Енергија (ракета-носач)
 Транспорт Енергије до лансирне рампе космодрома Бајконур | |
| Основне информације | |
|---|---|
| Функција | Вишенаменска ракета-носач са људском посадом или без ње |
| Произвођач | РКК Енергија |
| Земља порекла |  СССР
|
| Степени | 2
|
| Димензије | |
| Висина | 59 m (194 ft)
|
| Пречник | 16 m (52 ft) (са додацима)
|
| Маса | 2.400 t (5.300.000 lb)
|
| Носивост | |
| Капацитет у НЗО | 100.000 kg (220.000 lb),
Вулкан: 175.000 kg (386.000 lb) |
| Капацитет у ГСО | 18.000 kg (40.000 lb)
|
| Капацитет у ТЛИ | 32.000 kg (71.000 lb)
|
| Сличне ракете | |
| Ракете за поређење | Сатурн V, Н-1, СЛС |
| Историја лансирања | |
| Статус | пензионисана |
| Локације | Космодром Бајконур |
| Укупно лансирања | 2 |
• успешних
|
2
|
| Први лет | 15. мај 1987. |
| Последњи лет | 15. новембар 1988. |
| Значајна лансирања | Буран |
| Додаци — Зенит | |
| Број додатака | 4 (2—8)
|
| Дужина | 40 m (130 ft)
|
| Пречник | 3,9 m (13 ft)
|
| Укупна маса | 365.000 kg (805.000 lb)
|
• празан степен
|
25.000 kg (55.000 lb)
|
• гориво и оксидант
|
340.000 kg (750.000 lb)
|
| Мотори | 1 РД-170 |
| Потисак | ниво мора: 7.257 kN (1.631.000 lbf),
вакуум: 7.904 kN (1.777.000 lbf) |
| • укупан потисак | ниво мора: 29.028 kN (6.526.000 lbf),
вакуум: 31.616 kN (7.108.000 lbf) |
| Специфични импулс | ниво мора: 309 s,
вакуум: 338 s |
| Време сагоревања | 156 s
|
| Гориво | течни кисеоник / РП-1 |
| Први степен — Језгро | |
| Мотори | 4 РД-0120
|
| Дужина | 59 m (194 ft)
|
| Пречник | 7,75 m (25,4 ft)
|
| Укупна маса | 847.000 kg (1.867.000 lb)
|
• празан степен
|
50.000 kg (110.000 lb)
|
• гориво и оксидант
|
797.000 kg (1.757.000 lb)
|
| Потисак | ниво мора: 5.800 kN (1.300.000 lbf),
вакуум: 7.500 kN (1.700.000 lbf) |
| Специфични импулс | ниво мора: 359 s
вакуум: 454 s |
| Време сагоревања | 480—500 s
|
| Гориво | течни кисеоник / водоник |
РН „Енергија" је вишенаменска ракета-носач супер-тешке класе носивости до 105 тона, криогене технологије. Породица Енергија М,1,2,3 (Ураган и Вулкан) универзалних ракета, требало је да покрије носивост од 35-175 тона, на ниску Земљину орбиту из Бајконура. Пројектовала ју је Ракетно-космичка корпорација Енергија Сергеја Корољова, а израђивао самарски „Прогрес". Еколошки је чиста, а као гориво користи течни водоник и кисеоник.
Пројектовање и развој[уреди | уреди извор]
Укидање неуспеле Н1 ракете после 1974. године, совјетска свемирска агенција започиње програм „Енергија-Буран", као што НАСА Спејс-шатл програм замењује Сатурн V. Истраживање предлаже пројекат Енергија-М, ракетни модул централног дела, дизајнираног за замену ракете-носача Протон, носивости 30-35 тона. Основна „Енергија" је дизајнирана да носи Орбитални авион Буран, који је захтевао много енергије на страни, а не на врху ракете. Зато је појачана са још четири бочна бустера. Међутим, „Енергија" може да обавља исти број мисија лансирања тешких сателита и за прво лансирање носи експерименталну космичку летелицу „Полус" .
Експлоатација[уреди | уреди извор]
У 20:30, 15. маја 1987. године, изведено је прво лансирање на космодрому ,,Лењински" у Бајконуру. Експериментална космичка летелица "Полус", са „Скиф-ДМ" орбиталном ласерском лабораторијом, успешно је полетела на „Енергији". Међутим, при поновном улазку у атмосферу „Полус" се распао. Друго лансирање потпуно успешно се обавља 15. новембра 1988. године са орбиталном летелицом „Буран" на борту.
Године 1990. програм се напрасно обуставља, док у постројењима космодрома у Бајконуру, до 1993. године, остаје најмање пет ракета-носача „Енергија", у различитим стадијумима монтаже.
Наслеђе програма је ракетни мотор РД-170 и серија мотора даљег развоја РД-180 и РД-190, као и покретање програма „Зенит", чији се основни модул и Енергијин бустер практично не разликују. Главни мотор РД-171 је још увек у употреби на ракети Зенит. РД-180 је основни погон ракета-носача Атлас V, док пројект Ангара користи други дериват РД-191.
Варијанте[уреди | уреди извор]
Постоје углавном три врсте из породице ракета „Енергија", поред основне:
Енергија М[уреди | уреди извор]
Енергија М је користи најмањи број мотора, 2-4 модификована Зенит бустера, само један мотор РД-0120 у средишњем модулу. Овај ракетни носач, дизајниран да замени Протон-К је изгубио тендер 1995. од конкурентске породице Ангара.
Енергија-2 (Ураган)[уреди | уреди извор]
Енергија-2, коју још називају Ураган, је планирана као ракета за вишекратну употребу. Средишњи модул може извести поновни улазак клизећим слетањем. Бустери су се сакупљали и поновно користили и на основној „Енергији".
Вулкан - Херкулес[уреди | уреди извор]
Вулкан - Херкулес (Енергија-3) је највећи број модула, назван по два руска програма, користећи осам Зенит бустера. Употребом „Енергија-М" као секундарног нивоа, може се остварити корисна носивост од 175 тона избацивањем на НЗО.
