Жан-Лик Годар
| Жан-Лик Годар | |
|---|---|
.jpg) Фотографија из 1968. | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Жан-Лик Годар |
| Датум рођења | 3. децембар 1930. |
| Место рођења | Париз, Француска |
| Датум смрти | 13. септембар 2022. (91 год.) |
| Место смрти | Рол, Швајцарска |
| Занимање | режисер, сценариста, продуцент, глумац, сниматељ |
| Породица | |
| Супружник | Ана Карина (1961—1967) Ен Вјаземски (1967—1979) |
| Рад | |
| Активни период | 1950—2022 |
| Потпис |  |
| Веза до IMDb-а | |
Жан-Лик Годар (фр. Jean-Luc Godard; 3. децембра 1930 — Рол, 13. септембар 2022[1][2]) био је француско-швајцарски филмски режисер, сценариста и филмски критичар. Један од зачетника и најзначајнијих представника Француског Новог таласа и једна од најутицајнијих личности данашњег светског филма. Милитантни интелектуалац, идеолошки опредељени уметник, својим филмовима често супротстављен холивудским конвенцијама. Као и његови савременици Новог таласа, Годар је критиковао редовну "традицију квалитета" Француске кинематографије, више наглашавајући вештину у иновацијама и преферирајући велика дела из прошлости за експериментисање. Да оспоре ову традицију, он и истомишљени критичари су почели да праве своје филмове. Многи од Годарових филмова оспоравају конвенције традиционалног Холивуда као додатак француске кинематографије. Он се често сматра најрадикалнијим француским режисером из 1960-их и 1970-их. Неколико његових филмова изражавају своје политичке ставове. Његови филмови изражавају своје знање историје филма преко својих референци на старијим филмовима. Поред тога, Годарови филмови често наводе егзистенцијализам, као што је и сам страствени читалац егзистенцијалне и марксистичке филозофије. Његов радикални приступ у филмским конвенцијама, политици и филозофији, чине га утицајним филмским ствараоцем у свету седме уметности.
Годарови филмови су инспирисали различите редитеље као што су Мартин Скорсезе, Квентин Тарантино, Стивен Содерберг, Д. А. Пенбејкер, Роберт Алтман, Џим Џармуш, Вонг Кар-Ваи, Вим Вендерс, Бернардо Бертолучи и Пјер Паоло Пазолини.[3]
Детињство и младост
[уреди | уреди извор]Годар је рођен 3. децембра 1930. године у Паризу у добростојећој породици швајцарског психијатра Пола Годара и Францускиње Одиле Моно, ћерке банкара. Годар је похађао добре школе у Швајцарској, а 1949. године уписао се на студије антропологије на Сорбони, али наставу никада није похађао. Убрзо се прикључио групи младих филмских критичара у кино-клубу који су покренули Нови талас. За Годара и читаву генерацију којој припадају и Франсоа Трифо, Клод Шаброл, Жак Ривет и други, филм је био једна од најзначајнијих појава у уметности, филм је био све, око филма се све окретало. Тако и Годар, више него на факултету, време проводи у Кинотеци и у кино-клубу у Латинском кварту, а почетком педесетих, са овом групом младих љубитеља филма и редитеља, покреће часопис "Филмска газета", а у њему пише критике и краће текстове под псеудонимом Ханс Лукас. Тих година повремено и глуми, у филмовима својих колега, а неке и финансијски помаже. Већ 1952. почиње да пише и критике за касније чувени филмски часопис "Свеске о филмовима" (франц. Cahiers du Cinéma), у коме се истиче својим критикама о холивудским редитељима.
Рано снимање филмова
[уреди | уреди извор]Пошто је напустио Париз у јесен 1952, Годар се вратио у Швајцарску и отишао да живи са мајком у Лозани. Спријатељивши се са љубавником своје мајке Жан-Пјер Лобшером, који је био радник на брани, обезбедио је себи посао грађевинског радника. Видео је могућност прављења документарног филма о брани, а када је његов иницијални уговор био завршен, да био продужио своје место на брани, преселио се на место телефонског оператера у централи. Док је био на дужности у априлу 1954. Жан-Пјер му је јавио да је његова мајка погинула у несрећи са скутером. Захваљујући швајцарским пријатељима који су му позајмили 35 mm филмску камеру, он се нашао у могућности за снимање филма. Тада прави свој први кратки филм под називом "Операција бетон", који је послужио за пропагандне сврхе компанији која администрира браном.
Како је наставио да ради за "Каје ди синема", снимио је Une femme coquette (1955), кратки 10-минутни филм и у јануару 1956. се вратио у Париз. План за филм на основу "Изборних афинитета" од Гетеа се показао превише амбициозан и није спроведен.
Филмографија
[уреди | уреди извор]- 1960 До последњег даха[4]
- 1961 Жена је жена[5]
- 1962 Живети свој живот[6]
- 1963 Мали војник[7]
- 1963 Карабињери[8]
- 1963 Презир[9]
- 1964 Необична банда[6]
- 1964 Удата жена[10]
- 1965 Алфавил[6]
- 1965 Луди Пјеро[6]
- 1966 Мушки род, женски род[6]
- 1966 Made in U.S.A.[11]
- 1967 Two or Three Things I Know About Her[12]
- 1967 La Chinoise[6]
- 1967 Week-end[6]
- 1968 A Film Like Any Other[13]
- 1968 One Plus One (Sympathy for the Devil)[13]
- 1969 Joy of Learning[14]
- 1969 British Sounds[13]
- 1970 Wind from the East[15]
- 1971 Struggle in Italy[16]
- 1971 Vladimir et Rosa[17]
- 1972 Tout va bien[18]
- 1972 Letter to Jane[18]
- 1975 Number Two[6]
- 1976 Here and Elsewhere[19]
- 1976/1978 How's It Going?[20]
- 1980 Every Man for Himself[21]
- 1982 Passion[22]
- 1983 First Name: Carmen[6]
- 1985 Hail Mary[23]
- 1985 Detective[23]
- 1987 King Lear[24]
- 1987 Keep Your Right Up[25]
- 1990 New Wave[26]
- 1991 Germany Year 90 Nine Zero[27]
- 1993 The Kids Play Russian[28]
- 1993 Oh Woe Is Me[29]
- 1994 JLG/JLG – Self-Portrait in December[30]
- 1996 For Ever Mozart[31]
- 2001 In Praise of Love[32]
- 2004 Notre musique[33]
- 2010 Film Socialisme[6]
- 2014 Goodbye to Language[6]
- 2018 The Image Book[34][35]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Жан Лик Годар: Легендарни француски редитељ умро у 91. години”. Б92. 13. 9. 2022. Приступљено 13. 9. 2022.
- ^ О., П. (13. 9. 2022). „Преминуо Жан Лик-Годар”. Политика. Приступљено 13. 9. 2022.
- ^ Grant 2007, Vol. 4. pp. 235.
- ^ „Film: 50 years of Jean‑Luc Godard's Breathless”. the Guardian. 5. 6. 2010.
- ^ „Une femme est une femme”. Berlinale. Архивирано из оригинала 27. 3. 2016. г. Приступљено 16. 9. 2022.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј „15 Essential Jean-Luc Goddard Films”. Taste of Cinema. 20. 1. 2016. Приступљено 16. 9. 2022.
- ^ „Le Petit Soldat movie review & film summary (1960) | Roger Ebert”.
- ^ Ebert, Roger (29. 10. 1968). „Les Carabiniers”. RogerEbert.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-16.
- ^ The New York Times movie review by Bosley Crowther from December 19, 1964
- ^ Abele, Robert (2016-04-15). „Review: Jean-Luc Godard coolly dissects modern bourgeois life in the digitally restored 'Une Femme Mariée'”. Los Angeles Times (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-16.
- ^ Scott, A. O. (8. 1. 2009). „Godard's '60s Policier, Set in Atlantic City, France”. The New York Times. Приступљено 2011-05-23.
- ^ Dargis, Manohla (17. 11. 2006). „'Two or Three Things I Know About Her ...'”. The New York Times. Архивирано из оригинала 18. 1. 2018. г. Приступљено 12. 6. 2022.
- ^ а б в Wills 2000, стр. 145.
- ^ Hoberman, J. (27. 7. 2017). „A Godard Riff That Adapts Rousseau's Treatise on Education”. The New York Times.
- ^ Wills 2000, стр. 146.
- ^ „Jean-Luc Godard: Visionary director's life and films in pictures”. BBC News. 13. 9. 2022. Приступљено 16. 9. 2022.
- ^ „VLADIMIR ET ROSA”. Viennale. Приступљено 16. 9. 2022.
- ^ а б Wills 2000, стр. 147.
- ^ „HERE AND ELSEWHERE + ALL IS WELL ON THE BORDER”. George Eastman Museum. 11. 11. 2015. Архивирано из оригинала 18. 08. 2016. г. Приступљено 20. 09. 2022.
- ^ „Comment Ça Va (How's It Going) Jean Luc Godard, 1976”. Duke.edu. Приступљено 16. 9. 2022.
- ^ „Festival de Cannes: Sauve qui peut (la vie)”. festival-cannes.com. Приступљено 2009-05-28.
- ^ „Festival de Cannes: Passion”. festival-cannes.com. Приступљено 2009-06-12.
- ^ а б Wills 2000, стр. 152.
- ^ Wills 2000, стр. 153–154.
- ^ Buache, Freddy (1998). Âge d'homme & Histoire et théorie du cinéma, ур. Le cinéma suisse. L'Age d'Homme. стр. 440. ISBN 978-2-8251-1012-6.
- ^ „Festival de Cannes: Nouvelle Vague”. festival-cannes.com. Приступљено 2009-08-05.
- ^ „Jean-Luc Goddard, film-maker, 1930-2022”. Financial Times. 13. 9. 2022. Приступљено 16. 9. 2022.
- ^ „The Kids Play Russian”. Mubi. Приступљено 16. 9. 2022.
- ^ Fieschi-Vivet, Laeticia (2000). The Cinema Alone: Essays on the Work of Jean-Luc Godard, 1985-2000. Amsterdam University Press. стр. 189. ISBN 9789053564561.
- ^ Holden, Stephen (2008). „JLG/JLG - Self-Portrait in December”. Movies & TV Dept. The New York Times. Архивирано из оригинала 26. 2. 2008. г. Приступљено 17. 8. 2008.
- ^ For Ever Mozart Review by Jonathan Rosenbaum)
- ^ „Festival de Cannes: In Praise of Love”. festival-cannes.com. Приступљено 2009-10-17.
- ^ „Festival de Cannes: Notre musique”. festival-cannes.com. Приступљено 2009-12-05.
- ^ Debruge, Peter; Keslassy, Elsa (12. 4. 2018). „Cannes Lineup Includes New Films From Spike Lee, Jean-Luc Godard”. Variety. Penske Business Media. Приступљено 12. 4. 2018.
- ^ „Le Livre d'Image (Image Book)”. Cannes Film Festival. Приступљено 30. 4. 2018.
Литература
[уреди | уреди извор]- Grant, Barry Keith, ур. (2007). Schirmer Encyclopedia of Film. Detroit: Schirmer Reference. ISBN 978-0-02-865791-2.
- MacCabe, Colin (2005). Godard: A Portrait of the Artist at Seventy. New York: Faber and Faber. ISBN 978-0-571-21105-0.
- Morrey, Douglas (2005). Jean-Luc Godard. New York: Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-6759-4.
- Steritt, David (1998). Jean-Luc Godard: Interviews. Jackson, Mississippi: University Press of Mississippi. ISBN 9781578060818..
- Usher, Phillip John (2009). „De Sexe Incertain: Masculin, Féminin de Godard”. French Forum. 34 (2): 97—112. doi:10.1353/frf.0.0089..
- Godard, Jean-Luc (2014). Introduction to a True History of Cinema and Television. Montreal: caboose. ISBN 978-0-9811914-1-6..
- Brody, Richard (2008). Everything Is Cinema: The Working Life of Jean-Luc Godard. Macmillan. ISBN 978-0-8050-6886-3..
- Temple, Michael. Williams, James S. Witt, Michael (eds.) For Ever Godard. London: Black Dog Publishing. 2007..
- Dixon, Wheeler Winston (1997). The Films of Jean-Luc Godard. Albany: State University of New York Press..
- Godard, Jean-Luc (2002). The Future(s) of Film: Three Interviews 2000–01. Bern; Berlin: Verlag Gachnang & Springer. ISBN 978-3-906127-62-0..
- Loshitzky, Yosefa (1995). The Radical Faces of Godard and Bertolucci..
- Silverman, Kaja; Farocki, Harun (1998). Speaking About Godard. New York: New York University Press.
- Temple, Michael; Williams, James S., ур. (2000). The Cinema alone: Essays on the Work of Jean-Luc Godard 1985–2000. Amsterdam: Amsterdam University Press.
- Almeida, Jane (2005). Banco do Brasil presents Dziga Vertov Group. São Paulo: witz. ISBN 978-85-98100-05-0..
- Nicole Brenez, David Faroult, Michael Temple, James E. Williams, Michael Witt (eds.) Jean-Luc Godard: Documents. Paris: Centre Georges Pompidou. 2007.
- Godard Bibliography (via UC Berkeley)
- Stevenson, Diane (2007). „Godard & Bazin”. Film International. 5 (30): 32—40. doi:10.1386/fiin.5.6.32.
- Intxauspe, J.M. „Film Socialisme: Quo vadis Europa”. HAUSnART. 3: 94—99. 2013..
- Lake, Steve and Griffiths, Paul, ур. (2007). Horizons Touched: the Music of ECM. Granta Books. ISBN 978-1-86207-880-2.
- Müller, Lars (2010). Windfall Light: The Visual Language of ECM. ISBN 978-3-03778-157-9.. Lars Müller Publishers. . (језик: енглески) &. . ISBN 978-3-03778-197-5. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ). (језик: немачки). - Rainer Kern, Hans-Jürgen Linke and Wolfgang Sandner (2010). Der Blaue Klang. Wolke Verlag. ISBN 978-3-936000-83-2.. (језик: немачки).
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Жан-Лик Годар на веб-сајту IMDb (језик: енглески)
- Cinema=Godard=Cinema, a hub for academic information and discussion about Godard
- Jean-Luc Godard at the Criterion Collection
- Jean Luc Godard Biography at newwavefilm.com
- Jean-luc Godard Timeline
- Detailed filmography of Jean-Luc Godard on unifrance.org
- Jean-Luc Godard at The Guardian Film
- „Jean-Luc Godard”. The New York Times. Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (24. октобар 2007) at The New York Times Movies
- Guardian interview (29 April 2005)
- Video dialog—in French—between Godard and the French writer Stéphane Zagdanski about Literature and Cinema, November 2004
- Interview with Jean-Luc Godard, 1972
- Филм није уметност која снима живот („Политика”, 14. септембар 2022)
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Академске | |
| Уметничке | |
| Људи | |
| Остале | |
