Теодосије I

Из Википедије, слободне енциклопедије
Теодосије I
Цар Римског царства
Теодосије I, приказан са ореолом, ознаком царске моћи, на Теодосијевом мисорију, сребрном тањиру израђеном 388. поводом прославе десетогодишњице цареве владавине.
Период владавине 19. јануар 37915. мај 392
(цар Истока, са Грацијаном и Валентинијаном II на Западу);
15. мај 392 - 17. јануар 395
(читаво Римско царство)
Пуно име Флавије Теодосије
Рођен 11. јануар 347.
Каука, данашња Шпанија
Преминуо 17. јануар 395.
Медиолан, данашња Италија
Место сахране Константинопољ, данас Истанбул
Претходник Валенс (на Истоку); Валентинијан II на Западу
Наследник Аркадије на Истоку;
Хонорије на Западу
Супруге 1) Елија Флацила
2) Гала, ћерка Валентинијана I
Династија Теодосијева династија
Отац Теодосије Старији
Мајка Термантија
Потомци са Елијом Флацилом: Аркадије, Хонорије и Пулхерија (?-385)
са Галом: Гала Плацидија

Флавије Теодосије (лат. Flavius Theodosius, рођ. 11. јануар 347, Хиспанија — умро 17. јануар, 395. Медиолан) познатији као Теодосије I или Теодосије Велики, био је римски цар од 379. до своје смрти 395. године. Српска православна црква га слави 17. јануара по црквеном, а 30. јануара по грегоријанском календару.

Порекло и младост[уреди]

Теодосије је рођен 11. јануара 347. године у хиспанском граду Кауки (данас Кока у Кастиљи и Леону) као син Теодосија Старијег и Термантије. Отац му је био војсковођа у служби цара Валентинијана I и са успехом је 368/9. ратовао против варвара у римској Британији. Након тога цар је поставио Теодосија Старијег за врховног заповедника римске коњице у западном делу царства (лат. magister equitum). О Теодосијевој младости и образовању не зна се много. Историчари цркве, Сократ и Созомен, забележили су да је Теодосије одгајен у духу учења о једносушности Оца и Сина, утврђаног на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године. Други податак сачуван је у Епитимома Псеудо-Виктора по којима је будући цар био скромно образован у погледу књижевности и сродних наука, али је увек показивао велико интересовање за историју [1].

У периоду када му је отац достигао врхунац војничке каријере и Теодосије је добио команду над војним одредима провинције Прве Мезије (лат. dux Moesia Primae) (373/4) где се прославио победом над Сарматима. Међутим, када је 375. Валентинијан I изненада умро дошло је до борбе између војсковођа око вршења регентства у име младих царевих наследника Грацијана и Валентинијана II. У тим међусобицама Теодосије Старији је погубљен, док је његов истоимени син морао да се повуче из јавног живота и склони се на породично имање у Хиспанији околини Сеуте. У овом периоду политичког егзила Теодосије се оженио Елијом Флавијом Флацилом која је такође припадала хиспанороманској аристократији. Елија Флацила је Теодосију родила прво кратковеку ћеркицу Пулхерију (умрла око 385.), а затим и синове Аркадија (роћ. 377. или 378.) и доцније Хонорија (рођ. 384. год.).

Ступање на престо[уреди]

До важне промене у Теодосијевом животу дошло је након битке код Хадријанопоља где су Готи, првобитно примљени у римску Тракију као бегунци пред Хунима, 9. августа 378. тешко поразили и убили Грацијановог стрица Валенса. Грацијан, који се у време катастрофалне битке налазио у Сирмију (данашња Сремска Митровица) недуго пошто је добио вести послао је по Теодосија који је у јесен 378. вероватно добио команду над римском војском источне половине царства (magister militum per Orientem?). Пошто је Теодосије убрзо остварио вредну победу над подунавским Сарматима 19. јануара 379. војска окупљена у Сирмију га је извикала за августа источног дела царства. Ни у данашњој историографији није у потпуности јасно да ли је Теодосијево уздизање у савладара било првобитна Грацијанова идеја или је западноримски цар просто морао да се сложи са свршеним чином [2]. Било како било, Теодосије је током читаве владе остао лојалан представницима легитимне Валентинијанове династије. Са друге стране, Грацијан је већ имао доста проблема са Аламанима и Вандалима на горњем Дунаву и Рајни, тако да је желео способног и лојалног савладара који би обновио границу на доњем Дунаву и решио проблем одметнутих Гота.

Готски рат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Готски рат 377—382.

По доласку на Балкан, Теодосије је свој штаб утврдио у Солуну, једној од царских резиденција истока. Ту је уз помоћ пробраних официра почео да поново окупља и увежбава мобилну војску римског Балкана која је нарочито страдала током битке код Хадријанопоља. До краја 379. војска је бар бројчано опорављена ригорозном регрутацијом римског становништва, довожењем одреда из далеког Египта, али и пријемом готских и других варварских најамника и дезертера. Тек у пролеће 380, након што се опоравио од тешке болести, Теодосије је могао да изведе на бојно поље војску која вероватно није прелазила 10.000 ратника [3]. Првих неколико мањих сукоба са Фритигерновим Готима завршили су се неповољно по Римљане, али ни Готи који су похрлили у Македонију и Тесалију нису могли да заузму утврђене градове. Са друге стране, Грацијан је одбио напад друге веће готске скупине, предвођене Алатејем и Сафраксом на Панонију и у јесен 380. два цара су у Сирмију разматрали будуће заједничке акције против Гота [4]. Да би подигао сопствени углед и веру у коначан успех, Теодосије је пред сам крај 380. тријумфално ушао у Константинопољ, источноримску престоницу коју је сада по први пут посетио. У јануару 381. цар је ништа мање помпезно примио испред градских капија старог и сада политички безазленог готског поглавара Атанариха, некадашњег Фритигерновог ривала. Атанарихово подчињавање Теодосију требало је да улије Готима утисак о снази и важности новог римског цара, док су грађани Цариграда најпосле посведочили церемонијалном Теодосијевом тријумфу над старим непријатељем царства. Убрзо је времешни Атанарих преминуо и Теодосије је организовао краљевски спровод, док су малобројни готски ратници из Атанарихове пратње ступили у римску службу.

Почетком ратне сезоне 381. Грацијанове војсковође Баутон и Арбогаст су потисли Фритигернове ратнике из Илирика и Македоније назад у Тракију. Након ових догађаја Фритигерна извори више не спомињу можда зато што је, слично Атанариху некада, услед серије војних пораза изгубио важну улогу међу готским поглаварима. Током 382. Готи су плански потиснути у већ опустошене делове Тракије где су услед несташице на крају морали да се прихвате преговора са римским властима. Теодосије и Грацијан нису успели да војним средствима униште или протерају Готе, што је, са обзиром на римску политику регрутовања варвара, можда било исувише скупо и са војне стране нерационално са обзиром на сталну потребу царске војске за новим регрутима. Готи, коју су само формално били у потчињеном положају, закључили су 3. октобра 382. године савез са Теодосијевим изасланицима. Супротно пракси, која је подразумевала да се поражени варвари делом раселе као колони, делом продају у робље, Готи су постали римски савезници тј унутар самог царства су добили право да формирају сопствену заједницу у оквиру које су могли да наставе да живе под својим поглаварима и у складу са својим обичајима. Заузврат, од готских поглавара, који су се заклели цару на верност, очекивало се да по потреби шаљу своје војне одреде.

Други васељенски сабор[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Други васељенски сабор

Грађански рат[уреди]

Hippodrome Constantinople 2007 005.jpg

Верска политика[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ King, стр. 17.
  2. ^ Kulikowski, стр. 148-150: Куликовски подвлачи да савремени извори попут панегиричара Темистија и Паката упадљиво ћуте о начину на који је Теодосије постао цар. Царска слога је била честа тема похвалних говора тако да би Грацијанов потив и постављање Теодосија били идеална тема. Тек Теодорет Кирски, црквени историчар прве половине 5. века, пружа пуну верзију догађаја о Теодосијевом доласку по Грацијановом позиву. Теодерет је вероватно забележио традицију сачувану у његово доба.
  3. ^ Процена бројности Теодосијеве војске: Williams and Friel, стр. 31.
  4. ^ Да је Грацијан у лето и јесен 380. боравио у Сирмију познато је захваљујући римским законима издатим у Сирмију у то време. Грацијан је назначен као први међу владарима пошто је, по дужини владе и припадности Валентинијановој династији, био вишег ранга у односу на Теодосија који је, у складу са праксом, такође наведен као творац закона. У случају савладарства оба владара би била потписана без обзира да ли су стварно заједнички објавили закон. Закон је, бар формално, био пуноснажан у целом идеолошки јединственом и недељевимом римском царству. Стога Williams and Friel, стр. 32, су сматрали да су се два цара макар и преко својих посланика договорили о будућим акцијама против Гота. Међутим, Kulakowski, стр. 151-152, је сматрао да је Грацијанов долазак само до Сирмија, као и поход његових војсковођа из 381, у ствари доказ да је западноримски цар био нерасположен према Теодосијевом уздизању за цара, да је одбијао да му помогне и да се старао само за безбедност свог дела царства.

Литература[уреди]

  • King, N. Q, The Emperor Theodosius and the Establishment of Christianity, London 1961.
  • Kulikowski, M, Rome's Gothic Wars, From the Third Century to Alaric, Cambridge 2007.
  • Williams, S & Friell, G, Theodosius, The Empire at Bay, London 1994.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Теодосије I



Претходник:
Валенс
Византијски цареви
379-395
Наследник:
Аркадије
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}