Пређи на садржај

До последњег даха (филм из 1960)

С Википедије, слободне енциклопедије
За другa значења, погледајте страницу До последњег даха.
До последњег даха
Југословенски постер
Изворни насловÀ bout de souffle
Жанркрими-драма
РежијаЖан-Лик Годар
СценариоЖан-Лик Годар
Франсоа Трифо
ПродуцентЖоржис де Борегард
Главне улогеЖан-Пол Белмондо
Џин Сиберг
МузикаМаршал Солел
СниматељРаул Кутар
Продуцентска
кућа		Les Films Impéria
Les Productions Georges de Beauregard
Société Nouvelle de Cinématographie (SNC)
Година1960.
Трајање89 минута
ЗемљаФранцуска
Језикфранцуски
енглески
Буџет400.000 ФРФ
IMDb веза

До последњег даха (фр. À bout de souffle) је француски играни филм из 1960. године у режији Жан-Лика Годара. То је био његов први дугометражни рад и један од најранијих, најутицајнијих филмова Француског Новог таласа. У то време, филм је привукао велику пажњу због свог смелог визуелног стила и иновативне употребе џамп-кат-а (jump-cut).
Филм До последњег даха, заједно са Трифоовим 400 удараца и Ренеовим Хирошима, љубави моја, прославио је ауторе Француског новог таласа у међународним оквирима.

Потпуно обновљена верзија филма је објављена у САД за 50-годишњицу филма у мају 2010. Када је првобитно изашао у Француској, филм је имао 2.082.760 биоскопских посетилаца.[1]

Радња

[уреди | уреди извор]

Мишел је млади ситни криминалац који себе моделира као филмску личност Хемфрија Богарта. Након крађе аутомобила у Марсеју, Мишел упуца полицајца који га је пратио на сеоском путу. Без пребијене паре и у бекству од полиције, он се окреће својој америчкој девојци Патрисији, студенту и новинару, која продаје Њујорк Хералд Трибјун на улицама Париза. Не знајући да га јури полиција, Патрисија га несвесно крије у свом стану, Мишел истовремено покушава да је заведе и убеди да побегне са њим у Италију са њеним новцем. У једном тренутку Патрисија каже да је трудна са његовим дететом, а убрзо, током испитивања од стране полиције, сазнаје да је Мишел у бекству. На крају, она га и издаје, али пре доласка полиције му признаје шта је урадила. Он је донекле прихватио да ће отићи у затвор, и не покушава да побегне у први мах, међутим у тренутку се предомисли и полиција га устрели на улици; успева да отрчи низ улицу али убрзо пада и умире.

Завршни дијалог

[уреди | уреди извор]

Мишелова сцена смрти је једна од најлегендарнијих сцена на филму, али финалне реченице дијалога су извор неких забуна за публику са енглеског говорног подручја. У неким преводима, нејасно је да ли Мишел осуђује Патрисију, или алтернативно осуђује свет у целини.

Улоге

[уреди | уреди извор]
Глумац Улога
Главне улоге
Жан-Пол Белмондо Мишел Поикар
Џин Сиберг Патрисија Франсини
Остале улоге
Данијел Буланжер Полицијски инспектор Витал
Анри-Жак Хот Антонио Берути
Роже Анен Карл Зумбак

Награде

[уреди | уреди извор]
  • При Жан Виго 1960
  • Сребрни медвед за најбољу режију 1960.[2]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Најлепши француски филмови у Дому омладине”. Радио-телевизија Србије. 26. 4. 2011. Приступљено 18. 5. 2012. 
  2. ^ „Berlinale: 1960: Prize Winners”. berlinale.de. Архивирано из оригинала 15. 10. 2013. г. Приступљено 18. 5. 2012. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Нови талас - Портрет једне младости, Антоан де Бек, Библиотека LEXIS, Службени гласник, Београд (2010) ISBN 978-86-519-0468

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=До_последњег_даха_(филм_из_1960)&oldid=29841072”