, Dominic (1996). From Constantine to Julian: Pagan and Byzantine Views: A Source History. London and New York. 

Литература[уреди]

  • Bleckmann, Bruno (1997). „Constantius II“. Der Neue Pauly. 3. Stuttgart. pp. 145–146. 
  • Wilson, Edward George (1977). Studies in the lives of the sons of Constantine (Ph.D. thesis). University of British Columbia. 
  • Миливојевић, Урош (2008). „Пороци цара Констанса I у историјама 4. века“. Зборник радова Византилошког института 45: 27-36. 
  • Blum, W (1969). „Die Jugend des Constantius II. bis zu seinem Regierungsantritt. Eine chronologische Unteruchung“. Classica et Medievalia 30: 389-402. 
  • Guthrie, Patrick (1966). „The Execution of Crispus“. Phoenix 20: 325-331. 
  • Booth, A. D. (1978). „Notes on Ausonius' Professores“. Phoenix 32: 235-249. 
  • Seeck, Otto (1900). „Constantius 4“. Paulys Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft. IV/1. Stuttgart. pp. 1044–1094. 

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Константин Велики
Византијски цареви
337—361
Наследник:
Јулијан Отпадник
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}