Клео од 5 до 7
| Клео од 5 до 7 | |
|---|---|
 Филмски постер | |
| Изворни наслов | Cléo de 5 à 7 |
| Жанр | драма |
| Творац | Ањес Варда |
| Режија | Ањес Варда |
| Сценарио | Ањес Варда |
| Главне улоге | Корин Маршан, Антоан Бурсеје, Доминик Девреј |
| Година | 1962. |
| Трајање | 90 минута |
| Земља | Француска |
| Језик | француски |
| IMDb веза | |
Клео од 5 до 7 (франц. Cléo de 5 à 7) је француски филм из 1962. године, који је написала и режирала Ањес Варда.[1]
Прича почиње са младом певачицом Флоренс "Клео" Викторија, у 17 часова 21. јуна, док чека до 18.30 да чује резултате медицинског теста који ће можда потврдити дијагнозу рака. Филм је познат по томе што обрађује неколико тема егзистенцијализма, укључујући расправе о смртности, идеји очаја и вођењу смисленог живота. Филм има снажно женско гледиште које припада француском феминизму и поставља питања о томе како се жене перципирају, посебно у француском друштву. Огледала се често појављују да симболизују опсесију собом, коју Клео оличава.
Критичари га сматрају ремек-делом које приказује дух времена у Паризу 60-их година, чак занимљивији и концептуално елегантнији од филма Жак-Лик Годара До последњег даха.[2]
Радња
[уреди | уреди извор]
Док се радња филма одвија у Француској, далеко од алжирског фронта, утицај Алжирског рата за независност је и даље јак. Рат је у великој мери утицао на Француску током 1950-их и 1960-их, где су захтеви за деколонизацијом били најјачи.[3] Војник кога Клео упознаје пред крај филма, Антоан, је на привременом одсуству због борби у Алжиру. Антоан се такође надограђује на тему егзистенцијализма коју филм преноси, својим тврдњама да људи у Алжиру гину узалуд. Постоје и протести на улици на које Клео наилази док се таксијем враћа кући.[4]
Клео од 5 до 7 отелотворује стереотипе којима мушкарци подвргавају жене и њихову опресивност. Клео се често жали да је нико не схвата озбиљно пошто је жена, и да мушкарци мисле да глуми своју болест да би се на њу обратила пажња. Чини се да се и она слаже са овим стереотипима, као што су многе жене у Француској радиле, говорећи себи да је у суштини лепота све, говорећи „све док сам лепа, жива сам“.[4]
Почевши од 1940-их, француском интелектуалном сценом је доминирао егзистенцијализам, покрет у филозофији који ће у великој мери утицати на уметност у Француској све до 1960-их.[5] Клео од 5 до 7 је углавном егзистенцијални филм, што се тиче целог филма, Клео се бори са својим постојањем и потенцијалом суочавања са својом смртношћу. Предстојећи резултати њеног медицинског прегледа и сама могућност да јој се дијагностификује рак оставља Клео отворену за егзистенцијални ум у коме је свесна сопствене смртности. Даље, при сусрету са Антоаном, војник говори о погибији у Алжирском рату, и да умиру узалуд и без сврхе, додатно се позивајући на егзистенцијалну филозофију.[4]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Cleo from 5 to 7 (1961)”. en.unifrance.org (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-27.
- ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Kleo od 5 do 7”. www.rts.rs. Приступљено 2021-12-27.
- ^ Hunt, Michael H. (2004). The world transformed : 1945 to the present. Boston. ISBN 0-312-24583-1. OCLC 54350531.
- ^ а б в „Cleo from 5 to 7 (1961)”. en.unifrance.org (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-27.
- ^ Baert, Patrick (2011). „The sudden rise of French existentialism: A case-study in the sociology of intellectual life”. Theory and Society. 40 (6): 619—644. JSTOR 41475713. S2CID 144665348. doi:10.1007/s11186-011-9154-4..
