Prohiron
Prohiron (grč. Ο προχειρος νομος Хо прохериос номос, nacrti zakona, priručni zakon), pravni zbornik vizantijskog cara Vasilija Makedonca i njegovih sinova Konstantina i Leona, objavljen između 870. i 879. godine. Prohiron sadržava izvode iz Justinijanovih Institucija, Pandekta (Digesta), Kodeksa i Novela, te je preveden na srpski jezik, ušao u Nomokanon Sv. Save (Svetosavski nomokanon, zakonopravilo, uput upravljanja nazvan i Krmčija - po krmi, mjesto za upravljanje čamcem ili brodom) i u ruske crkvene zakone.[1][2][3]
Nastanak[uredi | uredi izvor]
Posle propasti politike careva ikonoboraca briše se njihov zakonodavni rad i započinje druga faza u razvoju vizantijskog prava. To je epoha velikih kodifikacija gde je veliki uticaj u celom tom procesu imala Makedonska dinastija.
Prvi zbornik koji je doneo osnivač dinastije, Vasilije I Makedonski, krajem IX veka (pretpostavlja se 879. godine), bio je Procheiron (Prohiron) – čiji je doslovni prevod „priručnik”. Ovaj zbornik kritikuje Eklogu i ikonoboračko pravo koji su „uništili božanske zakone”. U nameri da se vrate Justinijanovom pravu (sada samo formulisanom na grčkom jeziku), ovim dokumentom je zamenjena neznabožačka Ekloga. Ali, Prohiron sadrži gotovo celu materiju iz tog svog prethodnika i to izloženu skoro po istom sistemu kao u Eklogi, isti sistem krivičnih sankcija, dok su neke odredbe čak preuzete ad verbum (doslovno). Ipak, po broju glava (40) Prohiron je više nego i duplo veći od Ekloge. Posvećen je dominantno građanskom pravu (od 1. do 38. glave), pretposlednja glava govori o krivičnom pravu (39. glava), a poslednja o podeli ratnog plena (40. glava), kao i kod Ekloge. Zbog svoje jednostavnosti i jasnoće ovaj zbornik preživeo je mnoge promene i ostao u primeni još pet vekova – sve do propasti Vizantije – snažno utičući na prava okolnih slovenskih naroda. Njegov uticaj ogleda se u tome što je Nomokanon (zakonopravilo) Sv. Save u sebe uključio (srpski) prevod celog Prohirona, a kasnije je jedan deo Prohirona u Srbiji bio poznat pod nazivom „Zakon gradski”, dok neki njegovi delovi (zajedno sa delovima Ekloge i Zemljoradničkog zakona) sačinjavali su tzv. Zakon cara Justinijana, kao deo Dušanovog zakonodavstva.[4]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Grupa autora, Enciklopedija leksikografskog zavoda, Jugoslovenski leksikografski zavod, Zagreb, 1962.g.
- ^ Grupa autora, Mala enciklopedija Prosveta, Prosveta, Beograd, 1959.g.
- ^ Grupa autora, Opšta enciklopedija Larus, Vuk Karadžić, Beograd, 1967.g.
- ^ Sima Avramović, Vojislav Stanimirović (2018). Uporedna pravna tradicija. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. str. 169., 170. ISBN 978-86-7630-766-1.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Uporedna pravna tradicija/ Sima Avramović, Vojislav Stanimirović, Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet, 2018.