Корисник:Војвода/Српско царство
Српско царство је српска средњовековна држава која је постојала средином 14. века. Формално српска средњовековна држава постала је царство када се краљ Стефан Душан прогласио за цара у Серу крајем 1345. године[1] мада се тежње ка овој титули јављају још од почетка великих освајања византијских територија од почетка Душанове владавине. Српско царство престало је да постоји смрћу цара Уроша децембра 1371. године.[2]
Српско царство било је по тероторији најпространија српска средњовекоковна држава. Душанова освајања дошла су као врхунац јачања Немањићке државе која је свој примат на Балкану потврдила битком код Велбужда 1330. године. Незадовољна српска властела, жељна нових поседа, збацила је са власти Стефана Дечанског и на власт довела његовог сина Стефана Душана. Властела ће бити и главни покретач освајачких потеза српског краља али ће она и доћи као последица промене државне идеологије и успона на хијерархији држава која је почела још од времена краља Милутина. Душанова смрт онемогућила је да се новоосвојене територије интегришу у српску државу па је након његове смрти отпочео процес распрада српског царства који ће се завршити смрћу његовог наследника Уроша, чиме је завршен период владавине Немањића у српској средњовековној историји.
Цар Душан спровео је велику и свеобухватну реформу правног и управног система своје државе. Преузео је из Византије звања и номенклатуру логотета, протовестијара, кефалије и севаста и професионализовао је најважније службе државне управе. Ове титуле су преузете из Византије али су у Српском царству дибиле знатно другачије значење и надлежности. Логотет и протовестијар били су највиши службеници државне управе. И поред ових промена највећи део државне територије налазио се под управом властеле који су у својим областима представљали значајан фактор и њихова подршка била је неопходна сваком српском владару, па и цару Душану.
Настојећи да се у свему понаша као православни цар Стефан Душан је развио и широку законодавну делатност. Душанов законик врхунац је ових настојања. Законик се по уобичајној нумерацији сасатоји од 201 члана од којих је 135 донето на државном сабору 21. маја 1349. а преосталих 66 чланова донети су 1354. године. У законику се цар Душан декларише као православни цар, заштитник и чувар вере, бранилац од јеретика коме је припадало право право да управља и црквеним пословима.[3]
Ширење српске државе од 1330. до 1355.[уреди | уреди извор]
Битка код Велбужда и Душанов долазак на власт[уреди | уреди извор]
У бици код Велбужда српска војска потукла је војску Бугарског царства и тиме је показала своју надмоћ на Балкану.
Први талас освајања[уреди | уреди извор]
Други талас освајања[уреди | уреди извор]
Трећи талас освајања[уреди | уреди извор]
Идеологија српског царства[уреди | уреди извор]
Државна управа[уреди | уреди извор]
Законодавна делатност[уреди | уреди извор]
Распад царства[уреди | уреди извор]
Царство у српској народној и државотворној традицији[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Ова титула српског владара први пут се помиње у повељи манастиру Ивирону издатој јануара 1346. године. (Б. Ферјанчић,Освајачка политика краља Душана,Историја српског народа I,Београд 1981)
- ^ Српска народна традиција и романтичарска историографија сматрала је да је цара Уроша убио краљ Вукашин Мрњавчевић. Ову заблуду отклонио је још Иларион Руварац расправом Хронолошка питања о времену битке на Марици из 1879. године
- ^ Историја српске државности I, 223
Литература[уреди | уреди извор]
Ово је списак често цитираних дела:
- М. Благојевић—Д. Медаковић, Историја српске државности. књига I. Од настанка првих држава до почетка српске националне револуције, Нови Сад 2000.
- Историја српског народа I, Београд 1981.