Сер (град)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Сер
Σέρρες
Serres overview.jpg
Поглед на град
Административни подаци
Држава  Грчка
Периферија Средишња Македонија
Округ Сер
Становништво
Становништво
 — 2011. 76.817[1]
 — густина 127,71/км2
Географске карактеристике
Координате 41°05′00″ СГШ; 23°33′00″ ИГД / 41.0833333333° СГШ; 23.55° ИГД / 41.0833333333; 23.55Координате: 41°05′00″ СГШ; 23°33′00″ ИГД / 41.0833333333° СГШ; 23.55° ИГД / 41.0833333333; 23.55
Временска зона UTC+2 (EET), лети UTC+3 (EEST)
Ндм. висина 50 м
Површина 601,49 км2
Сер на мапи Грчке
Сер
Сер
Поштански број 621 xx
Регистарска ознака ΕΡ

Сер или Серес (грч. Σέρρες [Sérres]) највеће је насеље и главни град округа Сер, на истоку периферије Средишња Македонија. Град је удаљен око 69 km од најближег већег града Солуна.

Положај[уреди]

Град је смештен у долини реке Струме, од које је удаљен 20ак километара ка истоку. у градском залеђу налазе се планине Родопи.

Историја[уреди]

Град је под називом Serrae био познат у староримско доба, а у доба Византије од овог насеља је изграђена велика тврђава за одбану граница ка северу, али је у неколико наврата падала у руке Бугара (1230—1258). Године 1345. град је постао део Душановог царства и овде је донесен Душанов законик. Град се назива и "Ефаит" (или Ифаит) по српским изворима у 15. веку. Име се везује за истоимени град у Хеленопонту, у којем су били мученици Св. Теодор Стратилат и Св. Теодор Тирин. Култ тих светитеља донео је у Серез и околину владар Т. Ласкар II (1254-1258). У граду је њима у то време посвећена садашња серешка катедрална црква.[2] После смрти цара Душана овим крајем влада Деспот Угљеша до 1371. године, када губитком Маричке битке ово подручје пада прво под Византинце, а од 1383. године је под Османлијском влашћу који владају градом све до 1912. године.

Под Турцима град остаје следећих 450 година. 1903. град је био једно од попришта неуспешног Илинденског устанка словенског становништва против Турака. Током Балканских ратова град је био прво у оквиру Грчке, затим под бугарском окупацијом, па поново враћен Грчкој. Ове управне промене довеле су до исељавања Бугара и Турака у матице и до насељавања грчких избеглица из Мале Азије. Град је био уништен у овим ратовима, па се приступило изградњи новог града.

Објављен је 1903. године демографски састав града. Највише је тада било Турака - 11.900, Грка нешто мање - 11.000 док је "Словена" (Срба и Бугара) само 2200. Од осталих народа Јевреја је било 2500, а Цигана 500 у граду, док Цинцара нема ни једнога у месту са укупно 28.100 становника.[3]

Срби у Серезу и околини[уреди]

Српски краљ Милутин је 1283. године заузео Серез. Он је ту основао православни манастир Св. Јована.[4]

Археолошка истраживања до 1927. године у ископинама цркве Св. Николе на Акропољу у Серезу, показала су српско присуство на том подручју. Пронађени натпису сведоче о подизању велике куле 1350. године, за време српске владавине, од стране "кастрофилакса" Орестеса.[5]

Срби су владали Серезом за време цара Душана 1336-1356. године, а он се ту прогласио за првог цара. Једно писмо цара Душана упућено Млетачком дужду, написано је у Серезу, 15. октобра 1345. године.[6] У манастиру Св. Јована код Серезе нађене су у 19. веку владарске хрисовуље писане на грчком језику, које је издавао цар Душан, а односе се на град Срез и тај манастир на планини Маникеј. Пронашао их је објавио садржај Ђорђе Јоанид 1856. године.[7] После смрти првог патријарха Јоаникија предстојао је избор новог. Други патријарх српски Сава изабран је на сабору у Серезу и по његовој вољи морали су сви грчки митрополити да оду из Србије. Тада је цариградски патријарх проклео цара Душана, патријарха Саву и српско свештенство.[8] У Серезу је после било седиште царевине, царице Јелене, удовице цара Душана. Успео је 1359. године турски султан да освоји Серез и уништи ту малу државу. Царица Јелена се замонашила и постала монахиња Евдокија. Послао је 1360. године српску рукописну књигу "Пентикостар" (који је писао монах Гаврил) митрополит Серски, Јаков - у манастир на Св. гору Синајску. Каже се да је то било у време цара Уроша и његове мајке Јелисавете.[9] Године 1368. тај град је узео деспот српски Угљеша.[10] Вукашин Мрњавчевић - бивши намесник српски од Сереза до Дунава, 1367-1371. године.[11] Мара кћерка деспота Ђурђа Бранковића била је удата 1435. године за турског султана Амурата. После његове смрти живела је у селу Ежови (Јежево) код Сереза. Она је користила наклоност султана Бајазита, и помагала православне манастире, нарочито Хиландар и Св. Павла, према њеној повељи од 1479. године.[12] Умрла је исте, 1479. године Мара "деспотова ћерка" на Серешком пољу, село Ежево.[13]

Познато велико географско дело Вујићево, прибавио је 1825. године у Београду, Јован Хаџи Батал родом из Сереза.[14] Купац књиге која нуди фамилијарне рецепте од енглеског аутора, узео је претплативши се у Београду, 1833. године трговац Риста Роми из Сереза.[15] Купац једне српске књиге био је средином 19. века Стеван И. Верковић старинар "за себе и своју заручницу Елену". Он је био "из Босне" а бавио се ту послом. Скупио је пре 1860. године народне песме у Серезу, и то највише од неке Дафине певачице из оближњег села Просеника. Он је 1860. године објавио књигу тих песама на српском језику у Београду. Посветио је збирку српској књегињи Јулији Обреновић. Верковић је своју књигу назвао "Народне песме Македонских Бугара" - иако је реч о Србима Македонцима. Он их није назвао "српским", јер наводно "кад би когод македонског Славјанина запитао: "Што си ти?" одговарали би са - "ја сам Болгарин!", а свој језик зову болгарским - премда многи иоле писмени људи, свагда себе називају "Славено-болгарима".[16]

У том граду се од 1897. године јавља српски Конзулат, при којем је "вицеконсул 1. класе" Бранислав Нушић, писац. Краљевским указом је 1900. године укинут српски конзулат у том граду.[17]

За управитеља основне српске (претходно славјанске 1893) школе у Серезу постављен је 1898. године Стојан Дамјановић.[18] Српска школа је ту отворена по молби у јесен претходне 1897. године.[19]

Становништво[уреди]

Пре последња три пописа кретање становништва било је следеће:

Демографија
1981.1991.2001.
46.31749.83056.145

Кретање броја становника у општини по пописима:

Демографија
2011.
76.817[1]

Привреда[уреди]

Област Сера је развијен пољопривредни крај у држави. Најважније пољопривредне културе су дуван, жита, а веома је развијено и сточарство. Индустрија је углавном прехрамбена и текстилна.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 „Detailed census results 2011”. Приступљено 7. 5. 2015. 
  2. ^ "Дело", Београд 1897. године
  3. ^ "Дело", Београд 1. април 1903. године
  4. ^ Владимир Ћоровић: "Историја српског народа", први део, Београд 1997. године
  5. ^ "Време", Београд 1927. године
  6. ^ "Седмица", Нови Сад 1858. године
  7. ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1869. године
  8. ^ "Сербске летописи", Будим 1828. године
  9. ^ Љубомир Стојановић: "Стари српски записи и натписи", Београд 1902. године
  10. ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1870. године
  11. ^ Димитрије Давидовић: "Историја српског народа", Београд 1848. године
  12. ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1877. године
  13. ^ Љубомир Стојановић: "Стари српски записи и натписи", Београд 1902. године
  14. ^ Јоаким Вујић: "Новејшеје земљеописаније целаго света...", Будим 1825. године
  15. ^ "Златни извор домостроитељства...", превод са енглеског, Београд 1833. године
  16. ^ Стефан Верковић: "Народне песме Македонских Бугара", други део, женске песме, Београд 1860. године
  17. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1900. године
  18. ^ "Просветни гласник", Београд 1906. године
  19. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1897. године

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]