Живојин Обреновић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Живојин Д. Обреновић
Живојин Д. Обреновић, око 1922.
Датум рођења1872
Место рођењаБеоград, Кнежевина Србија
Датум смрти10. мај 1936.(1936-05-10) (63/64 год.)
Место смртиЛесковац, Краљевина Југославија

Живојин Д. Обреновић (Београд, 1872 – Лесковац, 10. мај 1936) био је српски књижар и штампар.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Абаџијској улици (Општина Палилула).Био је најмлађе дете, поред сестара Агапије, Јелене и Катарине и брата Димитрија, пореклом из Осата, тадашњи Зворнички пашалук. Занат његовог оца (абаџијски) није га привлачио, већ је од шеснаесте године почео да изучава штампарски.Поред заната, бавио се и борилачким вештинама и био члан Српског друштва за гимнастику и борење Душан Силни у Београду. Ту своју активност наставио је и у Нишу, а био је и потпредседник Удружења нишке омладине. По доласку у Лесковац, основао је подружницу Душан Силни у коју је укључио своје шегрте, а касније и синове. Био је члан-организатор аероклуба лесковачког, оснивач Соколског друштва, у коме је радио до краја живота, затим оснивач соколске музике, незаменљиви церемонијал мајстор организовања свечаних поворки приликом прослава, а нарочито се истакао приликом прославе педесетогодишњице ослобођења Лесковца од Турака 1927. године. Између 1894. и 1900. године оженио се Лесковчанком Настом са којом је имао синове Борислава, Момчила и Братислава и кћер Раду. Са својим најстаријим сином учествовао је у Првом светском рату. Наста је 1917. године извршила самоубиство, а по повратку из рата, Обреновић се оженио Љубицом. Умро је 10. маја 1936. године. [1][2]

Трговачка штампарија Ж. Д. Обреновића[уреди | уреди извор]

Штампарски занат изучио је у штампарији Српске напредне странке у Београду (1887-1889), коју су закупили Медицијан и Кимпановић. У Ниш долази 1889. године и запошљава се у Првој нишкој штампарији Жике Радовановића као фактор, односно пословођа. Крајем 1893. године путује по градовима Србије прикупљајући претплату за гласило нишких радикала Слобода. У то време у Лесковцу није било ни једног листа нити штампарије, па Обреновић, као припадник Радикалне странке, 1894. године отвара штампарију у Лесковцу, коју води под фирмом Трговачка штампарија Жике Д. Обреновића. Штампарија је опстала све до Првог светског рата као једина у Лесковцу. У саставу ове штампарије од 1903. године налази се и књижара. Штампарија се 1907. године појављује под именом „Прва моторна штампарија Жике Д. Обреновића“.[3] После његове смрти, изгледа да је његова жена Љубица продала штампарију Драгољубу Стојановићу, књижару.[1] „...из те примитивне штампарије изашли су сви данашњи послодавци штампарски лесковачки, три штампарије лесковачке, у пуном јеку свога рада и још три штампарије ван Лесковца, које све укупно броје неколико стотина раденика и раде послове не само за своја места и околине, него и за најудаљеније крајеве ове државе. Ето, то је успех лесковачке штампарске индустрије, њеног полета, њеног зачетка и њеног зачетника и праоца Жике Обреновића.“[4]

Дела[уреди | уреди извор]

  • Лист Лесковчанин (1896);
  • Лесковачки гласник (1921-1925) – у чијем се уредништву Обреновић налазио од бр. 2 (1921) до бр. 51 (1922);
  • Ослобођење града Лесковца, Власотинца и околине, аутора Јосифа Х. Костића;
  • Ђачки извештаји лесковачке гимназије;
  • Ђачки завичај, аутора Крсте Димитријевића и Владимира Перовића;
  • Косово у ропству под Бугарима од XI-1915. до X-1918. године, аутора Јанаћија Поповића;
  • Историја Срба, Хрвата и Словенаца за IV разред основне школе, аутора Владимира Радивојевића и Владимира Милутиновића;
  • Српска војска и бежанија кроз Албанију и на Крфу, аутора Сретена Динића;
  • Мића Соколац, аутора Сретена Динића;
  • Ратно сироче, аутора Сретена Динића и С. Живковића;
  • Говор Васе Поповића;
  • Болести и непријатељи винове лозе, аутора Бож. Поповића;
  • Појам о Богу и природи и здравље теорије човечанског савршенства, аутора С. Ј. Величковића;
  • Најновији путовдитељ или вођ по светој земљи, аутора Хаџи Јована Младеновића и друга дела.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Ракић, Хранислав (1998). „Живојин Д. Обреновић”. Лесковчанин. 3 (С/7): 15. 
  2. ^ „Жика Обреновић: књижар и штампар из Лесковца.“ Лесковачки гласник, 16, 20 (16. мај 1936.): 2.In memoriam
  3. ^ Костић, Драгиша (1997). „Штампарије и штампарство у Лесковцу и околини од 1887. до 1941. године: Штампарије и њихови власници до 1914. године”. Лесковачки зборник (37): 175—191. 
  4. ^ Динић, Сретен (1938). „Историјски развитак графичке индустрије у Лесковцу: Посвећено Жики Обреновићу првом оснивачу штампарске индустрије у Лесковцу”. Лесковачки гласник. 18 (1): 3. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Хаџи Танчић, Саша."Архајски штампар" Лесковчанин Год. 3, бр. 7 (децембар1998):15.
  • Јанков, Татјана Д. "Прилог библиографији књижне и некњижне грађе штампане у штампарији Жике Д. Обреновића у Лесковцу од 1895. до 1936. године Лесковачки зборник, књ. 60 (2020): 217-252.https://leskovackizbornik.rs/index.php/zbornik/article/view/42/40
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Живојин_Обреновић&oldid=27499996”