Пређи на садржај

Прохирон

С Википедије, слободне енциклопедије

Прохирон (грч. Ο προχειρος νομος Хо прохериос номос, нацрти закона, приручни закон), правни зборник византијског цара Василија Македонца и његових синова Константина и Леона, објављен између 870. и 879. године. Прохирон садржава изводе из Јустинијанових Институција, Пандекта (Дигеста), Кодекса и Новела, те је преведен на српски језик, ушао у Номоканон Св. Саве (Светосавски номоканон, законоправило, упут управљања назван и Крмчија - по крми, мјесто за управљање чамцем или бродом) и у руске црквене законе.[1][2][3]

Настанак

[уреди | уреди извор]

После пропасти политике царева иконобораца брише се њихов законодавни рад и започиње друга фаза у развоју византијског права. То је епоха великих кодификација где је велики утицај у целом том процесу имала Македонска династија.

Први зборник који је донео оснивач династије, Василије I Македонски, крајем IX века (претпоставља се 879. године), био је Procheiron (Прохирон) – чији је дословни превод „приручник”. Овај зборник критикује Еклогу и иконоборачко право који су „уништили божанске законе”. У намери да се врате Јустинијановом праву (сада само формулисаном на грчком језику), овим документом је замењена незнабожачка Еклога. Али, Прохирон садржи готово целу материју из тог свог претходника и то изложену скоро по истом систему као у Еклоги, исти систем кривичних санкција, док су неке одредбе чак преузете ad verbum (дословно). Ипак, по броју глава (40) Прохирон је више него и дупло већи од Еклоге. Посвећен је доминантно грађанском праву (од 1. до 38. главе), претпоследња глава говори о кривичном праву (39. глава), а последња о подели ратног плена (40. глава), као и код Еклоге. Због своје једноставности и јасноће овај зборник преживео је многе промене и остао у примени још пет векова – све до пропасти Византије – снажно утичући на права околних словенских народа. Његов утицај огледа се у томе што је Номоканон (законоправило) Св. Саве у себе укључио (српски) превод целог Прохирона, а касније је један део Прохирона у Србији био познат под називом „Закон градски”, док  неки његови делови (заједно са деловима Еклоге и Земљорадничког закона) сачињавали су тзв. Закон цара Јустинијана, као део Душановог законодавства.[4]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Група аутора, Енциклопедија лексикографског завода, Југословенски лексикографски завод, Загреб, 1962.г.
  2. ^ Група аутора, Мала енциклопедија Просвета, Просвета, Београд, 1959.г.
  3. ^ Група аутора, Општа енциклопедија Ларус, Вук Караџић, Београд, 1967.г.
  4. ^ Сима Аврамовић, Војислав Станимировић (2018). Упоредна правна традиција. Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 169., 170. ISBN 978-86-7630-766-1. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Упоредна правна традиција/ Сима Аврамовић, Војислав Станимировић, Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet, 2018.