Пређи на садржај

Корисник:Петарнрт5419/песак

С Википедије, слободне енциклопедије
Ијан Рајт
Рајт 2015. године
Лични подаци
Пуно име Ијан Едвард Рајт[1]
Датум рођења (1963-11-03)3. новембар 1963.[2]
Место рођења Вулвич, Лондон, Енглеска
Висина 1,75 м[3]
Позиција Нападач
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
1985 Гринич Боро
1985-1991 Кристал Палас 225 (90)
1991-1998 Арсенал 221 (128)
1998-1999 Вест Хем Јунајтед 22 (9)
1999 Нотингем Форест 10 (5)
1999-2000 Селтик 8 (3)
2000 Бернли 15 (4)
Укупно 501 (239)
Репрезентативна каријера
1989-1992 Енглеска Б 3 (0)
1991-1998 Енглеска 33 (9)

Ијан Едвард Рајт (енгл. Иан Едwард Wригхт; 3. новембар 1963) је енглески бивши професионални фудбалер и телевизијска и радио личност. Тренутно је спортски коментатор на каналу ББЦ Спорт и ИТВ Спорт.

Рајт је имао успеха у својој каријери са лондонским клубовима Кристал Паласом и Арсеналом играјући на позицији нападача. Са Арсеналом је освојио Премијер лигу, оба велика домаћа куп такмичења и Европски куп победника купова.[4]

Био је познат по својој брзини[5] и у 581 лигашких наступа успео је да постигне 387 голова играјући за седам клубова у шкотској и енглеској. Такође је забележио и 33 наступа за репрезентацију и постигао 9 голова.[4]

Рајт је такође играо, у Премијер лиги, за Вест Хем Јунајтед, у Шкотској Премијер лиги, за Селтик и у Енглеској Фудбалској Лиги за Бернли и Нотингем Форест. Закључно са 2020-2021, налази се на другом месту на листи највише постигнутих голова за Арсенал, и на трећем месту на листи Кристал Паласа.[6][7]

Након што се повукао из фудбала, био је активан у медијима, обично у ТВ и радион емисијама везаним за фудбал. Његови синови, Бредли (енгл. Брадлеy) и Шон Рајт-Филипс (енгл. Схаун Wригхт-Пхилипс) су обојица професионални фудбалери.[4]

Рани живот[уреди | уреди извор]

Рајт је трећи по реду син у Јамајканској породици. Његов отац је напустио породицу кад је он још био мали, а одгајали су га мајка Неста и насилни очух.[8][9]

Иан је почео професионално да игра фудбал релативно касно. Упркос томе што је био на пробама док је још био тинејџер, није успео да привуче пажњу и да добије понуду професионалног уговора. Враћање игрању за аматерске и нелигашке клубове га је обесхрабрило да ће у будућности имати шансу да заигра фудбал професионално.[4]

После неког времена проведеног у сиромаштву, у којем је његова супруга очекивала њихово прво дете, Рајт је провео две недеље у затвору због не плаћања казни за вожњу без пореза или осигурања. Његово сећање на време проведено у ћелији је да је плакао и заклео се богу да ће урадити све што је у његовој могућности да би успео као фудбалер.[10][11]

Клупска каријера[уреди | уреди извор]

Кристал Палас[уреди | уреди извор]

Након почетка каријере у Гринич Бороу, 1985. је заиграо за Кристал Палас, где је већ у првој сезони оставио добар утисак постигавши 9 голова као други најбољи стрелац клуба у тој сезони. Када је Марк Брајт дошао у клуб, њихово партнерство се брзо створило и њихови голови су највише били одговорни за промоцију клуба у највиши ранг такмичења у Енглеској 1989. године.[12] Рајт је те сезоне постигао 24 лигашка гола, а укупно 33 гола рачунајући сва такмичења.[13]

Рајт је добио позив да заигра за енглеску Б репрезентацију 1989 године, али због повреде потколенице није могао да има велики утицај у Првој дивизији.[12] Међутим, након што се опоравио од повреде, забележио је наступ у финалу ФА купа 1990. године против Манчестер Јунајтеда[14], где је ушао са клупе и успео да постигне изједначујући погодак и тако одведе свој тим у продужетке.[14] У продужетку је успео да доведе свој тим у предност, али је коначан исход био 3-3.[4] Манчестер Јунајтед је победио у повратној утакмици 1-0.[14]

Следеће сезоне је стекао пуне међународне почасти[4] и постигао свој стоти гол за клуб.[12] Те сезоне Кристал Палас је достигао 3. место на табели, што је највећи успех клуба у енглеском највишем ранку такмичења. Рајт је постао познат по својој завршници, коју је показао постигавши хет-трик за само осамнаест минута против Вимблдона у гостима у сезони 1990-91.[12]

Рајт је постигао укупно 117 голова у 277 утакмица[4] у свим такмичењима и тиме је постао најбољи, после ратни, стрелац клуба[12] и трећи најбољи стрелац клуба свих времена.[15] и трећи стрелац клуба свих времена и 2005. године је изгласан као један од клубских најбољих 11 играча века и као њихов "Играч века".[16]

Арсенал[уреди | уреди извор]

Рајт је 1991. године потписао уговор са Арсеналом за £2.5 милиона[4], што је у томе време постао клупски рекорд[4]. Постигао је гол на свом дебију против Лестер Ситија у Лига купу и постигао је хет-трик на свом лигашком дебију против Саутемптона[17]. Такође је постигао хет-трик у последњем мечу у сезони против "Светаца" и тиме је достигао број од 31 гола у свим такмичењима, у тој сезони. Врајтових 29 лигашких голова (24 голова за Арсенал, 5 голова за Кристал Палас) је било довољно да буде најбољи стрелац лиге.[18]

Арсеналов стадион Хајбери

Рајт је био најбољи стрелац Арсенала шест сезона за редом[19]. Био је велики део клупског успеха деведесетих година, освојивши ФА куп и Лига куп 1993. године, постигавши гол у оба финала. Такође је помогао Арсеналу да достигне финале 1994. Европског купа победника, иако је био суспендован за финале, у којем је Арсенал победио Парму 1-0.

Рајт је постигао гол у свакој рунди 1995. Купа победника купова, осим у финалу у којем је Арсенал изгубио. Постигао је и доста голова у лиги, али је то било тешко време за Арсенал због отказа тренера Џорџа Грејама због нелегалних плаћања. Под вођством привременог тренера Стјуарта Хјустона завршили су само на 12. месту у лиги.

Долазак Бруса Риока најавио је мрачно време, њих двојица се нису слагали и Рајт је затражио захтев да буде продат, али је касније повукао тај захтев.[4] Долазак Дениса Бергкампа донео је кратко али веома плодно партнерство, у њиховој првој сезони заједно, помогли су Арсеналу да дође до петог места и квалификује се за УЕФА Куп.[20] Такође су достигли и полуфинале Лига купа где су изгубили од Астон Виле, на гостујуће голове, која је касније и освојила тај куп.[21]

Када је Арсен Венгер дошао у клуб, у септембру 1996. године, Рајт је био близу своје 33. године. Упкос својим годинама, наставио је да постиже голове регуларно и био је други најбољи стрелац Премијер лиге у сезони 1996-97 са 23 постигнута гола. Те сезоне је такође поставио рекорд постигавши гол против 17 од 19 Арсеналових противника, што је рекорд за Премијер лигу са 20 клубова. Није постигао гол само против Сандерленда и Манчестер Јунајтеда.[22] Овај рекорд је изједначио Робин Ван Перси 2012. године.[23] 13. септембра 1997 године, оборио је рекорд Клифа Бастина од 178 голова и тиме је постао најбољи стрелац клуба свих времена. Свој последњи гол за Арсенал постигао је 6. јануара 1998. године у Лига купу у четвртини финала, где је Арсенал победио Вест Хем Јунајтед. Повреда тетиве му је онемогучила да поново заигра у остатку сезоне. У његовом одсуству, Арсенал је изгубио у полуфиналу од Челсија и тиме је окончао наду о освајању домаћег требла. Био је на клупи и није заиграо у Арсеналовој победи у финалу ФА купа 1998. године. Те сезоне је подигао и своју прву Премијер лигашку титулу и тако је Арсенал успео да комплетира "дуплу круну".[24]

Рајт је постигао 185 голована 288 утакмица за Арсенал, постигавши 11 хет-трикова за њих.[25] Налази се на другом месту најбољих стрелаца Арсенала иза Тијери Анрија. Рајт је изгласан, од стране Арсеналових навијача, на четвртом месту на листи од 50 најбољих играча Арсенала.[24]

Каснија каријера[уреди | уреди извор]

У Јулу 1998. године, Рајт је прешао у Вест Хем Јунајтед за £500,000, где је био 15 месеци и постигао победнички гол на свом дебију против Шефилд Венздеја.[26] Док је био у клубу доспео је на насловнице једном приликом када је после добијеног црвеног картона, у мечу против Лидс Јунајтеда[27], вандализовао судијску свлачионицу. Касније је имао краће периоде играјући за Нотингем Форест, Селтик и Бернли, којем је помогао да избори промоцију у Премијер лигу[28], пре него што се пензионисао 2000. године.[4]

Репрезентативна каријера[уреди | уреди извор]

Рајт није био део репрезентације на Светском првенству 1990. године, а први позив репрезентације је добио од селектора Грејама Тејлора у фебруару 1991. године. Дебитовао је у победи од 2-0 на мечу против Камеруна на Вемблију и помогао је енглеској да дође до финала УЕФА Еура 1992. године у Шведској. Иако је његова репрезентативна каријера трајала 8 година то јест 87 мечева, почео је утакмицу само 17 пута и 16 пута је ушао у игру са клупе. Укупно је постигао 9 голова, од којих су 4 била против Сан Марина[29][30] и 2 против Молдавије у квалификацијама за Светско првенство 1998. године[31].

Награде[уреди | уреди извор]

Убрзо након завршетка играчке каријере, 2000. године, Рајт је добио витешко одликовање Ред британског царства (енгл. Мост Еxцеллент Ордер оф тхе Бритисх Емпире) за своје заслуге у фудбалу.[4]

Статистика каријере[уреди | уреди извор]

Клуб[уреди | уреди извор]

[32]Наступи и голови по клубу, сезони и такмичењу
Клуб Сезона Лига Национални куп[а] Лига куп[б] Европа Остало Укупно
Лига Наступа Голова Наступа Голова Наступа Голова Наступа Голова Наступа Голова Наступа Голова
Кристал Палас 1985–86 Друга лига енглеске 32 9 1 0 1 0 — 2[в] 0 36 9
1986–87 Друга лига енглеске 38 9 1 0 4 1 — 1[в] 0 44 10
1987–88 Друга лига енглеске 41 20 1 0 3 3 — 1[в] 0 46 23
1988–89 Друга лига енглеске 42 24 1 0 2 1 — 9[г] 8 54 33
1989–90 Прва лига 26 8 4 2 4 1 — 3[в] 2 37 13
1990–91 Прва лига 38 15 3 1 5 3 — 6[в] 6 52 25
1991–92 Прва лига 8 5 — — — — 8 5
Укупно 225 90 11 3 19 9 — 22 16 277 118
Арсенал 1991–92 Прва лига 30 24 0 0 3 2 0 0 — 33 26
1992–93 Премијер лига 31 15 7 10 8 5 — — 46 30
1993–94 Премијер лига 39 23 3 1 4 6 6[д] 4 1[ђ] 1 53 35
1994–95 Премијер лига 31 18 2 0 3 3 9[д] 9 2[е] 0 47 30
1995–96 Премијер лига 31 15 2 1 7 7 — — 40 23
1996–97 Премијер лига 35 23 1 0 3 5 2[ж] 2 — 41 30
1997–98 Премијер лига 24 10 1 0 1 1 2[з] 0 — 28 11
Укупно 221 128 16 12 29 29 19 15 3 1 288 185
Вест Хем Јунајтед 1998–99 Премијер лига 22 9 1 0 2 0 — — 25 9
1999–2000 Премијер лига 0 0 — 0 0 1[и] 0 — 1 0
Тотал 22 9 1 0 2 0 1 0 — 26 9
Нотингем Форест (позајмица) 1999–2000 Прва лига 10 5 — — — — 10 5
Селтик 1999–2000 Шкотска Премијер лига 8 3 1 0 1 0 0 0 — 10 3
Бернли 1999–2000 Друга лига енглеске 15 4 — — — — 15 4
Укупно у каријери 501 239 29 15 51 38 20 15 25 17 626 324
  1. ^ Укључујући ФА Куп, Шкотски куп
  2. ^ Укључујући Лига куп, Шкотски лига куп
  3. ^ а б в г д Наступи у Купу пуноправних чланова
  4. ^ Пет наступа и пет голова у Купу Пуноправних чланова , четири наступа и три гола у Другој лиги енглеске у плејофу
  5. ^ а б Наступи у Европском купу победника купова
  6. ^ Наступа у Комјунити шилд
  7. ^ Наступа у Европском Супер купу
  8. ^ Наступа у УЕФА Лиги европе
  9. ^ Аппеаранцес ин УЕФА Цуп
  10. ^ Наступа у УЕФА Интертото Купу

Репрезентација[29][30][уреди | уреди извор]

Енглеска
Година Наступа Голова
1991 4 0
1992 3 0
1993 9 5
1994 4 0
1996 1 0
1997 8 4
1998 4 0
Тотал 33 9

Успеси[уреди | уреди извор]

Кристал Палас

Арсенал

Вест Хем Јунајтед[34][35]

Бернли[36][37]

  • Другопласирани у Енглеској другој лиги: 1999-2000.

Индивидуални

  • Играч године Кристал Паласа: 1988-89.[38]
  • ББЦ Гол сезоне: 1989-90.
  • ПФА Тим године:1988-89. Друга лига[39], 1992-93. Премијер лига[40], 1996-97. Премијер лига[41]
  • Златна копачка Прве енглеске лиге: 1991-92.[42]
  • Играч месеца Премијер лиге: Новембар 1996.[43]
  • Ред британског царства (енгл. Мост Еxцеллент Ордер оф тхе Бритисх Емпире): 2000.[44]
  • Енглеска Фудбалска кућа славних: 2005.[45]
  • Члан тима века Кристал Паласа: 2005.[46]
  • Најбољи играч века Кристал Паласа[16]
  • Лондонска фудбалска награда за велики допринос лондонском фудбалу: 2018.[47]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Иан Wригхт”. Баррy Хугман'с Фоотбаллерс. 
  2. ^ „Иан Wригхт”. 11в11.цом. АФС Ентерприсес. 
  3. ^ Wестброок, Царолине (20. 11. 2019). „Ис I'м А Целебритy'с Иан Wригхт марриед, доес хе хаве кидс анд хоw талл ис хе?”. Метро (на језику: енглески). 
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к „Иан Wригхт – Фоотбалл Легенд Профиле”. Талкфоотбалл.цо.ук. Приступљено 15. 9. 2010. 
  5. ^ „Тонy Адамс: Перфецт XИ”. ФоурФоурТwо. 1. 9. 2006. Приступљено 25. 12. 2019. 
  6. ^ „Хисторy: Гоалсцорерс”. Арсенал.цом. 
  7. ^ „Алл-тиме топ сцорерс”. Холмесдале.нет. 
  8. ^ Арлидге, Јохн (13. 1. 2002). „Ис тхис Мр Ригхт?”. Гуардиан. 
  9. ^ „Еарнинг Мy Смиле - Бy Иан Wригхт”. Тхе Плаyерс' Трибуне (на језику: енглески). Приступљено 27. 11. 2018. 
  10. ^ „Арцхивед цопy”. Архивирано из оригинала 7. 4. 2014. г. Приступљено 1. 4. 2014. 
  11. ^ Оделл, Мицхаел (5. 8. 2007). „Иан Wригхт”. Тхе Гуардиан. Лондон. 
  12. ^ а б в г д „Црyстал Палаце | Цлуб | Палаце Легендс | Палаце Легендс | Иан Wригхт”. Црyстал Палаце ФЦ. Архивирано из оригинала 13. 6. 2012. г. Приступљено 11. 10. 2013. 
  13. ^ „1988/89 ревиситед – Црyстал Палаце ФЦ Суппортерс' Wебсите – Тхе Холмесдале Онлине”. Холмесдале.нет. 26. 7. 2009. Приступљено 30. 4. 2012. 
  14. ^ а б в „1990 ФА Цуп Финал”. www.фа-цупфиналс.цо.ук. Архивирано из оригинала 18. 12. 2010. г. Приступљено 11. 10. 2013. 
  15. ^ „Гоалсцорерс”. Црyстал Палаце ФЦ. 13. 5. 2010. Архивирано из оригинала 8. 3. 2012. г. Приступљено 11. 10. 2013. 
  16. ^ а б „Плаyер оф тхе Yеар Аwардс”. Црyстал Палаце ФЦ. 16. 5. 2006. Архивирано из оригинала 6. 12. 2010. г. Приступљено 11. 10. 2013. 
  17. ^ „Иан Wригхт – Фоотбалл Легенд Профиле”. Талкфоотбалл.цо.ук. 
  18. ^ „Иан Wригхт”. Спортинг Хероес. 
  19. ^ „Греатест 50 Плаyерс - 4. Иан Wригхт”. www.арсенал.цом (на језику: енглески). 
  20. ^ Росс, Јамес M. (4. 6. 2015). „Еуропеан Цомпетитионс 1996–97”. РСССФ. Приступљено 8. 10. 2017. 
  21. ^ „Арсенал”. Фоотбалл Цлуб Хисторy Датабасе. Рицхард Рундле. Приступљено 8. 10. 2017. 
  22. ^ „Хоме анд аwаy”. Скy Спортс. 19. 1. 2012. Приступљено 5. 1. 2018. 
  23. ^ „Ван Персие сцорес агаинст 17 Премиер Леагуе оппонентс ин оне сеасон то матцх рецорд сет бy Арсенал легенд Иан Wригхт”. гоал.цом. Приступљено 5. 1. 2018. 
  24. ^ а б „Греатест 50 Плаyерс - 4. Иан Wригхт”. Арсенал.цом. 
  25. ^ http://www.thearsenalhistory.com/?p=14216
  26. ^ Andrews, Phil (16. 8. 1998). „Wright the hero in an instant”. The Independent. London. Приступљено 5. 9. 2012. 
  27. ^ „Football | Players lose the plot”. BBC News. 5. 5. 1999. Приступљено 16. 9. 2010. 
  28. ^ „History”. Burnleyfootballclub.com. 15. 8. 2012. Приступљено 11. 10. 2013. 
  29. ^ а б „Ian Edward Wright – International Appearances”. The Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation. 
  30. ^ а б Strack-Zimmermann, Benjamin. „Ian Wright”. National Football Teams (на језику: енглески). 
  31. ^ „England 4 Moldova 0”. Englandfc.com. Архивирано из оригинала 7. 11. 2010. г. 
  32. ^ „Player Details: Ian Wright”. The English National Football Archive. Приступљено 15. 2. 2018. 
  33. ^ „Ian Wright Profile”. Premier League (на језику: енглески). 
  34. ^ „Intertoto win gives Hammers Uefa spot”. BBC.co.uk. 
  35. ^ „Who is the best player to have played for West Ham and Arsenal?”. Newham Recorder.co.uk. 
  36. ^ „BBC Sport”. 
  37. ^ „Late charge takes Clarets up”. BB Sport. 
  38. ^ „CRYSTAL PALACE PLAYER OF THE YEAR”. CPFC.co.UK. 
  39. ^ Lynch. The Official P.F.A. Footballers Heroes. стр. 147. 
  40. ^ Lynch. The Official P.F.A. Footballers Heroes. стр. 149. 
  41. ^ Hugman, Barry J., ур. (1997). The 1997–98 Official PFA Footballers Factfile. Queen Anne Press. стр. 317. ISBN 1-85291-581-1. 
  42. ^ „Ian Wright achievements”. 
  43. ^ „Ian Wright player of the month”. 
  44. ^ „MBE humbles footballer Wright”. BBC.co.uk. 
  45. ^ „Wright joins Hall of Fame”. BBC.co.uk. 
  46. ^ „Centenary: All-Time XI”. CPFC. Архивирано из оригинала 8. 5. 2005. г. Приступљено 27. 6. 2013. 
  47. ^ „The London Football Awards 2019 – Celebrating the very best of London Football”. londonfootballawards.org. Приступљено 2019-03-01. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Petarnrt5419/песак&oldid=25993646”