Констанције II

	Овај чланак садржи списак литературе (папирне изворе и/или веб-сајтове), али његови извори нису најјаснији зато што нису унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете унети изворе у сам текст.

Констанције II
Констанције II, биста из Сирије, данас у Археолошком музеју Универзитета у Пенсилванији.
Пуно име	Флавије Јулије Констанције
Датум рођења	7. август 317
Место рођења	Сирмијум (Римско царство)
Датум смрти	новембра 361
Место смрти	Тарс (Римско царство)
Титула	Римски цар
Период	337. - 361.
Претходник/ци	Константин Велики
Наследник/ци	Јулијан Отпадник
Порекло и породица
Отац	Константин Велики
Мајка	Фауста

Флавије Јулије Констанције, на српском познат као Констанције II, (рођен 7. августа, 317. године, умро новембра 361. године) био је римски цар од 337. до 361. године. Констанције је био средњи од тројице синова Константина Великог и његове друге жене Фаусте. Констанције је рођен у Сирмијуму и добио је титулу цезара од оца. Када је Константин Велики умро 337. године, Костанције II је организовао да се сви потомци његовог деде, Констанција Хлора и Флавије Максимијане Теодоре буду побијени. После тог масакра једини потомци Константина Великог остали су, поред самог Констанција II, његов старији брат Константин II, његов млађи брат Констанс и два рођака Гал и Јулијан Отпадник. Тројица браће су поделила Римско царство међу собом, што је уосталом била и жеља њиховог оца. Константин II добио је Британију, Галију и Хиспанију, Констанс је владао Италијом, Африком и Илириком, а Констанције је добио читав Исток.

Када је Константин II умро 340. године, у покушају да Констанса истера из Италије, управо је Констанс постао самостални владар читавог Запада Царства. Дошло је до нове поделе 350. године, када је Констанс погинуо у битки са трупама лојалним против-цару Магненцију. Све до овог часа, Констанције је био заузет рату са Сасанидима, и сада је био принуђен да прихвати помоћ свог рођака Галуса због рата на Истоку, како би се сам могао обрачунати за узурпатором.

Констанције се обрачунао са Магненцијем у битки код Мурсе, једне од најкрвавијих бојева у читавој римској историји. Након две године, 353, Магненције је извршио самоубиство, и Констанције је онда решио да се ослободи свог рођака Гала. Ипак, није био кадар да води самостално све послове Царства, нарочито када су била у питању ратови и на Истоку и на Западу, па је 355. године, свог јединог преосталог рођака Јулијана Отпадника уздигао на ранг цезара. Али, војска у Галији, извикала је Јулијана за цара. Дошло је до грађанског рата, а Констанције је умро у близини Тарса 3. новембра 361. од грознице. Тако је Јулијан Отпадник постао једини владар читавог Царства.

Констанције је водио послове хришћанске цркве. Често је стајао на страну аријанаца, па је чак сазвао аријански сабор у Равени 359. године.

Констанције се женио три пута, а његова постхумно рођена кћи касније се удала за цара Грацијана.

Биографија

Био је други син Константина Великог из брака са Фаустом; рођен је Сирмијуму у Панонији 6. августа 317. за време конзулата Овидија Галикана и Септимија Баса. Примио је темељито образовање као и његова браћа Констанције и Констанс са којима се образовао. Додуше, био је мање вичан знанственим подухватима и лепим уметностима, али их је превазилазио у гимнастици и војним вежбама. За конзула је постављен 326, или можда још 324. Отац је га је довео на управу над источним провинцијама. Смрт оца 337 затекла га је у Азији. Отуда је сместа похитао за Константинопољ где је посада већ исказала да нико не сме да влада сем Константинових синова искључујући тиме цареве сестриће, Далмација и Ханибалијана, из управе над оним провинцијама које им је доделио Константин, Далмацију над Грчком, Македонијом, Тракијом и делом Илирика а Ханибалијану над Понтом, Кападокијом и Малом Јерменијом (Арменија Минор) са Цезарејом као седиштем. Иступање војске, било да је оно претходно било уговорено између војника с једне стране и Константинових синова с друге стране или не, одговарала је Констанцију који је, како се чини, био решен да делује у складу са истим погледима. У великом покољу, у ком су трупе биле извршиоци, настрадали су мушки потомци Констанција Хлора из његовог брака са другом женом и то свирепом перфидношћу Констанција који је поштедео животе једино двојици принчева, Флавију Јулију Галу и Флавију Клаудију Јулијану, синовима Флавија Јулијана Констанција, најмлађег сина Констанција Хлора, који је сам постао жртва сестрићеве амбиције. Животе су изгубили и патриције Оптат и преторијански префект Аблавије. Било би тешко ослободити Констанција кривице за удео који је узео у крвавом догађају, чак и да је тачно да његов злочин није био толико злочин убице колико злочин хладнокрвног посматрача покоља који је он могао да спречи.

После овога тројица Константинових синова одржали су разговор у Сирмијуму у Панонији и извршили нову поделу Царства септембра 337. према којој је Константин II, најстарији син, примио Галију, Шпанију, Британију и део Африке; Констанције, други син и предмет овог чланка, Тракију, Македонију, Грчку, азијске провинције и Египат; и Констанс, најмлађи син, Италију, Илирик и остатак Африке. На тај начин су тројица младића у доби од двадесет и једне, двадесете и седамнаесте године управљали старим светом. Непосредно после смрти Константина Великог, избио је рат са персијским краљем Шапуром II који се поглавито водио у Месопотамији и на границама Сирије и који је са краћим прекидима трајао током читаве Констанцијеве владавине. Овај рат се одвијао на штету Римљана (Грка) који су побеђени у многим биткама, нарочито код Сингаре 343. где је Констанције лично командовао. Пошто је однео победу, идуће вечери нагнан је у бекство уз велики покољ својих трупа. С друге стране, Персијанци су претрпели велике губитке у безуспешним покушајима да заузму јаку тврђаву Нисибис, кључ Месопотамије; а како су и остала утврђена места у тој земљи као и у планинама Јерменије била једнако добро брањена, Шапур је стицао победе без да је постизао икакву добит.

Заузет на тај начин на истоку, Констанције је био спречен да обрати пажњу на запад. Био је приморан да ћутке посматра грађански рат вођен међу његовом браћом, у ком је Константин убијен код Аквилеје а Констанс задобио читав Константинов удео у подели Царства 340. Констанса су 350. убили војници Магненција који је узео пурпур и признат за цара у Британији, Галији и Шпанији; у исто време, Ветраниона, заповедника легија простране провинције Илирик, трупе су принудиле да крене Магненцијевим примером, те је и он присвојио пурпур. Дошло је, дакле, време да Констанције својим мачем докаже да нико сем синова великог Константина не сме да влада над Римом. На челу своје војске наступао је са персијске границе ка западу. Код Хераклеје у Тракији сачекали су га Магненцијеви посланици. Предложили су му да призна њиховог господара за цара и учврсти њихов савез путем бракова 1) Констанција са Магненцијевом ћерком и 2) Магненција са Константином најстаријом Констанцијевом сестром; претили су му ратом уколико одбије ове предлоге. Констанције је надмено одбио њихов предлог и отпустио их. Пославши једнога натраг Магненцију, наредио је да се остали затамниче као заступници побуњеника. Његово понашање према Ветраниону нагињало је ка измирењу; али док му је обећао да ће га признати за цара-савладара ако му се придружи против Магненција, потајно је смишљао издају. Поткупивши или убедивши главне Ветранионове официре да напусте свог вођу ако би то одговарало његовим, Констанцијевим, плановима, напредовао је према Сердици где се сусрео са Ветранинионом. Обојица су се налазили на челу својих војски. Ветранионова је, међутим, била далеко јача. Да је Ветранион, честити ветеран, -- који је, додуше, могао да одбије наређење, али који исто тако није био створен за рафиниранију перфидност -- деловао у духу свог противника, могао би да га ухвати у сред његовог логора. Исход је био много другачији. На пољани је био подигнут трибинал на ком су се двојица царева појавила пред својим војницима који су изгледа били дошли на пољану како би присуствовали церемонији којом је требало да се царству подаре двојица законитих поглавара.

Констанције се најпре обратио наоружаној гомили. Вешто се базирајући на „легитимном“ мишљењу да је син великог Константина достојан да влада сам, изненада је наишао на громогласни аплауз како својих тако и Ветранионових војника, који су било спонтано или у складу са налозима својих официра исказали да се неће повиновати ниједном другом цару до Констанцију. Ветранион је одмах сагледао ситуацију: скинуо је са себе дијадему, клекнуо пред Констанцијем и признао га за свог господара и признао своју кривицу. И Констанције је једнако мудро поступио: подигао га је са земље, загрлио га, и, како је овај презрео престо, доделио му пензију и дозволио му да остатак живота проведе у Прузи (351).

Наименовавши свог рођака Гала за цезара и главнокомандујућег војске против Персије, Констанције је потом окренуо своју оштрицу против Магненција. Код Мурсе, данашњег Осијека, града на реци Драви у Хрватској, Магненције је поражен (28. септембра 351) у крвавој бици у којој је Констанције испољио више побожности него храбрости, али цвет обеју војски је погинуо. Освајање Илирика и Италије било је плод те победе, а Магненције је одбегао у Галију. Тамо је био нападнут од војске истока предвођене Констанцијем, а на западу од још једне војске, која је, покоривши Африку и Шпанију, прешла Пиринеје и продрла у Галију. После још једног потпуног пораза на Селеучкој гори у Косијским Алпима и побуне водећих галских градова, Магненције, до крајности ослабљен, завршио је живот, а његов брат Децентије пошао је његовим примером (353). Констанције је на тај начин постао господар читавог западног дела Царства. Осветио је убиство свога брата Констанса и суровим мерама успоставио власт. Ни криви ни невини нису поштеђени његове срџбе.

Још једном је огромним опсегом Римског царства владала личност једног владара. По начину владања, у јавном и приватном животу, Констанције је све више и више подсећао на азијског типа монарха: евнуси су доминирали на двору, тајанствена убиства диктирана љубомором и сумњом, почињавана су по налогу цара кад год га је правда ниподоштавала или била исувише слаба да га подржи у његовим замислима..Једна од жртава његове пакости био је његов рођак, цезар Гал. Крив за нехај, непослушност и окрутност у управи источним делом Царства, заслужио је казну. Његова кривица је постала тим већа што је дао да се убију царски опуномоћеници, Домицијан, префект преторија Истока и Монције, квестор двор, који су послани у његову резиденцију, Антиохију, да извиде његово понашање, али се и сами — иако је у складу са инструкцијама које су добили требало да га заведу љубазним наговарањима и интригама — понашали најнеразборитије надмено, претећи и пркосећи Галу. На комаде их је растргла руља коју је покренуо Гал, који је после таквог грозног чина, како је изгледало, могао једино путем побуне да се спасе цареве озлојеђености. Али обмањен новим обећањима луковог Констанција, отишао је да се види са њим у Милано. Ухапшен је код Петовиона (Птуј) у Панонији и послан у Пулу на Истри где је декапитован у тамници (354). Ухапшен је и Јулијан, Галов брат, али пошто је провео око годину дана у затвору и егзилу, помилован је на интервенцију његове заштитнице, царице Еузебије, и новембра 355. постављен за цезара и именован за главокомандујућег у Галији, која је трпела последице побуне Силвана, који је присвојио пурпур, али био заведен од стране Урзицина који га је убио у цркви Св. Северина у Келну септембра 355.

Опонашајући самог Октавијана Августа, Констанције је наредио да се велики обелиск који је стајао испред храма Сунца у Хелиопољу пренесе у Рим, где је уздигнут на Великом цирку. Пошто се срушио, постављен је по налогу папе Сикста V испред двери цркве Св. Јована Латеранског и данас је познат као Латерански обелиск.

Године 357. Констанције је посетио Рим где је прославио незаслужен тријумф. Из Рима Констанције је отишао у Илирик, где су његове војсковође извршиле успешан поход на Кваде и Сармате. Одатле се 359. вратио у Азију да се сусретне са војскама Шапура, који је још једном напао Месопотамију и заузео Амиду, данашњи Дијарбакир, и мање тврђаве Сингару и Безабду. Пре него што се Шапур појавио на бојном пољу, Галију су напали Алемани и Франци, али њихова моћ скршена је трогодишњим походом Јулијана, који је заробио Хнодомарија, краља Алемана. Не само ратним подвизима, већ и врсном управом, којом је задобио срца житеља, Јулијан је побудио Констанцијеву љубомору. Сходно томе, у Галију су стигла наређења да тамо стациониране легије ступе у одбрану Истока. Изговор за такву наредбу био је тај да је Галија мирна, да тамо није више потребна велика војска, али стваран мотив је био страх да би Јулијан могао да нагрди његову популарност и присвоји пурпур. Уместо да спречи такав инцидент, непромишљено наређење само га је проузроковало. Војска је одбила да иде, а Јулијан, постројивши је ипак за покрет, изненада је проглашн за цара од стране исте (360). Каже се да су Јулијанове изјаве о невиности погрешно протумачене; његови посланици сусрели су се са Констанцијем у Цезареји, али их је овај љутито отпустио. Са већим делом своје војске Констанције је наступао ка Западу. Царство је било на ивици да буде узрдрмано ужасним грађанским ратом када је изненадна Констанцијева смрт у Мопсокрени код Тарса у Киликији 3. новембра 361. спречила ту несрећу и учинила Јулијана јединим господарем Царства. Из брака са Максимом Фаустином оставио је једну ћерку која је касније удата за цара Грацијана.

Извори

• Amm. Marc. lib. xiv. – xxi.
• Zosimus, lib. ii. iii.
• Agathias, lib. iv.
• Euseb. Vita Constantin. lib. iv.
• Eutrop. lib. x. 5,&c.
• Julian. Orat. i. ii.
• Lib. Orat. iii. – x.
• Zonar. lib. xiii.

Претходник: Константин Велики	Византијски цареви 337-361	Наследник: Јулијан Отпадник
Претходник: {{{пре2}}}	{{{списак2}}}	Наследник: {{{после2}}}
Претходник: {{{пре3}}}	{{{списак3}}}	Наследник: {{{после3}}}
Претходник: {{{пре4}}}	{{{списак4}}}	Наследник: {{{после4}}}
Претходник: {{{пре5}}}	{{{списак5}}}	Наследник: {{{после5}}}
Претходник: {{{пре6}}}	{{{списак6}}}	Наследник: {{{после6}}}

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Констанције II