Фотографија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Фотографија је медиј добијен деловањем светлости на површину која је осетљива на светлост. Фотографија може постојати у физичком облику (на папиру, стаклу, лиму, ...) или у електронском облику (на заслону екрана, пројектовањем на одређену подлогу, ...). Истим називом се означавају техничка делатност и уметничка дисциплина.

Најстарија позната фотографија природе, настала на лиму превученом слојем асфалтне смоле Нисефора Нијепса из 1826.

Порекло назива[уреди]

Назив фотографија (скован од грчких речи фотос и графеин) уистину је први употребио Француз Херкил Флоранс 1833. приликом описивања свог открића сликања помоћу светлости, али његов изум није био тада обелодањен (него тек век и по касније – 1977. године!) па јавност у то време није сазнала за тај назив. Понегде се може прочитати да немачка историографија приписује прву употребу назива фотографија немачком астроному Јохану Медлеру (25. фебруар 1839. године), али остала светска историографија то аргументовано оспорава. Наиме, званично је први унео у јавност назив фотографија (тј. цртање помоћу светлости) енглески астроном и физичар Џон Хершел, 4. фебруара 1839. године, три недеље пре Медлера.

Области стварања у фотографији[уреди]

Предисторија открића[уреди]

Описана у старом веку од Аристотела, камера опскура је, нарочито од времена ренесансе па надаље, служила сликарима и архитектима као помоћно средство у преношењу цртежа из природе. Њом су се служили, у сличне, цртачке сврхе, и пионири фотографије: Ниепс, Дагер и Талбот. Они су познавали принципе преношења светлосног одраза из природе на одређену подлогу, али је сваки на свој начин настојао да тај светлосни одраз фиксира и сачува заувек. Предисторија фотографије је, у највећој мери, збир опита урађених у намери да се пронађе одговарајуће хемијско средство које би се усталило као најпрактичнији и најбољи начин стварања фотографије.

Пионири фотографије[уреди]

Једна од првих фотографија на којој се види људско биће: Париски Boulevard du Temple Луја Дагера из 1838. или 1839.

Најранију фотографију природе начињену уз помоћ светлости и камере опскуре добио је 1826. године Француз Нисефор Нијепс. Он је употребио металну плочу премазану течним раствором битумена (асфалта) и изложио у камери опскури. Експозиција је трајала 8 сати. Та фотографија (популарно названа „Поглед на голубарник”) сачувана је, а открио ју је 1952. године историчар фотографије Хелмут Гернсхајм у заоставштини једног ботаничара из 19. века коме је Ниепс поклонио тај примерак приликом боравка у Лондону 1827. године.

Француски сликар панорама и позоришног декора (сценографија) Луј Манде Дагер усавршио је Нијепсов поступак - са којим је претходно склопио уговор о усавршавању - уневши у процес соли сребра и добио прве фотографије на посребреној плочи 1837. године. Две године касније, 19. августа 1839. Дагерово усавршено откриће је званично објављено пред француском Академијом наука и поклоњено свету под називом дагеротипија. Тај дан се сматра рођенданом фотографије. Дагер је посребрену плочу излагао јодној пари, а невидљиву слику учинио видљивом тако што ју је развијао (изазвао) у пари живе и фиксирао у раствору натријум сулфита (тј. кухињске соли). Дагеротипије су биле уникати и могле су се посматрати само под одређеним углом.

Енглез Вилијам Хенри Фокс Талбот је независно започео своје опите 1835. године када је добио прве фотографске минијатуре на папиру. Он је применио другачији поступак који је назвао калотипија (гр. лепи отисак). Касније, под притиском своје породице и јавности променио му је назив у талботипија. Талбот је у камеру опскуру уносио папир препариран сребрним хлоридом и тако добијао негатив, од кога се, просветљавањем (тј. копирањем) могао добити неограничен број позитива. Тиме је постављен принцип негатив-позитив на коме почива савремена фотографија. Талбот је изнео у јавност своје откриће у Лондону, само неколико месеци после Дагера.

Усавршавање подлоге и емулзије[уреди]

Уређај за израду фотографија - са негатива филма

Крајем четврте деценије дошло је до уношења стакла као подлоге за фотографски негатив (откриће Ниепс де Сен Виктора из 1847), а 1851. Фредерик Скот Арчер употребио је колодијумску емулзију као носиоца фотоосетљивог слоја. Захваљујући колодијумској, тзв. мокрој плочи фотографија је постала приступачнија, па је започео њен продор у све гране живота. Године 1871. Енглез Ричард Лич Медокс објавио је могућност производње тзв. суве плоче на бази желатинске емулзије. Тим открићем, а нарочито увођењем целулоидног филма као носача емулзије (Џорџ Истмен, 1888.) започиње раздобље индустријске производње фотографског материјала.

Почетни развој фотографије у боји[уреди]

Сва претходно поменута открића одвијају се на подручју црно-беле фотографије. Прве експерименте са бојом извео је француски музичар Луј Дик Дорон око 1868-69. Мада је добио неке примерке фотографија у боји (а сачувана је „Поглед на Ангулем”, 1877) поступак је био заметан, сложен за извођење и није имао већег одјека у јавности. За продор фотографије у боји заслужна су браћа Огист и Луј Лимијер, 1904. Они су изумели поступак са обојеним зрнцима кромпировог скроба (Аутохром) и то је први практично применљив поступак за фотографију у боји, уведен у фотографску праксу 1907. године. Међутим, до шире примене боје у фотографији долази после 1930. са усавршавањем филма у боји, најпре од немачког произвођача Агфа, затим и од америчког Кодака. Наредно велико откриће на том пољу је тренутна полароид-фотографија (изум Едвина Ланда, 1947.) којом се непосредно после снимања добија готов позитив.

Сажети поглед на технички развој фотографије у првој половини 20. века[уреди]

  • 1906. Wratten and Wainwrught Ltd – комерцијална производња панхроматских плоча.
  • 1907. Браћа Лимијер – изнете на тржиште аутохром-плоче за фотографију у боји.
  • 1910. Е. Голдберг – сензитометријски клин. Начин испитивања фото-материјала с обзиром на осетљивост емулзије.
  • 1911. Арнолд Генте, амерички фотограф, први фотографисао сунчев залазак и дугу на аутохром-плочама.
  • 1912. Фридрих Декел – конструисао затварач типа Compur.
  • 1919. Х. Ф. Фармер развио тробојни карбо-процес.
  • 1920. Х. Липо-Крамер – десензибилизовање фото-осетљивог слоја.
  • 1923. Прво преношење фотографије жичаним путем (телефото).
  • 1924. Увођење малоформатне камере Ermanox за снимање при расположивој светлости.
  • 1924. Леополд Годовски и Леополд Ман патентовали двослојни филм у боји.
  • 1925. Оскар Барнак – изнета на тржиште камера Leica за филм од 35 mm, производње Ernest Leitz Veclar, Немачка.
  • 1925. Патентована магнезијумска флеш-расвета.
  • 1928. Francke & Heidecke – конструкција двооке рефлексне камере Rolleiflex. Наредне године камера изнета на тржиште.
  • 1928. Eastman Kodak Company – произведен филм у боји за кинематографске камере од 16 mm.
  • 1929. Ј. Остермајер – вакуумска блескалица (vacublitz).
  • 1932. Уведена фотоелектрична ћелија за мерење светлости.
  • 1933. Основан фотосајам у Берлину под називом Die Kamera.
  • 1935. М. Лапорте – електронска блескалица.
  • 1935. Л. Ман и Л. Годовски – трослојни филм у боји за добијање дијапозитива, Kodachrome.
  • 1936. Компоненте за боју у емулзији за филм у боји, Agfacolor процес.
  • 1936. Ј. Стронг – уношење антирефлексног слоја на површинама стакала објектива.
  • 1939. Agfacolor, позитив процес.
  • 1939. Уведен систем стробоскопске флеш-расвете.
  • 1939. Харолд Е. Едгертон – електронска флеш лампа (блескалица).
  • 1942. Ј. Д. Кендал – уведена развијачка супстанца фенидон.
  • 1944. Уведен Kodacolor негатив филм.
  • 1947. Е. Х. Ланд – изнет на тржиште процес Полароид.
  • 1948. Прва Никон-камера формата 35 mm представљена у Јапану.
  • 1948. Ансел Адамс – представио свој зонски систем за тоналну контролу путем прецизног одређивања експозиције у складу са техником развијања филма.
  • 1949. Општа употреба ацетатне сигурносне филмске траке за подлогу кино-филма.
  • 1950. Одржан први фото-кино сајам (Фотокина) у Келну.

Фотографија крајем 20. века[уреди]

Фотографија је прешла уско професионалне границе а индустрија је производила све једноставније форме камера, доступних свима. Крајем двадесетог века доживела је још једну револуцију увођењем дигиталне фотографије. Покренула се читава легија фотографа, не само професионалних него и аматера, пред чијим објективима све има вредност: и облачак поврх Ајфелове куле, и камена пећина у Кападокији, и маварски споменик у Андалузији, и капљице росе на листу – било где у свету. Фотографија – чудесни, иако у бити документарни феномен, ушла је и у породицу уметности као артефакт sui generis, да би, у оквиру неоавангардних стремљења и разуђених ауторских интересовања, постала инструмент различитих типова и модела уметничке праксе. Слика у сребру, наизглед једноставна, мукотрпно је рађана, и исто тако стасавала. Допринела је науци, открила невидљиво, приближила далеке народе и омогућила поглед на скривене кутке човечанства. Тај непрекидни ход у свет иконосфере више ништа није могло зауставити. (Г. Мал.)

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Helmut i Alison Gernsheim, Fotografija sažeta istorija, Beograd, 1973;
  • Горан Малић, Слике у сребру : Предисторија и техничко-технолошка еволуција фотографије у 19. веку и првој половини 20. века, Београд, 2001;
  • Г. Малић, Фотографија 19. века : сажета историја, Београд, 2004.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Фотографија