Пређи на садржај

Анемои

С Википедије, слободне енциклопедије
Ружа ветрова античке Грчке, коју је створио научник Адамантиос Кораис око 1796.

У древној грчкој религији и миту, Анемои (грчки : Ἄνεμοι , 'Ветрови') су били богови ветра. Сваком од богова је приписиван кардинални правац из којег су долазили ветрови и сваки је био повезан са различитим годишњим добима и временским условима. Они су били потомци богиње зоре Еос и њеног мужа Астреја.[1]

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Најраније сведочанство о речи на грчком и о обожавању ветрова од стране Грка, су можда микенски грчки облици речи 𐀀𐀚𐀗𐀂𐀋𐀩𐀊a-ne-mo-i-je-re-ja, 𐀀𐀚𐀗𐄀𐀂𐀋𐀩𐀊, a-ne-mo,i-je-re-ja што значи свештеница ветрова. Ове речи, написане линеарним писмом Б, пронађене су у таблетима из Кнососа.[2][3]

Митологија

[уреди | уреди извор]
Кула ветрова у старој Атини, део фриза који приказује грчке богове ветра Бореју (северни ветар, лево) и Скирон (северозападни ветар, десно)

Анемоји су мањи богови и потчињени су богу Еолу. Некада су били представљени као удари ветра, а понекад су персонификовани као крилати људи. Такође су понекад приказивани као коњи држани у шталама бога олује Еола, који је Одисеју обезбедио Анемоје у Одисеји . Извештава се да су Спартанци жртвовали коња ветровима на планини Тајгет.[4] Астреј, астролошко божанство (понекад повезано са Еолом ), и Еос / Аурора, богиња зоре, били су родитељи Анемоја, према грчком песнику Хесиоду.

Од четири главна Анемоја, Бореја (Aquilo у римској митологији) је северни ветар и доносилац хладног зимског ваздуха, Зефир (Favonius на латинском)[5] је западни ветар и доносилац лаганог пролећног и раног летњег поветарца, а Нот (Аустер на латинском) је јужни ветар и доносилац олуја касног лета и јесени; Еурус, југоисточни[6] (или према некима,[7] источни) ветар, није био повезан ни са једним од три грчка годишња доба, и једини је од ова четири Анемоја који се не помиње у Хесиодовој Теогонији или у Орфејевим химнама.

Божанства која су еквивалентна Анемојима у римској митологији била су Венти (латински, 'ветрови'). Ови богови су имали различита имена, али су иначе били веома слични својим грчким парњацима, позајмљивали су њихове атрибуте и често су их мешали. На Птоломијевој мапи света наведено је 12 ветрова: Septentrio (N), Aquilo (NNE), Vulturnus (NE), Subsolanus (E), Eurus (SE), Euroauster (SSE), Austerulnotus (S), Euronotus (SSW), Affricus (SW), Ephirus (W), Eurus (NW), Circius (NNW)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Roman, Luke; Roman, Monica (2010). Encyclopedia of Greek and Roman mythology. Infobase. ISBN 9781438126395. 
  2. ^ Raymoure, K.A. „a-ne-mo”. Linear B Transliterations. Deaditerranean. Dead Languages of the Mediterranean. Архивирано из оригинала 2019-02-12. г. Приступљено 2014-03-28.  „KN Fp 1 + 31”.  „KN 13 Fp(1) (138)”. 
  3. ^ „DĀMOS: Database of Mycenaean at Oslo - Department of Philosophy, Classics, History of Art and Ideas”. 
  4. ^ Pausanias 2.34.2 compared by Festus to the Roman sacrifice of the October Horse, 190 in the edition of Lindsay.
  5. ^ Aulus Gellius 2.22.12.
  6. ^ Liddell, Scott, & Jones Greek Lexicon.
  7. ^ Lewis and Short, Latin Dictionary.

Додатна литература

[уреди | уреди извор]