Трпезарија

Трпезарија је просторија у којој се обедује, посебно она у којој се једу главни или формалнији оброци. Може се односити на просторију у кући, односно стану, у којој се обедује или на просторију у хотелу у којој се сервирају оброци.

Осим на просторију, појам се у неформалном говору може односити и на намештај намењен опремању те просторије, а који се обично користи у трпезарији и понекад продаје као одговарајући комплет - трпезаријски сто, столице и комода (креденац).

Етимологија

Реч трпезарија води порекло од грчке речи трпеза (τράπεζα) - сто на којем је сервирана разноврсна храна. Трпезарија означава просторију у којој је смештен такав сто, односно у којој се једе.

Историја

Вековима је трпезарија била просторија у кући коју су себи могли приуштити само имућни чланови друштва. Стари Грци су међу првима препознали да обедовање у интими и удобности ојачава статус и класну повезаност. Водећи мушкарци најмоћнијих полиса окупљали су се на богатим вечерима у просторијама посебно дизајнираним за гозбу. У тим просторијама налазило се не више од једанаест лежајева од камена или дрвета, на којима се могло сместити највише два мушкарца. Млади су седели на земљи. Млади и стари пили су разблажено вино (беванду), јели медењаке и кестење и водили и водили филозофске расправе.

Стари Римљани обедовали су у сличној засебној просторији, која се звала триклинијум (triclinium). Ни они, као ни Стари Грци, нису јели седећи већ лежећи, а лежајеви су били нешто другачији, како би се прилагодили женама и мушкарцима. Локацију просторије у кући одређивали су годишње доба и каприц домаћина. Током врелог медитеранског лета биране су оне у које је продирао поветарац, док су зими коришћене просторије заклоњене од промаје. Неке су биране тако да се из њих пружа поглед на море или на околни пејзаж. Стари Римљани су понекад постављали своје трпезе и напољу. Најлуксузнији трпезаријски простори истовремено су били удобни и задивљујући. У једном триклинијуму у Помпеји налазиле су се фонтане из којих је вода прскала чак и са столова. Гости извесног Лориуса Тибуртинуса (Loreius Tiburtinus) могли су бирати разноврсне ђаконије из великих базена у просторијама осликаним фрескама јарких боја са митолошким темама.