Курапати

С Википедије, слободне енциклопедије
Гробови у Курапатију

Курапати (блр. Курапаты) пошумљена је област у Белорусији недалеко од Минска, у којој је убијен велики број људи од стране совјетске тајне полиције НКВД-а, између 1937. и 1941. године.

Тачан број жртава није познат, пошто су НКВД архиве биле део војне тајне у Белорусији.[1] Према различитим изворима, број особа које су нестале у Курапатију се процењује до 7.000 (према белоруском државном тужитељу Бозељку),[2] најмање 30.000 особа (према белоруском државном тужиоцу Тарнавском), све до 100.000 (према изворима из књиге Белорусија),[1][3] од 102.000 до 250.000 особа (према чланку Зјанона Пазнјака у новинама “Литаратура и масташтва”),[4][5] 250.000 особа (према пољском историчару и професору на универзитету у Вроцлаву Здиславу Јулијану Виничком),[6] и више, према британском историчару Нормалну Дејвису.[7]

Откриће и сећања[уреди | уреди извор]

Митинг у Курапатију, 1989. године

Гробове је открио историчар Зјанон Празнјак, а ексхумација остатака из 1988. године је дала додатни замах про-демократским и про-независним покретима у Белорусији задњих година Совјетског Савеза пре његовог распада.

Истраге су спровели и совјетска и белоруска влада, али биле су неуверљиве у томе да ли је злочине починио НКВД-е или немачки окупатори.

У књизи Курапати: Пут у смрт тврди се, после обилних истраживања, да немачка војска није никад ушла у место тако да није могла починити злочин.

Ове изјаве су засноване на сведочанствима бивших чланова НКВД-а и сведочењима 55 очевидаца мештана из локалних села, који су тврдили да је НКВД-е довозио људе камионима и погубљивао их имеђу 1937. и 1941. године.

Председник САД Бил Клинтон је посетио Курапатску шуму 1994. године. Дошавши у Белорусију, захвалио се белоруској влади зато што је пристала да премести нуклеарно оружје у Русију.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Памяць і забыцьцё Курапатаў // RFE/RL, 28.10.2009
  2. ^ „Пресс-релиз Беларусского Хельсинкского комитета №19 от 27.10.98 г.”. Архивирано из оригинала 31. 10. 2010. г. Приступљено 08. 05. 2017. 
  3. ^ Даведнік «Беларусь». — Мн.: «Беларуская энцыкляпэдыя», 1995.
  4. ^ З. Пазьняк, Я. Шмыгалёў, М. Крывальцэвіч, А. Іоў. Курапаты. — Мн.: Тэхналогія, 1994.
  5. ^ Kurapaty // Zaprudnik, Jan. Historical Dictionary of Belarus. — Lamham. — London: Scarecrow Press. (1998). стр. 139.
  6. ^ Zdzisław J. Winnicki. Szkice kojdanowskie. — Wrocław: Wydawnictwo GAJT, 2005. 2005. ISBN 978-83-88178-26-9. стр. 77—78.
  7. ^ Norman Davies. Powstanie '44. — Kraków: Wydawnictwo Znak. 2004. ISBN 978-83-240-0459-1. стр. 195.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]