Хиперпнеја

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хиперпнеја
lat. hyperpnоеа
Klasifikacija i spoljašnji resursi
ICD-9 786.01

Хиперпнеја (лат. hyperpnоеа) је убрзано и дубоко дисања, које се карактерише већим протоком ваздуха кроз алвеоле плућа. Хиперпнеја се јавља у условима увећаних метаболичких потреба ткива (нпр у току физичког напапрезања), или након различитим узроцима изазваног недостатка кисеоника (хипоксија), у удахнутом ваздуху, нпр. у току боравка на висини, тровања, анемије. За разлику од тахипнеје у току које је дисање убрзано и плитко, код хиперпнеје дисање је убрзано и продубљено.

Етиологија[уреди]

Хиперпнеју могу изазвати следећа стања и болести;

  • Сепса, (хиперпнеја је обично знак њеног почетка).
  • Тровања лековима, хемијским агенсима
  • Анемија
  • Боравак у условима сниженог барометарског притиска и концентрације кисеоника у ваздуху

Патофизиологија[уреди]

Хиперпнеја се карактерише краткотрајним повећањем респираторне фреквенце (тахипнеја) и тидал (дисајног) волумена што је последица скраћивања интервала између дисајних циклуса уз истовремено повећање амплитуде дисања непосредно након стимулације дисајног центра [1] .

Глутамат се сматра кључним неуротрансмитером који посредује у трансмисији сигнала у респираторним подручјима можданог стабла који доводе до појаве хиперпнеје (али и апнеје и хипопнеје).[2] Бројне студије спроведене на експерименталним животињама су показале да се хиперпнеја јавља као одговор на стимулацију глутаматом подручја које по анатомској локализацији одговара комплексу једара латералног парабрахијума (супериорно, латерално-кресцентно, латерално-дорзално и централно једро) или региону каудалног Kölliker Fuse језгра. Неурони овог хиперпнеичког региона шаљу директне десцендентне пројекције до вентролатералне медуле, подручје које се сматра генератором респираторног ритма (што индукује појаву хиперпнеје). [3][4]

Извори[уреди]

  1. ^ McCrimmon DR, Feldman JL, Speck DF, Ellenberger HH, Smith JC. Functional heterogeneity of dorsal, ventral, and pontine respiratory groups revealed by micropharmacological techniques. In: Neurobiology of the control of breathing (von Euler C, Lagercrantz H, eds). New York: Raven; 1986. pp. 201-8.
  2. ^ Bonham AC. Neurotransmitters in the CNS control of breathing. Respir Physiol 1995; 101: 219–230
  3. ^ Smith JC, Ellenberger HH, Ballanyi K, Richter DW, Feldman JL. Pre-Botzinger complex: a brainstem region that may generate respiratory rhythm in mammals. Science. 1991;254:726–9
  4. ^ Herbert H, Moga MM, Saper CB. Connections of the parabrachial nucleus with the nucleus of the solitary tract and the medullary reticular formation in the rat. J Comp Neurol. 1990;293:540-80

Литература[уреди]

  • Arthur C. Guyton Medicinska fiziologija, Medicinska knjiga-Beograd-Zagreb 1990
  • Armstrong, H. G. (1943). Principles and Practice of Aviation Medicine (Second ed.). Baltimore,: The Williams & Wilkins Company.

Спољашње везе[уреди]



Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).