Констанције II

Из Википедије, слободне енциклопедије
Констанције II

Констанције II, биста из Сирије, данас у Археолошком музеју Универзитета у Пенсилванији.
Констанције II, биста из Сирије, данас у Археолошком музеју Универзитета у Пенсилванији.

Пуно име Флавије Јулије Констанције
Датум рођења 7. август 317
Место рођења Сирмијум (Римско царство)
Датум смрти новембра 361
Место смрти Тарс (Римско царство)
Титула Римски цар
Период 337361.
Претходник/ци Константин Велики
Наследник/ци Јулијан Отпадник
Порекло и породица
Отац Константин Велики
Мајка Фауста

Флавије Јулије Констанције, на српском познат као Констанције II, (рођен 7. августа, 317. године, умро новембра 361. године) био је римски цар од 337. до 361. године. Констанције је био средњи од тројице синова Константина Великог и његове друге жене Фаусте. Констанције је рођен у Сирмијуму и добио је титулу цезара од оца. Када је Константин Велики умро 337. године, Костанције II је организовао да се сви потомци његовог деде, Констанција Хлора и Флавије Максимијане Теодоре буду побијени. После тог масакра једини потомци Константина Великог остали су, поред самог Констанција II, његов старији брат Константин II, његов млађи брат Констанс и два рођака Гал и Јулијан Отпадник. Тројица браће су поделила Римско царство међу собом, што је уосталом била и жеља њиховог оца. Константин II добио је Британију, Галију и Хиспанију, Констанс је владао Италијом, Африком и Илириком, а Констанције је добио читав Исток.

Када је Константин II умро 340. године, у покушају да Констанса истера из Италије, управо је Констанс постао самостални владар читавог Запада Царства. Дошло је до нове поделе 350. године, када је Констанс погинуо у битки са трупама лојалним против-цару Магненцију. Све до овог часа, Констанције је био заузет рату са Сасанидима, и сада је био принуђен да прихвати помоћ свог рођака Галуса због рата на Истоку, како би се сам могао обрачунати за узурпатором.

Констанције се обрачунао са Магненцијем у битки код Мурсе, једне од најкрвавијих бојева у читавој римској историји. Након две године, 353, Магненције је извршио самоубиство, и Констанције је онда решио да се ослободи свог рођака Гала. Ипак, није био кадар да води самостално све послове Царства, нарочито када су била у питању ратови и на Истоку и на Западу, па је 355. године, свог јединог преосталог рођака Јулијана Отпадника уздигао на ранг цезара. Али, војска у Галији, извикала је Јулијана за цара. Дошло је до грађанског рата, а Констанције је умро у близини Тарса 3. новембра 361. од грознице. Тако је Јулијан Отпадник постао једини владар читавог Царства.

Констанције је водио послове хришћанске цркве. Често је стајао на страну аријанаца, па је чак сазвао аријански сабор у Равени 359. године.

Констанције се женио три пута, а његова постхумно рођена кћи касније се удала за цара Грацијана.


До ступања на престо[уреди]

Рођење (место и датум)[уреди]

Родио се у Илирику почетком 4. века као трећи син цара Константина. Тачно место његовог рођења се не може сазнати из извора, али се може прихватити да је рођен у Сирмијуму (данашња Сремска Митровица), јер је његов отац имао тамо двор.[1] Као дан његовог рођења у Филокаловим фастима (лат. Fasti Philocali) се наводи 7. август, а на 317. као годину његовог рођења упућује Еутропије својим наводом из Кратке историје Рима: „[...] умро је ... у тридесет осмој години владавине и четрдесет и петој години живота“ (10.15.2: obiit ... anno imperii octavo et tricesimo, aetatis quinto et quadragesimo).[2][3] Сократ Схоластик је, међутим, тај Еутропијев навод схватио тако као да је цар имао 45 година када је умро. Исто тако, с друге стране, писац „Кратког прегледа историје царева“ (лат. Epitome de Caesaribus) наводи да је цар „преминуо у четрдесет и четвртој години живота и тридесет и деветој години владавине“ (42.17: „interiit anno aevi quarto et quadragesimo, imperii nono atque tricesimo“), јер је у извору који је користио пронашао да је имао 44 године када је умро.

Легитимност[уреди]

Нема сумње да је био законит син.[4] На натпису са миљоказа из Сремске Митровице се наводи као „син божанског Константина, најбољег и највећег цара, унук божанских [царева] Максимијана и Констанција, праунук божанског [цара] Клаудија“.[a] Јулијан изрично тврди да му је мајка била „ћерка једног цара, жена другог, сестра трећег и мајка не једног него више царева“, тј. Фауста, Максимијанова кћи. Описује је у најсветлијим бојама: имала је физичку лепоту и племенит карактер какав се ретко виђао.[1] Јулијанове наводе потврђује Зонара, који каже да је Константин са Фаустом имао тројицу синова: Константина II, Констанција II и Констанса I.[5] Једино Зосим доводи у питање Констанцијев легитимитет, тврдећи да тројицу Константинових синова из другог брака није родила Фауста, него једна друга жена коју је Константин касније оптужио за прељубу и погубио. Међутим, на његово сведочанство бацају сенку савремени извори и недостатак кредибилитета, па га стога треба одбацити.[6]

Васпитање и образовање[уреди]

Што се тиче Констанцијевог васпитања, нема много конкретних података. Песник Аузоније помиње свог савременика рођака ретора Арборија као тутора једног цезара у Константинопољу: „Ту си, богат и на гласу као цезаров учитељ, умро, оставивши за собом, о Магно, своје родитеље“.[7] Младић кога је Арборије као цезара подучавао одужио се свом учитељу вративши његове остатке у место његовог порекла: „Благодарећи побожности узвишеног цара, тело ти је враћено у завичај и положено у породичну гробницу“.[8] Не може се са сигурношћу одредити који је Константинов син у питању, али највероватније је да је то био или Констанс I или Констанције II, будући да је Константин II после победе над Лицинијем проводио највише времена на Западу.[9][10]

Два основна извора за васпитање и образовање Константинових синова за владарско-државнички позив су Либанијев педесет и девети говор и Еузебијево „Житије блаженог цара Константина“. Први извор, настао дуго времена после смрти Константина II (340) односи се конкретно само на Констанција II и Консанса, али захваљујући његовом општем карактеру корисно је и за стварање слике о васпитању Константина II. Еузебије је своју биографију написао негде између смрти старог државника и његовог најстаријег сина. Попут Либанија, и он пази да случајно не спомене Константинове синовце после трагедије из 337, баш као што се после 326. правио као да Крисп никада није постојао. Иако оба извора изостављају неке појединости, опет могу да послуже као користан водич кроз васпитање младих цезара.[10]

Либаније је мишљења да су цезари добили двоструко васпитање, односно да су оспособљени и за вођење Царства и у говорничкој вештини. Владарско образовање превасходно су добили од оца. Константин се постарао да му синови постану вични војници, а усадио им је и смисао за праведност.[11] Либаније додаје да су младићи, када су постали цезари, добили дворове и војске сличне његовим, једино су по титули у односу на оца били нижи.[12] Према Либанију, Константин их је у почетку држао у својој близини да би им могао притећи у помоћ уколико нешто крене наопако. Кад су доказали своју способност, послани су на границе где су могли да се упознају са стварним проблемима управе.[13]

Еузебијев приказ образовања пре допуњује Либанијев говор, него што му противречи. Еузебије, који је писао после покоља 337. и пре смрти Константина II изузима синовце Константина I из разматрања, али зато говори о свој тројици браће. Наглашава наименовање хришћана за њихове учитеље и администраторе и слаже се са Либанијем да је сваки добио двор и војне снаге. Према Еузебију, добили су и саветнике, али су касније следили само очеве инструкције. Премда ни Либаније ни Еузебије не улазе у конкретне појединости, општи утисак им је тачан. Сасвим је за очекивати да се Константин постара да му синови добију најбоље државничко образовање и већу самосталност у управи кад сазру.[14]

Државничка и војна каријера до 337.[уреди]

Представа Констанција II у својству цезара на бронзаном новцу (лат. folis) из Хераклеје (325).

Пре него што је уздигнут на царски положај Констанцију је даван мали публицитет. Од савремених извора први га помиње Назарије у свом панегирику који је одржао у Риму у част Константина и његових синова 1. марта 321. Иако се првенствено бавио Константиновим и Крисповим делима, ретору није промакло да спомене Констанција II и Констанса I којима је тада било свега пар година. Није могао да их изостави, јер то с његове стране не би било политички коректно. Исто тако, није могао ни да оде у другу крајност и да им да истакнуто место, јер Константин још није био одлучио их уздигне на царски положај. Мајстор за деликатне ситуације, пронашао је решење:[15] „Рим, господар толиких богатстава, која, истина, дели са целим светом, осим тога црпи и плод велике наде коју полаже у веома племените цезаре (Константина II и Криспа) и њихову браћу (Констанса и Констанција), чија имена већ славимо, иако им своје заклетве за сада одлажемо“.[b] Тек после победе над Лицинијем, Константин је одлучио да на царски положај уздигне једног од својих синова. Тако је Констанција прогласио за цезара 8. новембра 324. Поводом тога је у оптицај пуштен новац са представом Констанција у друштву са оцем и двојицом старије браће.[17] За тадашње прилике старосна доб од седам година није била ни у ком случају препрека за некога да буде именован за цезара. Напротив, Константин II је свега пар дана по свом рођењу именован за цезара. Констанцијево именовање за цезара значило је у ствари само то да је био одређен да једнога дана постане август. Именовање за цезара у неку руку одговара одређивању наследника од стране цара у средњем веку.[18]

Констанције је носио и звање конзула 326, 339, 346, 352, 353, 354, 356, 357. и 360. Своју петогодишњицу (лат. quinquennalia) мора да је прославио крајем четврте године (328), пошто је тридесетогодишњицу (лат. triennalia) славио крајем 29. године (353), наиме, како је тада био обичај, месец дана, од шестога дана пре октобарских ида (лат. a. d. VI id. Oct.) до шестог дана пре новембарских ида (лат. a. d. VI id. Nov.).

Године 332. као петнаестогодишњак је морао да заступа свог старијег брата Константина II у Галији док је овај ратовао на Дунаву. Када му се брат вратио упућен је на Исток. Око 335 вратио се у Константинопољ на тридесетогодишњи јубилеј свог оца и венчао тамо са ћерком свог стрица Јулија Констанције. Мора да је заповедао у једном рату на Дунаву, пошто је себи ускоро после тога придодао наслов „победник над Сарматима“ (лат. Sarmaticus).

Око 336. Персијанци су поново почели да узнемиравају Месопотамију својим упадима, па је Констанције послан против њих на Исток, док се сам Константин Велики припремао за поход. Тада се у Константинопољу појавило једно персијско посланство да упути извињење. Чини се да је добило неодређен одговор, што је за последицу имало то да Персијанци наредне две године остану мирни. Међутим, Константин није прекинуо са наоружавањем и баш кад се спремао да крене у поход у Никомедији га сустигла смрт 22. маја 337.

Владавина[уреди]

На вест о очевој болести Констанције II му је одмах похитао, али га је затекао мртвог. Једно друго посланство, које су војне старешине послале свој тројици синова да им саопште очеву смрт, срело га на путу. Констанције II је спровео тело у Константинопољ и приредио тамо погреб.[19]

Константин Велики је већ за време свог живота према Диоклецијановом примеру поделио Царство на четири управне области, које је предао цезарима на управу. Према истој расподели требало је да њима владају и као августи. Сваки од тројице синова добио је четири дијецезе. Константин II је добио Бритинију, Шпанију и обе Галије, Констанције II Египат, Оријент, Азију и Понт, Констанс Африку, Панонију и обе Италије. Константиновом сестрићу Далмацију додељене су Дакија, Македонија и Тракија. Најзад, за другог сестрића Ханибалијана Константин је створио краљевство на источним границама Царства, које вероватно требало да се повећа освајањем области под влашћу Персијанаца.[20]

Међутим, после смрти Константина Великог војници су се определили за младог цезара. Страхујући да би Константинови синовци (Далмације и Ханибалијан) могли бити узрок унутрашњим немирима, били су спремни да признају само ауторитет Константинових синова. О томе су писменим путем обавестили и остале војске и свуда наишли на сагласност. Иступање војске, било да је оно претходно било уговорено између војника с једне стране и Константинових синова с друге стране или не, одговарала је Констанцију који је, како се чини, био решен да делује у складу са истим погледима. Констанције је отпустио префекта преторија Истока (лат. praefectus praetorio Orientis) Аблабија, који је у последње време утицао на политику његовог оца, и окружио се новим људима. Ширене су гласине да су Константина отровала браћа. Нарасло узбуђење нашло је одушка у смакнућу готово свих сродника царске куће. Констанције, за кога елиминација савладара није била непожељна, више ју је толерисао, него што ју је подстицао. Браћа од стрица, дечаци Гал и Јулијан, имали су да му захвале на свом спасењу. Међутим, готово сви каснији извори га сматају одговорним за тај покољ. Наводно је сам до самртног часа осећао кајање због тога, а своју безденост и неуспех у рату против Персијанаца приписивао Божјој казни. То му, међутим, није сметало да присталице убијених прогања велеиздајничким процесима, а читав низ достојанственика, међу којима и Аблабија и патриција Оптата, погуби. Уз то је конфисковао имовину настрадалих сродника.[21]

Дана 9. септембра 337. Константин II, Констанције II и Констанс I су узели титулу августа.[22]

Констанције II се, како се чини, почетком 338. године налазио у Константинопољу, где је проводио време у процесима и егзекуцијама. Константин II, Констанције II и Констанс I су се у лето исте године састали наводно у Панонији, тачније у Мезији, али у сваком случају близу панонске границе, јер се из извора види да је Констанције II у јуну био у Виминацијуму. Како би се постигао неки мир после силних правосудних убистава, спаљене су анонимне денунцијације, што је у читавом Царству објављено путем едикта. Затим је свим епископима, који су због црквених размирица прогнани крајем владавине Константина Великог, одобрен повратак у своје дијецезе. Међутим, пре свега се требало договорити око нове поделе Царства, пошто су три дијецезе (Дакија, Македонија и Тракија) после Далмацијевог убиства постале упражњене. Констанције II се одрекао сваког проширења своје области. Можда је веровао да ће на тај начин да умири своју савест. Уз то, пошто се новостечене земље нису могле добро повезати са галским делом Царства, старија браћа су се сложили да их препусте најмлађем. Међутим, Константин II је искористио неку врсту старатељства над петнаестогодишњим Констансом, тако да је имао контролу и над његовим делом Царства, због чега Констанције II био у губитку.[23] [23]

Непосредно после смрти Константина Великог, избио је рат са персијским краљем Шапуром II који се поглавито водио у Месопотамији и на границама Сирије и који је са краћим прекидима трајао током читаве Констанцијеве владавине. Овај рат се одвијао на штету Римљана (Грка) који су побеђени у многим биткама, нарочито код Сингаре 343. где је Констанције лично командовао. Пошто је однео победу, идуће вечери нагнан је у бекство уз велики покољ својих трупа. С друге стране, Персијанци су претрпели велике губитке у безуспешним покушајима да заузму јаку тврђаву Нисибис, кључ Месопотамије; а како су и остала утврђена места у тој земљи као и у планинама Јерменије била једнако добро брањена, Шапур је стицао победе без да је постизао икакву добит.

Заузет на Истоку, Констанције је био спречен да обрати пажњу на Запад. Био је приморан да ћутке посматра грађански рат који се водио међу његовом браћом, у ком је Константин убијен код Аквилеје а Констанс задобио читав Константинов удео у подели Царства 340. Констанса су 350. убили војници Магненција који се обукао у пурпур и признат за цара у Британији, Галији и Шпанији; у исто време, Ветраниона, заповедника легија простране провинције Илирик, трупе су принудиле да крене Магненцијевим примером, па се и он обукао у пурпур. Дошло је, дакле, време да Констанције својим мачем докаже да нико сем синова великог Константина не сме да влада над Римом. На челу своје војске наступао је са персијске границе ка западу. Код Хераклеје у Тракији сачекали су га Магненцијеви посланици. Предложили су му да призна њиховог господара за цара и учврсти савез са њим путем бракова 1) Констанција са Магненцијевом ћерком и 2) Магненција са Константином најстаријом Констанцијевом сестром; претили су му ратом уколико одбије ове предлоге. Констанције је надмено одбио њихове предлоге и отпустио их. Пославши једнога натраг Магненцију, наредио је да се остали затамниче као заступници побуњеника. Његово понашање према Ветраниону нагињало је ка измирењу; али док му је обећао да ће га признати за цара-савладара ако му се придружи против Магненција, потајно је смишљао издају. Поткупивши или убедивши главне Ветранионове војне старешине да напусте свог вођу ако би то одговарало његовим, Констанцијевим, плановима, напредовао је према Сердици где се сусрео са Ветранинионом. Обојица су се налазили на челу својих војски. Ветранионова је, међутим, била далеко јача. Да је Ветранион, честити ветеран, — који је, додуше, могао да одбије наређење, али који исто тако није био створен за рафиниранију перфидност — деловао у духу свог противника, могао би да га ухвати усред свог логора. Исход је био много другачији. На пољани је био подигнут трибинал на ком су се двојица царева појавила пред својим војницима који су изгледа били дошли на пољану како би присуствовали церемонији којом је требало да се царству подаре двојица законитих поглавара.

Констанције се најпре обратио наоружаној гомили. Вешто се базирајући на „легитимном“ мишљењу да је син великог Константина достојан да влада сам, изненада је наишао на громогласни аплауз како својих тако и Ветранионових војника, који су било спонтано или у складу са налозима својих старешина исказали да се неће повиновати ниједном другом цару до Констанцију. Ветранион је одмах сагледао ситуацију: скинуо је са себе дијадему, клекнуо пред Констанцијем и признао га за свог господара и признао своју кривицу. И Констанције је једнако мудро поступио: подигао га је са земље, загрлио га, и, како је овај презрео престо, доделио му пензију и дозволио му да остатак живота проведе у Прузи (351).

Наименовавши свог рођака Гала за цезара и главнокомандујућег војске против Персије, Констанције је потом окренуо своју оштрицу против Магненција. Код Мурсе, данашњег Осијека, града на реци Драви у Хрватској, Магненције је поражен (28. септембра 351) у крвавој бици у којој је Констанције испољио више побожности него храбрости, али цвет обеју војски је погинуо. Освајање Илирика и Италије било је плод те победе, а Магненције је одбегао у Галију. Тамо је био нападнут од војске истока предвођене Констанцијем, а на западу од још једне војске, која је, покоривши Африку и Шпанију, прешла Пиринеје и продрла у Галију. После још једног потпуног пораза на Селеучкој гори у Косијским Алпима и побуне водећих галских градова, Магненције, до крајности ослабљен, завршио је живот, а његов брат Децентије пошао је његовим примером (353). Констанције је на тај начин постао господар читавог западног дела Царства. Осветио је убиство свога брата Констанса и суровим мерама успоставио власт. Ни криви ни невини нису поштеђени његове срџбе.

Још једном је огромним опсегом Римског царства владала личност једног владара. По начину владања, у јавном и приватном животу, Констанције је све више и више подсећао на азијског типа монарха: евнуси су доминирали на двору, тајанствена убиства диктирана љубомором и сумњом, почињавана су по налогу цара кад год га је правда ниподоштавала или била исувише слаба да га подржи у његовим замислима.. Једна од жртава његове пакости био је његов рођак, цезар Гал. Крив за нехај, непослушност и окрутност у управи источним делом Царства, заслужио је казну. Његова кривица је постала тим већа што је дао да се убију царски опуномоћеници, Домицијан, префект преторија Истока и Монције, квестор двор, који су послани у његову резиденцију, Антиохију, да извиде његово понашање, али се и сами — иако је у складу са инструкцијама које су добили требало да га заведу љубазним наговарањима и интригама — понашали најнеразборитије надмено, претећи и пркосећи Галу. На комаде их је растргла руља коју је покренуо Гал, који је после таквог грозног чина, како је изгледало, могао једино путем побуне да се спасе цареве озлојеђености. Али обмањен новим обећањима луковог Констанција, отишао је да се види са њим у Милано. Ухапшен је код Петовиона (Птуј) у Панонији и послан у Пулу на Истри где је декапитован у тамници (354). Ухапшен је и Јулијан, Галов брат, али пошто је провео око годину дана у затвору и егзилу, помилован је на интервенцију његове заштитнице, царице Еузебије, и новембра 355. постављен за цезара и именован за главокомандујућег у Галији, која је трпела последице побуне Силвана, који је присвојио пурпур, али био заведен од стране Урзицина који га је убио у цркви Св. Северина у Келну септембра 355.

Опонашајући самог Октавијана Августа, Констанције је наредио да се велики обелиск који је стајао испред храма Сунца у Хелиопољу пренесе у Рим, где је уздигнут на Великом цирку. Пошто се срушио, постављен је по налогу папе Сикста V испред двери цркве Св. Јована Латеранског и данас је познат као Латерански обелиск.

Године 357. Констанције је посетио Рим где је прославио незаслужен тријумф. Из Рима Констанције је отишао у Илирик, где су његове војсковође извршиле успешан поход на Кваде и Сармате. Одатле се 359. вратио у Азију да се сусретне са војскама Шапура, који је још једном напао Месопотамију и заузео Амиду, данашњи Дијарбакир, и мање тврђаве Сингару и Безабду. Пре него што се Шапур појавио на бојном пољу, Галију су напали Алемани и Франци, али њихова моћ скршена је трогодишњим походом Јулијана, који је заробио Хнодомарија, краља Алемана. Не само ратним подвизима, већ и врсном управом, којом је задобио срца житеља, Јулијан је побудио Констанцијеву љубомору. Сходно томе, у Галију су стигла наређења да тамо стациониране легије ступе у одбрану Истока. Изговор за такву наредбу био је тај да је Галија мирна, да тамо није више потребна велика војска, али стваран мотив је био страх да би Јулијан могао да нагрди његову популарност и присвоји пурпур. Уместо да спречи такав инцидент, непромишљено наређење само га је проузроковало. Војска је одбила да иде, а Јулијан, постројивши је ипак за покрет, изненада је проглашн за цара од стране исте (360). Каже се да су Јулијанове изјаве о невиности погрешно протумачене; његови посланици сусрели су се са Констанцијем у Цезареји, али их је овај љутито отпустио. Са већим делом своје војске Констанције је наступао ка Западу. Царство је било на ивици да буде узрдрмано ужасним грађанским ратом када је изненадна Констанцијева смрт у Мопсокрени код Тарса у Киликији 3. новембра 361. спречила ту несрећу и учинила Јулијана јединим господарем Царства. Из брака са Максимом Фаустином оставио је једну ћерку која је касније удата за цара Грацијана.

Напомене[уреди]

  1. ^ ILS 732 = CIL III 3705: „divi Constantini optimi maximique principis (filius) divorum Maximiani et Constanti nepos, divi Claudi pronepos“.
  2. ^ Панегирик 4 (Назарије), 36, 1: „Tantorum Roma compos bonorum, quae quidem ei sunt cum toto orbe communia, haurit insuper ingentis spei fructum, quam propositam sibi ex Caesaribus nobilissimis habet eorumque fratribus. Quorum iam nomina ipsa veneramur, etsi vota nostra interim proferuntur“[16]

Референце[уреди]

  1. ^ а б Blum (1969), стр. 390.
  2. ^ Mommsen (1893), стр. 270.
  3. ^ Blum (1969), стр. 389.
  4. ^ Guthrie (1966), стр. 331.
  5. ^ Guthrie (1966), стр. 330.
  6. ^ Wilson (1977), стр. 22.
  7. ^ Ausonius (1919), стр. 122.
  8. ^ Ausonius (1919), стр. 124.
  9. ^ Booth (1978), стр. 245.
  10. ^ а б Wilson (1977), стр. 44.
  11. ^ Lieu & Montserrat (1996), стр. 172.
  12. ^ Lieu & Montserrat (1996), стр. 173.
  13. ^ Lieu & Montserrat (1996), стр. 173-74.
  14. ^ Wilson (1977), стр. 44-45.
  15. ^ Wilson (1977), стр. 15.
  16. ^ Nixon & Rodgers (1994), стр. 626.
  17. ^ Wilson (1977), стр. 21.
  18. ^ Blum (1969), стр. 390-91.
  19. ^ Seeck (1900), стр. 1045.
  20. ^ Seeck (1900), стр. 1045-1046.
  21. ^ Seeck (1900), стр. 1046.
  22. ^ Seeck (1900), стр. 1046-1047.
  23. ^ а б Seeck (1900), стр. 1047.

Извори[уреди]

  • Mommsen, Theodor (1893). Inscriptiones Latinae Antiquissimae. Berlin. 
  • Nixon, C. E. V.; Rodgers, B. S. (1994). In Praise of Later Roman Emperors: The Panegyrici Latini. Berkeley: University of California Press. 
  • Ausonius, Decimus Magnus (1919). Ausonius, with an English Translation. I. trans. Hugh G. Evelyn White. Cambridge, MA and London. 
  • Lieu, Samuel N. C.; Montserrat, Dominic (1996). From Constantine to Julian: Pagan and Byzantine Views: A Source History. London and New York. 

Литература[уреди]

  • Wilson, Edward George (1977). Studies in the lives of the sons of Constantine (Ph.D. thesis). University of British Columbia. 
  • Миливојевић, Урош (2008). „Пороци цара Констанса I у историјама 4. века“. Зборник радова Византилошког института 45: 27-36. 
  • Blum, W (1969). „Die Jugend des Constantius II. bis zu seinem Regierungsantritt. Eine chronologische Unteruchung“. Classica et Medievalia 30: 389-402. 
  • Guthrie, Patrick (1966). „The Execution of Crispus“. Phoenix 20: 325-331. 
  • Booth, A. D. (1978). „Notes on Ausonius' Professores“. Phoenix 32: 235-249. 
  • Seeck, Otto (1900). Paulys Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft. IV/1. Stuttgart. pp. 1044–1094. 

Извори[уреди]

  • Amm. Marc. lib. xiv. – xxi.
  • Zosimus, lib. ii. iii.
  • Agathias, lib. iv.
  • Euseb. Vita Constantin. lib. iv.
  • Eutrop. lib. x. 5,&c.
  • Julian. Orat. i. ii.
  • Lib. Orat. iii. – x.
  • Zonar. lib. xiii.


Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Констанције II


Претходник:
Константин Велики
Византијски цареви
337—361
Наследник:
Јулијан Отпадник
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}