Холографија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Hologram.jpg

Холографија (грч. хóлос, „читав, потпун, сав“ и грч. грáфос, „списа, цртеж") - представља метода стварања и репродукције тродимензионалних слика на фотографској плочи применом кохерентне светлости ласера. На фотографској плочи осим распореда интензитета светлосних зрака као у обичној фотографији региструју и њихови смерови и фазе. На овај начин холографија омогућава меморисање пуне тродимензионалне структуре снимљеног објекта.

Настанак[уреди]

Принцип холографије открио је још 1948. године мађарски научник Денис Габор истраживајући могућности боље моћи разлучивања, но тек је шездесетих година 20. века откриће ласера омогућило практичну примену холографије.

Давно пре Дениса Габора одређена открића створила су претпоставке за проналажење и развој технике холографије:

  • 1672. год. Исак Њутн је уз помоћ призме разделио талас беле свјетлости на његове спектралне компоненте
  • 1882. године одређена је брзина светлости од 299.778 км/с
  • 1948. године. Денис Габор открива основне методе холографије
  • 1858. године. Ц. Х. Тауерс и А. Л. Шавлов објављују чланак „Инфрацрвени и оптички ласер“ у којем су наговестили могућност ласерског емитовања кохерентне светлости
  • 1960. године. Т. М. Маиман из Калифорније гради први ласер - импулсни рубински ласер
  • 1961. године. Проналаском ласера буди се поновно интерес за холографију. Е. Леитх и Ј. Упатниекс са „Универзитета Мичиген" понављају ране Габорове експерименте, овог пута уз помоћ ласера. Y. Н. Денисуук у СССР-у снима холограме за чију се репродукцију користи рефлексија беле светлости. Технику рефлексних холограма развија интензивно Строк и његова група са Државног универзитета у Њујорку средином 60-их година 20. века.
  • 1971. године. Денис Габор прима Нобелову награду за физику за своја открића основа холографије
  • 1972. године. Л. Крос и Д. Смит снимају први холограм објекта у покрету

Примена холографије[уреди]

Осим фотографисања брзих појава с великом просторном дубином, просторног приказивања струјања гасова и течности, деформација у еластичним предметима, холографија омогућава и нови принцип рада рачунара на бази оптичких меморија. Помоћу холографије са снопом електрона (електронска холографија) снимљена је и унутрашњост атома. Иако је холографија поспешила решавање многих проблема у физици и техници, сам је поступак релативно сложен и скуп. Зато се и холографија примењује само онда кад се другим, приступачнијим методама не могу постићи бољи резултати.

Снимање холограма[уреди]

Објект се осветли паралелним монохроматским кохерентним снопом светлости (ласер), а део тог истог снопа пада и на фотоплочу, на којој долази до интерференције двају поља светлости: изворног кохерентног и распршеног од сниманог предмета. На фотоплочи (холограму) не виде се контуре предмета, него интерференције које у својим тамним и светлим линијама садрже све информације о смеру, интензитету и фази светлости снимљеног предмета.

Читање холограма[уреди]

Да би се из холограма опет реконструисала слика, потребно је поновити поступак какав је употребљен при добијању холограма. Када се снимљени холограм осветли једнаким равномерним референтним таласом који пада на њега под једнаким углом као и при снимању, светлост кроз холограм делимично пролази без савијања, као талас нултог реда, а делимично се савија формирајући таласе 1. реда. Један талас 1. реда даје реалну слику објекта, а други талас 1. реда виртуелну слику. Обе слике су тродимензионалне, с тиме да се реална слика може даље регистровати (снимити) фотографским поступком, а виртуелна не. Слика објекта добијеног репродукцијом холограма верна је објекту, исте је величине као и објекат, а завизно о углуу посматрања холограма могуће је видети предмете који стоје један иза другог. Посматрач који гледа холограм има утисак да гледа на светли предмет кроз оквир холограма.

Особине холограма[уреди]

Из наведених података о снимању и репродукцији холограма може се закључити да свако место на холограму садржи слику објекта. При резању на два једнака дела не губи се пола слике, него се на свакој половини опет може видети читав објекат. Ако се холограм даље дели, на сваком комаду остаје груба слика објекта иако се детаљи губе. Ово својство холограма битно му побољшава квалитет јер ако на фотоосетљивој емулзији постоје грешке или прашина уништи делић емулзије - квалитет слике остаће задовољавајућа, што није случај при класичном фотографском поступку где свака грешка на негативу значи заувек изгубљену информацију.

Још једна предност холографије према фотографском поступку је да холограм пролази само кроз процес развијања, а од настанка фотографије или дијапозитива морају се извести два хемијска поступка - развијање негатива и након пресликавања негатива на позитив, развијање самог позитива.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Холографија