Трифун Димић

С Википедије, слободне енциклопедије
Трифун Димић
Лични подаци
Датум рођења(1956-09-29)29. септембар 1956.
Место рођењаГоспођинци, Србија
Датум смрти13. септембар 2001.(2001-09-13) (44 год.)
Место смртиНови Сад, Србија

Трифун Димић (Госпођинци 29. фебруар 1956. — Нови Сад 13. септембар 2001) ромски био је књижевник, преводилац, филолог, културни антрополог, критичар, покретач и вођа ромских културних акција.[1] Познат као „отац ромске писмености” и „ромски Вук Караџић”, цео свој живот посветио је еманципацији ромског народа.[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Трифун Димић рођен је у малом војвођанском граду Госпођинци 29. фебруара 1956. године. Читав живот посветио је свом ромском народу и његовој еманципацији. Био је један од највећих ромолога на свету.[3] Живео је у Новом Саду.

Трифун Димић је у почетку сакупљао и бележио дела народног усменог стваралаштва, тако да је 1979. године на српском и ромском објавио збирку песама Долазећи са вашара и Клетве, заклетве и благослови Рома 1984. године, а 1996. године у издању Матице ромске Народну ромску поезију у Војводини.

Поред ромског усменог стваралаштва интересовала га је и духовност па је преводио капитална књижевна дела. Објавио је превод на ромски језик Песме над песмама из Старог завета, 1987. године, а потом 1991. и први превод Новог завета, да би 1997. године објавио и превод Библијског петокњижја. Од посебног значаја превод црквене књиге Служебник, 1993. године, захваљујући ком је први пут у свету одржана Литургија на ромском језику, 8. априла 1993. године у Саборној цркви у Новом Саду. Превео је и муслиманску свету књигу Куран. Превео је Еп о Гилгамешу.[2]

Објавио неколико збирки песама међу којима су Погуби, Боже, оне друмове, 1993. године, Време самоће 1996. године и Стопала у прашини, 1998. године, затим је објавио студију Света Петка од Епивата до Јаша, 1996. године, уџбеник Писменица, 1995. године и многа друга дела.[2]

Димић је писао поезију, прозу, филолошке и историјске студије, а бавио се и новинарством. Био је покретач и уредник научно-стручног часописа „Ромологија”, који је од 1989. године излазио на српском и на ромском језику, а исто тако и часописа за ромску културу и књижевност „Реч Рома”, који је излазио од 1994. године, у издању Друштва Војводине за језик, књижевност и културу Рома, које је такође он основао. Путем издања овог Друштва представљени су скоро сви ромски писци у тадашњој Југославији.[3]

Основао је, 1996. године, Матицу ромску у којој је до своје смрти био председник. Радећи у Матици, направио је мноштво планова по питању развијања ромске културе и језика, од којих је многе остварио.[4]

Значајан је и његов рад на пољу образовања на ромском језику. Сачинио је наставни план и програм за наставни предмет Језик и национална култура Рома, који је одобрила Влада Републике Србије, Министарство за просвету, 9. новембра 1998. године, а 2000. године објавио је и први Буквар на ромском језику. Одржавање факултативне наставе на ромском језику почело још 1996. године, најпре у Војводини за 72 ученика, узраста од I—VII разреда основне школе, у три одељења у Обровцу и два одељења у Товаришеву, да би се убрзо проширило и у другим местима, како у Војводини тако и ван ње.[3]

Преминуо је у Новом Саду, 13. септембра 2001. године.[1]

За његов допринос град му се одужио доделивши једној од улица његово име. Његово име носи и огранак Градске библиотеке у Новом Саду.[5]

Дела[уреди | уреди извор]

Објавио је преко стотину стручних радова из области романских наука и ромске литературе. Уредио је и објавио преко тридесет књига о многим ромским и српским писцима.[1]

  • Kana avavas ando foro / Долазећи са вашара, 1979,
  • Клетве, заклетве и благослови, 1984,
  • Национална ромска поезија, 1986,
  • Песма над песмама (певање на ромском језику), 1988,
  • Св. Јованово Јеванђеље Исуса Христа (преведено на ромски језик), 1989,
  • Нови завет (превод на ромски језик), 1991,
  • Песма над песмама (превод на ромски), 1991,
  • Службеник (на српском и ромском језику), 1993,
  • Погуби, Боже, оне друмове, 1993,
  • Лил рамосаримако/ Писменица(уџбеник), 1995,
  • Света Петка од Епивата до Јаша, 1996,
  • Гилгамеш (препев на ромски језик), 1996,
  • Време самоће, 1996,
  • Библијски петокњижје (превод на ромски језик), 1997,
  • Традиционална ромска књижевност, 1997,
  • Стопала у прашини, 1998.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „TRIFUN DIMIĆ”. sveske.ba. Приступљено 10. 4. 2020. 
  2. ^ а б в „Godišnjica rođenja “romskog Vuka Karadžića””. bizlife.rs. Архивирано из оригинала 10. 04. 2020. г. Приступљено 10. 4. 2020. 
  3. ^ а б в „JEDAN ŽIVOT, JEDAN PUT, JEDAN SAN...”. riznicasrpska.net. Архивирано из оригинала 11. 03. 2022. г. Приступљено 10. 4. 2020. 
  4. ^ „Sećanje na pesnika i romologa Trifuna Dimića”. izkrugavojvodina.org. Приступљено 10. 4. 2020. 
  5. ^ „SVENKA SAVIĆ: Rođendan romologa Trifuna Dimića”. autonomija.info. Архивирано из оригинала 10. 04. 2020. г. Приступљено 10. 4. 2020. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Acković, Dragoljub (2005). Trifun Dimić : 1956-2001. Novi Sad: Zavod za kulturu Vojvodine. ISBN 86-85083-13-3. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Трифун_Димић&oldid=27360145”