Анемои
У древној грчкој религији и миту, Анемои (грчки : Ἄνεμοι , 'Ветрови') су били богови ветра. Сваком од богова је приписиван кардинални правац из којег су долазили ветрови и сваки је био повезан са различитим годишњим добима и временским условима. Они су били потомци богиње зоре Еос и њеног мужа Астреја.[1]
Етимологија[уреди | уреди извор]
Најраније сведочанство о речи на грчком и о обожавању ветрова од стране Грка, су можда микенски грчки облици речи 𐀀𐀚𐀗𐀂𐀋𐀩𐀊a-ne-mo-i-je-re-ja, 𐀀𐀚𐀗𐄀𐀂𐀋𐀩𐀊, a-ne-mo,i-je-re-ja што значи свештеница ветрова. Ове речи, написане линеарним писмом Б, пронађене су у таблетима из Кнососа.[2][3]
Митологија[уреди | уреди извор]
Анемоји су мањи богови и потчињени су богу Еолу. Некада су били представљени као удари ветра, а понекад су персонификовани као крилати људи. Такође су понекад приказивани као коњи држани у шталама бога олује Еола, који је Одисеју обезбедио Анемоје у Одисеји . Извештава се да су Спартанци жртвовали коња ветровима на планини Тајгет.[4] Астреј, астролошко божанство (понекад повезано са Еолом ), и Еос / Аурора, богиња зоре, били су родитељи Анемоја, према грчком песнику Хесиоду.
Од четири главна Анемоја, Бореја (Aquilo у римској митологији) је северни ветар и доносилац хладног зимског ваздуха, Зефир (Favonius на латинском)[5] је западни ветар и доносилац лаганог пролећног и раног летњег поветарца, а Нот (Аустер на латинском) је јужни ветар и доносилац олуја касног лета и јесени; Еурус, југоисточни[6] (или према некима,[7] источни) ветар, није био повезан ни са једним од три грчка годишња доба, и једини је од ова четири Анемоја који се не помиње у Хесиодовој Теогонији или у Орфејевим химнама.
Божанства која су еквивалентна Анемојима у римској митологији била су Венти (латински, 'ветрови'). Ови богови су имали различита имена, али су иначе били веома слични својим грчким парњацима, позајмљивали су њихове атрибуте и често су их мешали. На Птоломијевој мапи света наведено је 12 ветрова: Septentrio (N), Aquilo (NNE), Vulturnus (NE), Subsolanus (E), Eurus (SE), Euroauster (SSE), Austerulnotus (S), Euronotus (SSW), Affricus (SW), Ephirus (W), Eurus (NW), Circius (NNW)
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Roman, Luke; Roman, Monica (2010). Encyclopedia of Greek and Roman mythology. Infobase. ISBN 9781438126395.
- ^ Raymoure, K.A. „a-ne-mo”. Linear B Transliterations. Deaditerranean. Dead Languages of the Mediterranean. Архивирано из оригинала 2019-02-12. г. Приступљено 2014-03-28. „KN Fp 1 + 31”. „KN 13 Fp(1) (138)”.
- ^ „DĀMOS: Database of Mycenaean at Oslo - Department of Philosophy, Classics, History of Art and Ideas”.
- ^ Pausanias 2.34.2 compared by Festus to the Roman sacrifice of the October Horse, 190 in the edition of Lindsay.
- ^ Aulus Gellius 2.22.12.
- ^ Liddell, Scott, & Jones Greek Lexicon.
- ^ Lewis and Short, Latin Dictionary.
Додатна литература[уреди | уреди извор]
- Apollonius of Rhodes, Apollonius Rhodius: the Argonautica, translated by Robert Cooper Seaton, W. Heinemann, 1912. Internet Archive.
- Aristotle, Meteorologica, 2.6
- Aulus Gellius, Attic Nights, 2. 22
- Grimal, Pierre (1996). The Dictionary of Classical Mythology. Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-631-20102-1..
- Herodotus, The Histories with an English translation by A. D. Godley. Cambridge. Harvard University Press. 1920. Online version at the Topos Text Project. Greek text available at Perseus Digital Library.
- March, J. (1999). Cassell's Dictionary Of Classical Mythology. London. ISBN 0-304-35161-X.
- Pausanias, Description of Greece with an English Translation by W.H.S. Jones, Litt.D., and H.A. Ormerod, M.A., in 4 Volumes. Cambridge, MA, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1918. Online version at the Perseus Digital Library
- Pausanias, Graeciae Descriptio. 3 vols. Leipzig, Teubner. 1903. Greek text available at the Perseus Digital Library.
- Pliny the Elder, The Natural History. John Bostock, M.D., F.R.S. H.T. Riley, Esq., B.A. London. Taylor and Francis, Red Lion Court, Fleet Street. 1855. Online version at the Perseus Digital Library.
- Pliny the Elder, Naturalis Historia. Karl Friedrich Theodor Mayhoff. Lipsiae. Teubner. 1906. Latin text available at the Perseus Digital Library.
- Publius Vergilius Maro, Aeneid. Theodore C. Williams. trans. Boston. Houghton Mifflin Co. 1910. Online version at the Perseus Digital Library.
- Publius Vergilius Maro, Bucolics, Aeneid, and Georgics. J. B. Greenough. Boston. Ginn & Co. 1900. Latin text available at the Perseus Digital Library.
- Publius Vergilius Maro, Bucolics, Aeneid, and Georgics of Vergil. J. B. Greenough. Boston. Ginn & Co. 1900. Online version at the Perseus Digital Library.