Тиро

Из Википедије, слободне енциклопедије

Тиро (грч. Τυρώ) је у грчкој митологији била тесалска принцеза, кћерка Салмонеја и Алкидике, чувена по мудрости.

Етимологија[уреди]

Према Диодору, њено име је изведено од грчке речи tyrôs која значи „као сир“, због њеног белог тена.[1]

Митологија[уреди]

Тиро је била заљубљена у лепог речног бога Енипеја, па је често шетала обалама његове реке. Пошто је у Тиру био заљубљен Посејдон, он је преузео Енипејев лик и тако је завео. Када су се сјединили, велики талас их је прекрио и тако сакрио љубавнике. Међутим, пре него што се вратио у море, Посејдон је признао Тири истину и још јој је рекао да ће му родити децу, али и забранио да им икада ода њихово право порекло. Тако је она родила близанце Пелију и Нелеја, али је имала децу и са својим супругом Кретејем; Есона, Ферета и Амитаона. Своје божанске близанце је напустила одмах по рођењу. У међувремену јој је умрла мајка и отац се поново оженио Сидером, која се показала као зла маћеха и злостављала је Тиру. Када су њени одрасли близанци сазнали за своје порекло, убили су Сидеру и ослободили мајку даљих патњи.[2]

Према другом предању, Тиро је близанце родила свом стрицу Сизифу. Наиме, Сизиф је мрзео свог брата Салмонеја и од пророчишта је сазнао да га неће убити Сизиф, већ деца коју буде имао са Тиром. Зато се сјединио са својом братаницом. Међутим, Тиро је сазнала за пророчанство и како би га спречила, убила је властиту децу.[2]

Према једној верзији, када је зачела са Посејдоном, отац јој није поверовао да је отац њене деце бог, већ је мислио да је његов брат Сизиф и наредио јој је да децу по рођењу остави у дивљини да умру.[1]

Тумачење[уреди]

Према тумачењу Роберта Гревса, Тира је била богиња мајка житеља Тира. Њено име је прехеленско, те је постало основа грчке речи tyrsis, што би значило „озидан град“, али и дало смисао речи „тиранија“. У миту је Сидера, Тирина маћеха, рђаво поступала са њом и та прича можда указује на отпор који је постојао код Тирењана према суседима Сидоњанима. У миту је Тиро најпре завео Сисиф, што указује да је коринтски култ Сунца био пренет и у Салмонију.[3]

Извори[уреди]

  1. ^ а б theoi.com: Tyro, Приступљено 25. 4. 2013.
  2. ^ а б Цермановић-Кузмановић, А. & Срејовић, Д. 1992. Лексикон религија и митова. Савремена администрација. Београд.
  3. ^ Роберт Гревс. 1995. Грчки митови. 6. издање. Нолит. Београд.