Тон (лингвистика)

Из Википедије, слободне енциклопедије

Тон је кориштење ниво висине звука у језику да се разликује лексичка или граматичка значења, то јест, да би разликовала или извијала реч. Сви језици користе висину тона за изражавање емоционалних и других лингвистичких информација, контраста и остале такве карактеристике у оно што се зове нагласак, али сви језици не користе тонове да разликују ријечи или њихове промјене, као што су сугласници и самогласници.

Незнатна већина језика у свету су тонски језици. Међутим, већина индоевропских језика, који укључује већину нашироко говорних језика у свијету данас, нису тонски језици.

Важно је рећи да се под тоналним језиком најчешће сматра језик у којем је акценат неопходан за разумијевање значења ријечи и за комуникацију на том језику. Српски језик има различите тонове баш као и кинески, али чак и да се тонови изговоре погрешно, говорник српског језика ће савршено моћи разумети свог саговорника, што никако није случај у такозваним изолативним далекоисточним језицима, тј. језицима у којима су све основне речи једносложне и непромењиве, због чега долази до хомофоније у којој се значење препознаје само по тону. Такви језици су иначе карактеристични само за Азију, а једини изузетак међу њима је кмерски, који јесте изолативан, али нема тонове.

Најпознатији тонски језик, кинески, тонови су препознатљиви по њиховим обликама, већина слога носе властити тон, ријечи имају тенденцију да буду кратке, и многе ријечи се разликују искључиво по тону. (Ово је више истинито у кантонском него у мандаринском језику.) Тон је скоро без икакве граматичке улоге. У многим афричким тонским језицима, као што је већина банту језика, међутим, тонови су препознатљиви за њихове релативне висине, речи су дужи, има мање минималних тон парова, и један једини тон може се преносити на цијелу реч, него другачији тон на сваки слог. Често граматичке информације, као што су прошлости према садашњости, „ја“ према „ти“, или према позитивном или негативном, пренето је искључиво на тон.

Многи језици користе тонове у више ограничени начин. Сомалијски језик, на примјер, може имати само један високи тон у речи. У јапанском језику, мање од пола речи имају пад висине тона; речи се истицају према којим слоговима пад слиједи. Такви минимални системи се понекад зову нагласци, јер се подсјећају на језике са нагласком који обично допуштају један главни истакнути слог у речи.