Меморандум о суверености Босне и Херцеговине

С Википедије, слободне енциклопедије

Меморандум о суверености Босне и Херцеговине је конститутивни акт којег су на сједници Скупштине Босне и Херцеговине одржане 14. октобра 1991. године донијели муслимански и хрватски посланици, док су се српски посланици успротивили већинском прегласавању и напустили сједницу.

Претходни догађаји[уреди | уреди извор]

Скупштина Босне и Херцеговине, којом је доминирао Савез комуниста, донијела је 31. јула 1990. године уставни амандман XL, којим се радикално промијенио конститутивни статус етничких нација. Наведеним амандманом Босна и Херцеговина је дефинисана као "суверена демократска држава народа Босне и Херцеговине – Муслимана, Срба и Хрвата и припадника других народа".[1] Суштински амандман је у први план ставио државну сувереност на грађанској основи, а у други план етничку сувереност и равноправност.[2] Управо овим документом утемељена је могућност прегласавања у разним варијантама, што је једну од три стране могло да доведе у неравноправан положај према друге двије, што се убрзо и догодило.

Доношење и усвајање Меморандума[уреди | уреди извор]

На засједању Скупштине Босне и Херцеговине од 14. октобра 1991. године представници муслиманске и хрватске политичке партије, без представника српске партије, који су напустили сједницу, донијели су Меморандум о суверености Босне и Херцеговине, чиме су покушали да изврше на одређен начин државни удар.[3] Према ријечима Биљане Плавшић, српски представници нису намјерно напустили сједницу, чије засиједање је трајало дубоко у ноћ, већ су сматрали да је завршена и отишли су на спавање.[4] Формално овај чин су направили посланици СДА и ХДЗ-а, против посланика СДС-а. Међутим, чињеница да су све три странке имале скоро стопроцентну изборну подршку националних база, као и да су се њима при гласању за и против, по националном кључу придружили и многи посланици опозиционих странака, показује да је то заправо било преломно изјашњавање легитимних представника читавих народа за излазак из скраћене Југославије или останак у њој.[5]

Одредбе Меморандума полазиле су управо од уставног амандмана XL, који је прихваћен јула 1990. године. Наиме, муслимански и хрватски представници у Скупштини Босне и Херцеговине су сматрали да према садржају поменутог амандмана није потребно обезбиједити сагласност српских представника у Скупштини приликом доношења конститутивних одлука о државном статусу Босне и Херцеговине, што је наведено у тачки 1 Меморандума.[6]

Меморандумом је дефинисано у тачки 2 да се Босна и Херцеговина залаже за функционисање заједничких југословенских институција, али неће присуствовати раду највиших органа ако нису присутне све републике. Тачка 3 се односни на одлуку да Босна и Херцеговина, имајући у виду њен национални састав, неће прихватити никакво уставно рјешење будуће југословенске заједнице у којој не би истовремено биле и Србија и Хрватска, са којима би требало да буде повезана на исти начин. У сљедећој тачки се наводи да Босна и Херцеговина тежи потпуној демилитаризацији њеног простора, као и да подржава прекид ватре у насталом сукобу, напомињући да ће уложити све напоре да остане неутрална. Даље се у тачки 5 наводи да ставови изнесени у овом Меморандуму изражавају вољу већине посланика Скупштине и да као такви представљају обавезујући основ за понашање државних и политичких органа Републике.[7]

У Меморандуму, у склопу тачке 6, муслимани и Хрвати су представљени као субјект који одлучује о судбини државе и као такви прецизирали су која су подарена права која ће Срби као мањина моћи остваривати. Прецизирањем појединих права Србима, као што су култура, економија, социјална питања, етичност и слично, покушали су да одреде оквир културног идентитета, што је покушај редуковања етничке нације у габарите културолошке етничке групе. Према томе, по Меморандуму скупштинска већина (муслимани и Хрвати) чинили су државотворан народ јер су могли без Срба доносити уставне акте.[8]

Посљедице усвајања Меморандума[уреди | уреди извор]

Свака одлука Меморандума о суверености Босне и Херцеговине понаособ имала је за циљ да омогући Влади Босне и Херцеговине да донесе одлуку којом изражава жељу да СР Босна и Херцеговина буде призната као независна држава.[3] Меморандум је јасно означио прекретницу, не само јер је наговјештавао политичку будућност Босне и Херцеговине ван Југославије, него и зато што је донесен на основу отвореног раскида националних политичких елита, које су о њему имале потпуно супротне ставове. Меморандум је усвојен без српских представника, чиме је угрожен уставно-правни поредак, јер нико није могао донијети одлуку у име Срба из Босне и Херцеговине да они остану без своје домовине Југославије, односно да буду мањина у независној Босни и Херцеговини.[9] У складу са тим, као одговор на усвајање Меморандума о суверености Босне и Херцеговине, 24. октобра 1991. године основана је Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини.[3]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Кецмановић Ненад, Немогућа држава, Београд 2007, p. 6
  2. ^ Нешковић Радомир, Недовршена држава. Политички систем Босне и Херцеговине, Сарајево, 2013, p. 128
  3. ^ а б в Република Српска у Одбрамбено-отаџбинском рату, историјски преглед, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука, 2018, p. 38
  4. ^ INTERVJU: Biljana Plavšić - Ovo je moje poslednje obraćanje srpskom narodu! (30.07.2018) - YouTube
  5. ^ Кецмановић Ненад, Немогућа држава, Београд 2007, p. 137
  6. ^ Нешковић Радомир, Недовршена држава. Политички систем Босне и Херцеговине, Сарајево, 2013, p. 138
  7. ^ http://www.pfsa.unsa.ba/pf/wp-content/uploads/2018/01/Memorandum-1991.pdf
  8. ^ Нешковић Радомир, Недовршена држава. Политички систем Босне и Херцеговине, Сарајево, 2013, p. 138-139
  9. ^ Хронологија догађаја на мјесту претходне Југославије 1990-1995, Бања Лука, 2002, p. 148

Литература[уреди | уреди извор]

  • Кецмановић Ненад, Немогућа држава, Београд 2007.
  • Нешковић Радомир, Недовршена држава. Политички систем Босне и Херцеговине, Сарајево, 2013.
  • Република Српска у Одбрамбено-отаџбинском рату, историјски преглед, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука, 2018.
  • Хронологија догађаја на мјесту претходне Југославије 1990-1995, Бања Лука, 2002.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Меморандум_о_суверености_Босне_и_Херцеговине&oldid=26934692”