Пређи на садржај

Ђоко Слијепчевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Ђоко Слијепчевић
Лични подаци
Датум рођења(1907-09-07)7. септембар 1907.
Место рођењаСамобор, Гацко, Босна и Херцеговина
Датум смрти16. јануар 1993.(1993-01-16) (85 год.)
Место смртиКелн, Немачка

Ђоко Слијепчевић (Самобор, Гацко, 7. септембар 1907Келн, 16. јануар 1993) био је српски историчар.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Започео је школовање у Никшићу. Од 1921—1925 похађао је гимназију у Гацком, 1930. је завршио Богословију у Призрену. Године 1934. је дипломирао на Богословском факултету у Београду, а 1936. одбранио докторску дисертацију Стефан Стратимировић митрополит карловачки као поглавар цркве, просветни и национално-политички радник. У 1937. је слушао предавања о црквеној историји код Ханса Лицмена и Ериха Зееберга. Године 1938. бива постављен за доцента на Катедри за црквену историју Богословског факултета у Београду.

Слијепчевић је био присталица Збора Димитрије Љотића. За време Другог светског рата писао је пропаганду усмерену против Савезника[1] и био је сарадник Ратка Парежанина у Васпитном одсеку при штабу Српског добровољачког корпуса.[2] Током Другог светског рата је прикупљао грађу о усташком геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској.[3]

Побегао је из Србије пред Црвеном армијом и партизанима у Словенију. Крајем рата је напустио Југославију. Извесно време провео је у затвореничким логорима у Италији и Немачкој, из којих бива ослобођен 1948. године.

После рата боравио је у Берну на старокатоличком Богословском факултету, прикупљајући грађу за историју Српске цркве. Године 1954. је прешао у Минхен на Институт за југоисточну Европу као референт за Албанију и Бугарску. Умро је 1993. у Келну, а сахрањен је на српском гробљу у Оснабрику.

Дела (библиографија)

[уреди | уреди извор]

Слијепчевић је објавио низ радова о Српској националној и црквеној историји, од којих се посебно истиче тротомна „Историја српске православне цркве“. Објављивао је и чланке у часописима Богословље, Братство, Светосавље, Хришћанска мисао, Пут и (у емиграцији) Искра.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Milosavljević 2006, стр. 213.
  2. ^ Petranović 1992, стр. 416.
  3. ^ Поповић 1997, стр. 639.

Литература

[уреди | уреди извор]